Marjanovic

Мапа: Срби на Балкану 2012. године Извор: http://www.napredniklub.org/mapa-srbi-na-balkanu-2012/

Руска црква је иницирала да се тема календара остави по страни. Однос према неправославним хришћанима јесте једна од усвојених тема.

Теме о којима се често полемише у православном свету (начин добијања аутокефалности и заједнички календар) скинуте су са дневног реда.

Искуство је мајка мудрости. Старији људи су говорили да се за време Аустроугарске знао ред (да не кажем уређење). Ево и овде, мало, мало па се спомињу Аустрија и Беч. Није то бадава.

Писао сам још пре неколико година о томе да православље треба да буде уздигнуто у ранг званичне државне религије: "У времену владавине секуларизма треба нагласити православни и хришћански идентитет српског народа. Православље је вековима и у добру и у злу формирало, одржавало и чувало српски национални идентитет васпитавајући генерације у духу правих и трајних вредности вере, слободе, традиције, напретка, мирољубивости и патриотизма. Православна црква је установа од највећег значаја за српски народ. Зато би било пожељно да православно хришћанство у Србији буде уздигнуто у ранг званичне и државне религије, уз поштовање свих других цркава и верских заједница, њихових потреба и пре свега њихових верника. У том контексту, заштита хришћанског идентитета и вредности укључивала би и помињање Бога у уставу државе Србије. То никако не значи клерикалну, фундаменталистичку државу или повреду начела одвојености цркве и државе, већ пре свега очување хришћанских православних вредности Србије у савременим искушењима секуларизма. У многим европским и демократским земљама попут Грчке, Финске или Кипра православље је државна религија, Србија у том смислу не би била изузетак." http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/ka-novom-srpskom-konzervativizmu.html

Али овде је реч о верској конверзији, а религијских конвертита има свуда. Има их и у Русији, Јапану, Кини...

Нису они имали потребу за сервилношћу, већ за универзализмом као руском идејом. То су били софистицирани интелектуалци, који нису прелазили у Католичку цркву да би сачували положај, моћ или голи живот, већ су имали своје религиозно-философске разлоге. Руси.

То што је Соловјов писао односило се на XIX век и у том контексту треба и разумети те речи. Колико је то тачно, прича је за себе. Он је руски универзалиста (желео је да обједини папство и руско царство), и отуд његове симатије према Католичкој цркви. Занимљиво је да он није био једини у томе и да постоји читав низ руских филозофа, који су постали убеђени католици. И данас њихови наследници, малобројни руски католици за себе кажу да су "руски православци у јединству са Светим Престолом". А држе се и старог јулијанског календара.

Није Басара базбожник. Баш напротив, он је декларисани хришћанин. А то се види и у његовим књигама. Иако је често у друштву левих и грађанских другосрбијанаца, он је декларисани конзервативац и монархиста. Као такав је и критичар национализма, што је код нас реткост, да неко са тих позиција критикује национализам (што би неки рекли "пљује Србе"). Код њега се види утицај руске религијске философије у критици црквеног врха, али ако се мало боље прочита и загребе иза површине и његове провокације види се да је у питању је добронамерна критика. Наравно, он све то пакује у његов специфичан кафански стил.

Ево овде се налази цитат Соловјова који помиње Басара: "Сличне компликације десиле су се и са Србијом. Када је атеистичка влада тог малог краљевства објавила црквене законе који су јерархију српске Цркве засновали на обавезној и принудној симонији (јер се свако духовно звање морало куповати по одређеној такси) и када је супротно канонским законима, после самовољног свргавања митрополита Михајла и других епископа, створена нова јерархија, ова последња је, пошто је одлучно одбачена од стране руске Цркве, за све то купила сагласност од цариградског патријарха .Овај пут се “велика Црква” нашла у општењу са две Цркве одвојене једна од друге. Треба ли још нагласавати да су све те националне цркве само државне Цркве, апсолутно лишене било какве црквене слободе? Лако се може замислити онај погубни утицај које такво понижење Цркве у тим несрећним земљама може да врши на саму религију. Равнодушност Срба према религији довољно је позната, једнако као и њихова манија да се користе православљем као политичким оруђем у братоубилачкој борби са Хрватима – католицима”! Из књиге Владимир Соловјова “Русија и Васељенска Црква” стр. 74.

И прослава секуларне Нова година се може христијанизовати и десекуларизовати. Руска православнацрква је нпр. увела служење Молебана за ново лето (31. децембра или 1.јануара по новом календару) иако се држи старог јулијанског календара. Осим тога, православни Руси украшавају јелку за Божић тако да и секуларне новогодишње празнике некако могу да ставе у црквени контекст и без мењања календара. В новогоднюю ночь во многих храмах Русской Православной Церкви пройдут богослужения http://www.pravoslavie.ru/89229.html

Предавао сам Грађанско васпитање у основној и средњој школи и знам из искуства да изборни предмети нису оптерећење за ученике.

На начелима тржишне економије и слободног предузетништва почива и наша држава. Ако прочитамо Устав Републике Србије видећемо да у делу који се тиче економског уређења стоји следеће: ТРЕЋИ ДЕО ЕКОНОМСКО УРЕЂЕЊЕ И ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ 1. Економско уређење Основна начела Члан 82. Економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине. Република Србија је јединствено привредно подручје са јединственим тржиштем роба, рада, капитала и услуга. Утицај тржишне привреде на социјални и економски положај запослених усклађује се кроз социјални дијалог између синдиката и послодаваца. Слобода предузетништва Члан 83. Предузетништво је слободно. Предузетништво се може ограничити законом, ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности Републике Србије. http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr/o-nama/normativni-okvir-za-rad/167-2008-07-08-10-23-00 Ако реално сагледамо ствари, а не идеолошки, не можемо данас кривити социјализам јер га одавно нема. Капитализма има он је и правно прописан, као што видимо. Међутим суштина није у опредељењу за економски систем, јер ту нема неке двојбе, већ у томе какав капитализам ми у Србији имамо. Не постоји само један једини и " прави" капитализам већ читав спектар различитих варијација. Овај наш српски капитализам је "дивљи" и "буразерски", корумпиран и као такав економски неуспешан.

Да више не бисмо узалуд трошили речи о уједињењу цркава, ево шта треба да урадимо. Протестанти не треба да се врате произвољно измишљеној него историјски аутентичној, некадашњој древној цркви са свештенством апостолског прејемства, са свим тајнама, с пуноћом живог предања, с поштовањем светих и Богомајке. Под овим условима православна црква мора са њима да се уједини и у исто време мора да им да право на посебну врсту њиховог богословља и благочашћа: на њихово одушевљење учењем о спасењу вером, њихов пијетет према библијској речи Божијој, морал њиховог благочашћа, њихово оскудно скромно богослужење, на њихову слободу од култа светих моштију и икона које они немају, али уз чврсту обавезу да ни сенка од њиховог ранијег непријатељства према нашем поштовању икона, поштовању светих и Богомајке код њих неће остати. Иначе нема савеза љубави и нема једне цркве. Подразумева се да протестанти морају да схвате и прихвате саме догмате о светима и иконама. Али ми не смемо да насрћемо на њихове уобичајене форме култа. Морају бити признати разни типови васељенске цркве који су се фактички искристализовали у историји. Наш грчко-словенски тип није нешто што је обавезно за све. Римокатолици су дужни да се, ради обнављања заједничке древно-црквене љубави, одрекну само једног: универзализма папске власти, али не и ње саме. А православна црква треба да призна све њихове нове догмате као теолохумене. Римско папство је до те мере дубоко и органски повезано са структуром, са историјом, са целокупним животом и целокупним благочашћем латинске цркве да кад бисмо тражили његово укидање то би било као да насрћемо на целокупну мистику латинског црквеног благочашћа. Нама, припадницима источне Цркве, то изгледа као неблагочестива старопротестантска озлојеђеност. Ми морамо да схватимо благочастивост римокатолика, његову еклисиолошку мистику у којој папа представља персонификацију срца цркве. »ија груба рука би могла да ишчупа из срца западне браће овај нежни цветић њихове љубави према цркви? То је њихов модел црквене мистике, без њега се нарушава жива целина. Они другачије не могу, не умеју да воде црквени живот. И православна црква треба да призна папство у границама римске цркве. Не само као првог по части међу аутокефалним патријарсима (то је елементарно) него и као мистичког папу за Латине, као особени монархијски орган црквене непогрешивости који се по њиховој латинској вери налази и изнад сабора. Међутим, све то важи само у границама римске патријаршије, премда распрострањене по целој земаљској кугли, али која не обухвата све цркве. Све друге католичанске цркве, с обзиром на то да немају потребу ни историјски ни мистички за таквим апсолутним црквеним монархом, као на пример, православне и друге цркве Истока и Запада, треба да остану у васељенском савезу љубави и једноверја с римском црквом, која ће бити папска на локалном нивоу. Ми разумемо да папа који је ограничен у квантитативном смислу, иако је неизмењив у квалитативном за римокатолика представља нонсенс. Али, шта да се ради? Морамо да изменимо своје навике мишљења ради Истине и ради подвига љубави васељенског јединства цркве. А православна црква, у том случају, треба да призна и учење о иммацулата цонцептио, и о чистилишту, и о филиокве као њене теологумене. При чему филиокве у богослужбеној употреби не треба да се чита у Никео-Цариградском символу, чак ни у латинском, у знак древноцрквеног јединства, и ради љубави и мира. Само би ови услови за уједињење цркава, по нашем мишљењу, били нормални и логично сврсисходни за реално померање с места питања које нам се сад чини неразрешиво. http://www.verujem.org/teologija/kartasov.htm

Немам ништа против да црква прикупља новац на различите начине, само бих волео да део новца мало више одлази у социјално-хуманитарне сврхе (црквене народне кухиње, болнице, домове старих, уточишта за бескућнике...).

Pobednik je – Angela Merkel Cipras je na ovom samitu morao da proguta tolike knedle da je sigurno dva puta teži. Nije imao više šta da suprotstavi autoritetu Angele Merkel, piše u svom komentaru Barbara Vezel iz briselskog studija DW. Na kraju je savezna kancelarka otklonila opasnost. Posle maratonske sednice u Briselu izlaz Grčke iz evrozone nije više na dnevnom redu. Ako sporazum propadne zbog trećeg paketa pomoći, onda to neće biti njena krivica. Naime, ona može da dokaže da je do granice iscrpljenosti pregovarala sa prkosnim grčkim premijerom. Na kraju, i sam Aleksis Cipras je bio iscrpljen. Jer Angela Merkel je još jednom pokazala svoju skoro nadljudsku postojanost na noćnim sednicama. Cipras naposletku nije imao više šta da suprotstavi faktičkom i ličnom autoritetu Angele Merkel. Ona ga je naprosto pregovorima dotukla. Novi paket je pravi malj Uslovi za treći paket pomoći podrazumevaju sve reforme sa kojima se godinama odugovlačilo i koje bi trebalo da pomognu Grčkoj da konačno stane na svoje noge. Prisetimo se kako su se Grci burno bunili protiv reforme penzionog sistema još početkom godine? Nikada! Samo preko mog političkog leša! Sve to je bila bura u čaši vode. Cipras je na ovom samitu morao da proguta tolike knedle da je sigurno dva puta teži. Porez na promet, tržište rada, sindikati, pravosuđe, banke, penzije, državni aparat, Atina sve to mora liberalizovati i reformisati. Disfunkcionalna grčka država konačno mora proraditi kao moderni aparat na dobrobit svih. „This is a coup!“ – To je državni udar! Tako su svoje mišljenje na društvenim mrežama objavljivali poklonici Grčke kada su procureli prvi rezultati. Oni su u pravu! Cela stvar je politički vic. Da grčka vlada u februaru nije verovala u svetsku revoluciju i da se dogovorila sa finansijerima, uslovi bi bili mnogo bolji. Ali evrozona je izgubila strpljenje posle višemesečnog cik-cak kursa, nekompetentnosti i bespoštedne razbijačke retorike Ciprasove ekipe. Kap koja je prelila čašu bio je grčki referendum na kojem su Grci po nalogu rekli „ne“. Šef Evropske komisije Žan-Klod Junker je bio ljut kao ris. A sada grčki premijer prodaje novi finansijski paket pomoći kao uspeh. Je li to demokratija na grčki način? 1:0 za kancelarku Angela Merkel je spasila jedinstvo evrozone i time svoje političko zaveštanje. Ona ne ostavlja utisak nekoga ko je nemilosrdan i opsednut pravilima, jer 86 milijardi evra koji su u paketu za Grčku nisu sitnica. A lako je razumeti to što je nemačka kancelarka grčkom premijeru nametnula sve uslove koje je Trojka ikada smislila. Grke morate naterati na to za njihovo dobro. Uz novac će Grčka dobiti liberalizaciju i modernizaciju, koju nikada nije želela. A na kraju će zemlja imati koristi od toga, to je argumentacija. Kritičari već spominju „Versajski ugovor“ za Grčku, pošto se uslovi za novi paket pomoći doživljavaju kao podjarmljivanje. Barbara Vezel, briselski studio DW Naravno, cela stvar ima i slabe strane. Da li je Cipras u stanju da politički preživi ovaj dogovor? Da li će izgubiti većinu u parlamentu i da li će mu birači oprostiti što je prekršio predizborna obećanja? I da li su Grci uprkos svojoj dugoj tradiciji korupcije i njihovoj istorijskoj sklonosti ka državnom bankrotu uopšte sposobni za reforme? Srećan kraj dakle nije garantovan, reforme mogu da se uguše u zametku ili ih Siriza može blokirati. Ali kontrolori su opet ušli u kuću i strogo će paziti na svaki potez Grka. Aleksis Cipras je naučio lekciju – ako želi da obeduje sa Angelom Merkel treba mu kašika sa dugačkom drškom. Ona je majstor politike moći i strateških poteza, naspram nje mladi Grk izgleda kao početnik. Nemačka kancelarka je po svom geslu – gde ima volje naći će se put – opet spasila evro. Međutim, grčka drama još dugo neće biti okončana, sigurno ćemo ubrzo videti sledeći čin. http://www.dw.com/sr/pobednik-je-angela-merkel/a-18581564

Мислим да би била велика штета посећи дрво старо толико векова. Сама чињеница да је дрво опстало толико дуго говори у прилог томе да га треба оставити. Негде би од њега направили туристичку атракцију, али код нас је другачије.

Чудно је да држава Србија стаје иза подизања споменика Принципу. То је у тоталној несагласности са ставом званичне Србије (из 1914. године) да нема никакве везе са Младом Босном и Гаврилом Принципом.

Немам намеру да браним Курајева, али (бар у овом тексту) није пљувао Србе. То што је Принципа назвао терористом и убицом Европе, није антисрпство већ један изразито традиционалистички став. Курајев жали за старим монархијама, царствима, уређењима и зато Принципа назива тако како назива.

Упокојио се Живица Туцић Познавалац верских тема и аналитичар збивања у Црквама у свету, Живица Туцић је годинама објављивао текстове и учествовао на стручним скуповима посвећеним верским питањима. У једном периоду, са протођаконом Радомиром Ракићем као главним и одговорним уредником, протојерејем ставрофором др Димитријем Калезићем, Живорадом Јанковићем и Гораном Раденковићем, био је члан уредништва листа „Православље“. У овом листу дуго година је објављивао у рубрици “Вести из хришћанског света“. Године 2004. основао је фондацију “Јелисавета Фјодоровна”, у оквиру које ради Верска информативна агенција, која је већ годинама извор информација о значајним догађајима у свим конфесијама. Радо се одазивао на позиве за медијске јавне наступе. Одржао је низ предавања на трибинима из различитих области. Красила га је информисаност, хришћанска отвореност и урбани дијалог, духовитост и блага иронија која је давала дискретну и одмерену критику склеротичним социјалним институцијама. Иако запослен у Немачкој амбасади, није напустио земљу за време Нато бомбардовања. Бомбардовање нас је затекло на теолошкој трибини у Дому културе Вук Караџић; били смо са проф. др Зораном Жилетићем, председником Немачко-српског друштва, архитектом др Пеђом Ристићем, проф. др Зораном Димчићем. Дуго се са смиреношћу хришћанина борио са тешком злоћудном болешћу. Носио је тај крст смерно и отворено је причао о болести. За њега су примерене речи из књиге Исуса Навина: „Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у Књизи закона Мојсијева, да не одступите од њега ни на десно ни на лево“ (ИНав 23, 6). Ако се не будемо придржавали Закона Господњег, народи ће нам постати „замка и мрежа, бич боковима вашим, и трње очима вашим, докле не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш“ (ИНав 23,13). „И ево, ја идем куда иде све на земљи. . .“ (ИНав 23,14). Нека му је од Господа вечан помен. Горан Раденковић СПЦ http://radiossr.net/radiossr/?p=3424

Њена сестринска странка Хришћанско-социјална унија Баварске је од 1957. године до данас на власти у Баварској. Од 1962 до 2008. године је имала апсолутну већину заступника у баварском парламенту. Практично је најуспешнија странка у Европи.

Na samom početku su ih smatrali za „hrišćanske marksiste“. Danas je, međutim, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) nešto sasvim drugo. Stranka Angele Merkel slavi 70. rođendan i to je prilika za kratki rezime. Šta sve Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) u poslednjih 70 godine sve nisu prebacivali: da je suviše katolička, da u njoj ne vlada pluralizam mišljenja, da se radi o „klubu starijih muškaraca“… Međutim, zadnje vreme se štošta promenilo. Od ujedinjenja Nemačke stranka je postala „protestantskija“, zahvaljujući Nemcima s istoka. I sa ženskom kvotom stvari stoje nešto bolje i to opet zahvaljujući nekome s istoka – Angeli Merkel. U svakom slučaju, CDU je sebe uvek sagledavala kao modernu stranku, koju podjednako vole i preduzetnici i srednja klasa i obični radnici. CDU sebe isto tako doživljava kao stranku oslobođenu bilo kakve ideologije – stranku u koju se može pouzdati, koja ne voli promene, a pogotovo ne radikalne. Protiv podela: izborni plakat CDU iz 1949. Flert sa socijalizmom Ipak, kako za Dojče vele kaže politikolog Jirgen V. Falter, Hrišćansko-demokratska unija nije uvek bila sinonim za kolotečinu i status kvo. Na početku je bilo donekle drugačije. „Mi predstavljamo hrišćanski socijalizam koji međutim nema veze s pogrešnim kolektivističkim zadavanjem ciljeva“, glasi rečenica za koju danas malo ko može da poveruje da se nekada nalazila u programu CDU. Ali ta rečenica, kao i mnoge druge koje danas zvuče kao da potiču iz programa levo-radikalnih stranaka, poput zahteva za podržavljenjem velikih delova važnih industrijskih grana, sastavni su deo tzv. „Kelnskih smernica“, prvog programa hrišćanskih demokrata. Dolaskom Konrada Adenauera na čelo stranke naglo je prekinuto flertovanje sa socijalizmom. Tome nije doprinelo samo Adenauerovo pragmatično zalaganje za tržišnu privredu, već i iskustva iz „sovjetske zone“ tj. Istočne Nemačke, gde se pod krinkom socijalizma narod u stvari sistematski tlačio. Nakon 1949. i osnivanja Savezne Republike Nemačke, rodila se i ideja o nemačkom modelu socijalne tržišne privrede koji je Nemačkoj, a time i CDU koja je svih tih godina bila na vlasti, obezbedio nezapamćen uzlet. Transformacija stranke „Stari“ Adenauer i njegov politički naslednik Kol Pored šefa stranke i dugogodišnjeg kancelara Konrada Adenauera, za uspeh Nemačke i CDU najzaslužniji je Adenauerov ministar privrede i kasnije i sam kancelar Ludvig Erhard. Promena se događala i na konfesionalnom polju. U početku pretežno katolički, CDU se u prvim godinama otvorio i protestantskom bloku (koji se, geografski gledano, nalazi uglavnom na severnom i istočnom delu zemlje). Ipak, CDU je desenijama ostala stranka koja sa sobom nosi katolički prizvuk i to pre svega zahvaljujući neprikosnovenom vladaru prve faze Hrišćansko-demokratske unije Konradu Adenaueru. On je stranku držao na stabilnom, prozapadnom kursu, negujući pre svega dobre odnose sa SAD. Popularnost u narodu stekao je i zalaganjem za povratak hiljada nemačkih ratnih zarobljenika iz sovjetskog zarobljeništva. Idejama iz Moskve po kojima je Nemačka trebalo da postane neutralna zona, nije preterano verovao čime je u neku ruku i zapečatio podelu Nemačke koja je trajala sve do kraja osamdesetih godina. Stranka kontinuiteta Uprkos tome, Hrišćansko-demokratska unija uspela je da i ujedinjenje dveju nemačkih republika pripiše na listu svojih zasluga i to pre svega zahvaljujući drugom dugovečnom kancelaru u istoriji CDU-ovih moćnih političara – Helmutu Kolu. Zahvaljujući činjenici da je dobro iskoristio istorijski trenutak (unutrašnju slabost, kako DDR-a, tako i Sovjetskog Saveza) u istoriju je kao rušilac nemačko-nemačke gvozdene zavese ušao Helmut Kol a ne socijaldemokratski kancelar Vili Brant sa svojom politikom otopljavanja odnosa sa Istokom. Helmut Kol, pritom, u početku nije važio kao političar prve klase. Često potcenjivan kao provincijalac, Kol se ipak na kormilu CDU i Nemačke zadržao duže nego bilo koji političar pre njega. Ne sasvim „narodska“, ali uvek u blizini običnih ljudi: Angela Merkel u maju 2015. Na tom dvostrukom kormilu, smenila ga je dijametralno suprotna političarka: istočnonemačka fizičarka protestantskih korijena Angela Merkel koju, kao i njenog prethodnika, elita u početku nije shvatala suviše ozbiljno. Iako drugačijim stilom, Merkel CDU vodi sigurnom rukom i bezpogovorno. Sve potencijalne protivnike Angela Merkel spretno uklanja s političkog puta. Mnogi zato i danas kritikuju politiku rukovođenja Hršćansko-demokratskom unijom u kojoj nema mnogo mesta za pluralizam. A sama stranka i na svoj 70. rođendan mnogo energije ulaže u kontinuitet i stabilnost. To dokazuje i činjenica da je CDU svoj jubilej dočekala sa relativno malo političkih lidera, za razliku od drugih stranaka koje su predsednike menjale kao na traci. U tomu se dobro odslikava i želja Hrišćansko-demokratske unije u istoriju uđe kao stranka stabilnosti i kontinuiteta, a ne stranka revolucija i promena. http://www.dw.com/sr/cdu-70-godina-stabilnosti-i-kontinuiteta/a-18543065

Интересантна тема. Зато што Православна црква никада није водила унионистичку и експанзионистичку политику према хришћанском Западу (како римокатоликом, тако и протестантском). Зато што се чека њихов повратак православљу тј.сопственој православној традицији. Никада Православна црква није покушала да обнови Западну православну цркву, иако је таквих иницијатива било и најчешће су долазиле са Запада. Истина, постоји православни западни лутиргијски обред, али он се користи тек у по неким парохијама (САД, В. Вританија, Аустралија...), и то је више као неко допуштење него као модел сједињења са западним хришћанима. Римкатоличка црква је нпр. дуго водила унионистичку политику према хришћанском Истоку (и данас постоје бројне Источне католичке цркве). Протестантски мисонари су такође хрлили на Исток. Али ничег сличног није било код православних, зато што се на инославне западне хришћане увек гледало као на заблуделу браћу која треба да се врате, а не покрсте или потчине. Дакле, надамо се да ће кроз дијалог Православна и Римокатоличка црква обновити јединство. Надамо се да ће и протестантске цркве у свом трагању за апостолским хришћанством, доћи до сопствене православне традиције. Зато и постоји дијалог. Запад је већ једном крштен, зашто би га покрштавали? Ето милијарде некрштених у Азији и Африци, њих треба крстити. Православна црква је увек водила дијалог са инославнима. То није новијег датума, као што неки мисле. Иницијативе за сједињење Православне и Римокатоличке цркве су долазиле са Истока. Разговарало се касније и са лутеранцима, англиканцима, старокатолицима...са свима који су то хтели. Римокатоличка црква је дуго имала врло искључив став према осталим хришћанима, па дијалог са њима дуго није ни био могућ. Кад су променили став, дијалог се наставио. Никада Православна црква није није наступала арогантно према другима. Чудно је да данас поједини православци, све гнушајући се римокатолика, усвајају средњовековну римокатоличку позицију према осталим хришћанима, која никада није била својствена Православној цркви. Римкатоличка црква је Другом ватиканском сабору променила однос према Православној цркви и напустила политику уније. До тада Православна црква је смтрана за шизматичку, а од Другог ватиканског концила Римокатоличка црква Православну цркву сматра за сестринску. Дошло је до отопљавања односа, повлачења анатема, обнове дијалога... Осим тога, они уче и да су православци шизматици са којима нема разговора и које треба поунијатити. Мала је вероватноћа да би се они окренули православном римском патријарху.

Папа се нада „васпостављању потпуне видљиве заједнице између православних и католика”, саопштио је у суботу, 27.6.2015.г., римски понтифекс и primus inter pares на катедри Св. Петра пред делегацијом Васељенског Патријарха Вартоломеја I. Оваква делегација узима традиционално учешће на прослави светих Апостола Петра и Павла у Риму, као што делегација из Ватикана, заузврат, узима учешће на православном празнику Св. Андреја у Константинопољу. Папа Фрања се подсетио своје посете Васељенској Патријаршији последње јесени у Цариграду. Братске целиве које је тада изменио са Патријархом Вартоломејем I, сведоче о ”братској љубави”. протођакон Зоран Андрић, Минхен http://www.spc.rs/sr/papa_franja_se_moli_za_potpuno_zajednishtvo_sa_pravoslavnima