Маријана ^__^

Ја замишљам пакао као вечно стање душе, које одређују, не наши греси, него наше непокајање за њих. Ми, нажалост, не освешћујемо ( или бар врло тешко спознајемо) своју огреховљеност. А оно што се од нас, као до смрти грешних бића, тражи, јесте да се покајемо и да смо стално у таквом расположењу. А нама је дата савест да нас опомиње и да уз помоћ ње стигнемо до покајања. Ако савешћу нпр. допремо у дубину своје душе, она ће да одигра своју улогу- да нам гризе душу, да нам прави ране, да нас изједа, да нам одузима смирење све док нас не натера да признамо и исповедимо грехе и покајемо се. Бог то жели и чека, Бог опрашта. После покајања заиста следи радовање и лакоћа живљења. Међутим, ако то не учинимо за живота , за све што смо згрешили, а нисмо се покајали, савест ће да се јави тамо и тамо ће да нас мучи. (Нема неопростивог греха, осим греха непокајања). Али тада је касно, јер не можемо више да се покајемо и не можемо да се исповедимо. Зато онда у вечности остајемо голи са свим греховним падовима, са гађењем на њих, са болом, стидом, са кривицом, али немоћни да умиримо своју душу, која једноставно никад неће задобити мир...