Севастократор

Ја разумем потребу да се положај Хрвата и Словенаца митологизује на флоскуле о „бечким коњушарима“ и „туђој чизми“, али не разумем да се ради са сопственим народом. Тако да не разумем: 1. зашто и даље предимензионираш и екстермизујеш моје релативне тврдње, дакле ако нешто назовем мањим злом од другог зла, ти ми одговараш као да сам за једно рекао да је апсолутно добро, а за друго апсолутно зло. Знам ја зашто су се Срби борили за бечког ћесара, не из љубави према њему, него против горег зла, зашто ми такве ствари напомињеш као да тврдим супротно? 2. бркаш или из неког другог разлога стављаш у исти контекст војну границу са војводином. Не Војводином са великим В и значењем које је добила од проглашења комунистичке покрајине „Војводина“, него војводином (војводством) као крунском земљом. И зашто ми објашњаваш да ту крунску земљу нису добили, кад сам и ја рекао да је нису добили до 1849, а да и тада није представљала одраз српских тежњи? Али се јесу за њу борили јер им је била гарантована највишим правним актом који је постојао у земљи, царском привилегијом. Узгред, не замери ми, да ли знаш шта су српске привилегије и о чему говорим, шта је основ за политичку борбу за државност Срба у Аустрији? Ја не знам пуно о Тјудорима и Стјуартима и у то се не мешам, али ми прилично претенциозно делујеш, а без неке видљиве потпоре, кад ми мртав ’ладан кажеш да сумњаш да ја уопште знам шта значи нација, а на моју конкретну опаску о политичкој борби Срба у Аустрији одговараш општим причама о самоуправним телима, шизматицима и војној граници. Знаш ли да се те царске привилегије нису односиле само на Црнојевићеве Србе, него на све Србе у Аустрији који су такође потпали под власт патријарха, на ужас и запрепашћење Хрвата и католичког свештенства по Хрватској и колики је значај тог документа преко ког тако олако прелазиш? Што се тиче институција, шта је са канцеларијом у Бечу и магистратом у Темишвару? Не слажеш се са мном да су ти стереотипи тачни, или се не слажеш да они постоје? Ја сам рекао да они постоје и питао за разлог. Што се тиче тога да ли су тачни или не, 90% људи има један став, 10% други, а ја не желим да тих 10% да убеђујем ни у шта.

Оно што сам написао када сам први пут критиковао тај концепт, да се не понављам.

Нисам идеолошки уопште заинтересован за питање монархије и по том питању дозвољавам да многе ствари не знам, лоше видим или уопште не познајем. Зато се по овом питању непрестано и ограђујем, наводећи да је у питању мој лични став, који јесте формиран критичким расуђивањем, али у оквирима ограниченим мојим (не)знањем. Идеолошки сам некад, као млади националиста, био за монархију и сваки од тих разлога је био ирационалан, као и код већине данашњих младих националиста. Лазаревиће и Бранковиће сам споменуо да не бих споменуо Немањиће, као пример да се не мора бити Немањић да би се био владар (мада су и они потомци Немањића). Једноставно, савремену монархију посматрам као развојни пут суштинског антимонархизма, где није срушена монархија, али јесте срушено све оно против чега су се антимонархисти борили. Савремене европске монархије су демократски системи са грађанским слободама, а династије су сачуване јер нису стале на пут тим променама. Зато не видим каква је сврха да Србија буде монархија, осим имиџа, да се и ми представљамо како имамо краљеве. Не спорим и не мешам се, али овде сада постоји парадокс да монархија од републике треба да се створи демократским процесима и општим изборима... У таквој ситуацији, монархија мој глас нема. Или да направимо опште изборе за краља, шта?

Распарча нам се разговор, покушаћу овако: 1. Статус нације у Аустрији су Срби баштинили Царским привилегијама из времена Сеобе јер, противно савременом општем знању, Срби под Црнојевићем („Чарнојевићем“) нису у Аустрију дошли као избеглице, већ на царски позив где им се у замену за војну службу даје одређен статус, који савременим речником описујемо као статус нације. Тај статус је подразумевао потпуну верску слободу, где је патријарх у изузетним случајевима био подређен једино цару, а никако било коме другом из световне или (римокатоличке) црквене власти, а која се поименце односила на право вере, богослужбеног језика, календара и верских постулата (у оно време био је јак притисак Римокатоличке цркве по питању уније). Даље, право на територију која би имала ранг војводине и право на војводу из својих редова. Да се разумемо, током векова су Аустријанци на сваки могући начин покушавали те привилегије да укину, релативизују или минимализују (на пример, одређењем „Војводства Србије и Тамишког Баната“ чије су границе биле такве да су Срби у њему били мањина, док је већина Срба била ван те „војводине“, или царским узимањем титуле „Великог војводе велико-војводства Србије“ за себе, као што је носио и титулу мађарског и хрватског краља) и не говорим о правима Срба која су Срби успели да реализују, већ на она права за која су се правно борили и која су правно захтевали. А та борба је била изузетно ослабљена настанком кнежевине, па краљевине Србије, која је себе доживљавала као оданог аустријског слугу, док је за Аустрију била потенцијално непријатељски спољни елемент са територијалним претензијама. Што се тиче коначне судбине АУ, једини начин да се не распадне био би да се претвори у неку врсту Швајцарске, где би покрајине биле државе чак и у већем смислу него што су то данас. А и не видим неку разлику, од распада АУ више се Срба преселило у Беч него за све време постојања Хабзбуршке монархије. 2. Да, о нагађањима и говоримо. Као и данас што говоримо о томе да је држава БиХ неодржива, а да ли ће се трансформисати у нешто нераспадиво, или ће се распасти, можемо само да нагађамо. Тако су и политичке анализе оног времена јасно говориле о неодрживости АУ, а ситуација на терену је била таква да су били јачи дезинтегративни елементи и да су имали подршку напредног света. Мађари су у АУ добили привилегован положај, али је он ишао на штету Словена и Румуна, тако да је и тај положај био неодржив. Мађари су били заинтересовани за националну државу и ни за шта друго. Не сме се заборавити да су две највеће буне против Аустрије управо они подигли, и да су се у обе Срби борили за Беч и Аустрију. 3. Положај Хрвата јесте био очајан, али у тим и таквим условима је Хрватска настала. Они романтизују свој положај у то време, али стоји чињеница да су себе убеђивали (или покушавали да убеде) да су у тој монархији добровољно, као и чињеница да су били фактор који није било могуће асимиловати било од Немаца, било од Мађара. И кад-тад би из Аустрије изашли и били би држава, додуше сиромашнија за део панонских територија које су сада у њеном саставу, а иначе би били део Мађарске или Србије. И са неизвесном ситуацијом у вези са приморјем и аспирацијама Италијана. Хрвати су се као модерна нација формирали управо у таквој Аустрији, без икаквих устанака, народноослободилачких покрета и било чега сличног. 4. Погледај под 1., нема потребе за сарказмом и предимензионирањем онога што сам рекао. Милошева власт је била нечовечна, а у политику је увела осионост, непотизам, небригу према народу и нагори деспотизам. Не кривим Милоша као таквог, све има свој узрок и разлог зашто је постало такво какво јесте и Милошева власт је вероватно била боља од те дивне османлијске, али ја нисам о томе говорио него поставио једно незгодно, многима вероватно и увредљиво питање, на основу чега се Срби из Војводине генерално доживљавају као културнији, вреднији и васпитанији од Срба из остатка Србије, кад се ради о истом народу, који је до пре 300 година живео на истом подручју и био под истим владарима, Турцима? Од 18. века када је Војводина ослобођена од Турака и пала под аустријску власт, до 19. када се централна Србија подигла, какве су разлике у становништву биле види се и из телевизијских серија где се упоредо приказује живот у обе средине, где се у једној штампају књиге и установљава књижевни језик, а у другој народ из сујеверја неће да једе кромпир. А од ослобођења централне Србије је прошло више од 150 година, мање од 100 откако је и Војводина ослобођена, а ти стереотипи и даље опстају. Не правим овде неку поенту, нити делим народ, само кажем да није свака народна власт народна власт, нити је свака туђа власт иста. И далеко од тога да идеализујем Аустрију оног времена – уопште не говорим о тој држави, него о Србима и условима под којима су они живели. И они нису били добри, али морамо знати и са чим поредимо. Српској православној цркви је у неслободној Аустрији било 50 пута боље него у слободној СФРЈ. Вук Караџић сведочи да су митрополит, владике и игумани били имућнији и моћнији него световни великаши.

Политичари говоре, коме је до морала нека иде у цркву. А у цркви, коме је до морала нека иде у манастир. А у манастиру...?

Ниси ти говорио, говорим о нашем народу и његовом доживљавању појма вође. Постојање краља који би био оно што је сада Томислав Николић, имало би смисла само да имамо континуитет монархије из времена када су краљеви заиста били власт. Уважавам супротне ставове, али мој став је да је српска монархија закаснела и кад је настајала, у време када су се широм света монархије обарале, да је угашена пре 70 година и да нам и није била баш на понос. Да постоји владарска лоза Лазаревића или Бранковића, па да бар о нечему причамо. Овако, ради се о људима простог порекла који нису ваљано ни достигли неко краљевско достојанство, а већ су се вратили у ранг обичних грађана. Монархије нема без монарха, а династија Карађорђевић је постала фамилија Карађорђевић.

Са Аустријом би био постојао проблем да је својом територијом распарчавала суседне народе и држала под влашћу делове суседних држава, али то није био случај јер је она држала целокупне народе. Први светски рат је могао да утиче на судбину италијанских покрајина, јер су они објективно могли да остану у оквиру Аустрије, али је проблем био што су унутар аустрије били и сви Чеси, Словаци, Мађари, Хрвати, са својим целокупним територијама. И Срби са статусом нације, али који је знатно ослабљен јер се српска државотворна политика преселила ван граница Аустрије на југ. Због самих Мађара та држава није била одржива на дуже стазе а, кажем, неминован распад АУ по националним шавовима је био известан још током 19. века. А с обзиром на стварну независност коју је Србија имала током 19. века, а поготово током 20. и данас, стварно је питање колико би ситуација била гора и да ли би уопште била гора да је Србија, попут Хрватске, била сведена на аустријску крунску земљу, а титулу српског краља носио бечки ћесар. Проблем са Србима би једино био тај што су друге вере, али ни тај проблем не би био непремостив, јер би српски верски поглавар био аустријски поданик, за разлику од римокатоличког верског поглавара, као у време након Сеобе 1689/90. И ту се развија читав низ хипотетичких питања, какво би, нпр., стање било у Србији да Шумадијом током првих деценија од ослобођења од Турака нису владале Милошеве кабадахије, него новосадски чиновници. Стално се помиње културна и васпитна супериорност Војводине у односу на остале крајеве Србије, али откуд Србима из Војводине таква репутација кад се ради о истом народу који је био под истим окупаторима, само што је један део нешто дуже остао под туђом окупацијом, док је други сам собом завладао. Ово за аристократију и олигархију сам коментарисао у вези са помињањима на теми како би најбоље било да Србијом влада група најстручнијих људи, а која би имала знатно шира овлашћења. У вези са тим сам рекао да је тај пројекат у старту „пиши пропало“, јер чак и да се одреди група најстручнијих, најморалнијих и најпросвећенијих који не би били демократски постављани и развлашћивани, њу би врло брзо заменила група најсналажљивијих коју би било немогуће скинути са грбаче.

Свако има неку своју „да се ја питам“ идеју и кад машта о апслутној власти, замишља власт која би несметано радила баш то. И маштајући о таквом краљу и таквој држави где се зна ред, иначе по кратком поступку, заврши са КПЈ и Титом и пита се „Шта смо учинили да нас овакво зло снађе?“

Треба бити опрезан са речју „никад“. Све АУ покрајине су данас државе, Аустрија је историјској територији (централне) Србије признавала статус краљевине, а Срби су и са Аустријом до Дунава имали статус нације. Не неке тамо мањине или групе, већ нације. Далеко од тога да се може говорити о поштењу Аустрије и потоње АУ, али њен асимилаторски капацитет је био ништаван, изузев можда према национално неосвешћеним Словенцима у самој дубокој Аустрији, а распад је био известан и он се видео још током 19. века. А што се тиче неке елитне аристократије која би спасла Србију, од тога ништа. Такав систем би свугде био најбољи, да постоји идеалан и идеално свестан народ. Са нама оваквима, у систему који би легализовао неприкосновену власт просвећене мањине, у трен ока би се претворио у неприкосновену власт најсилније и најбезобразније мањине, у олигархију... од чега већ нисмо далеко. Због тога је народима као што је наш, опасно играње са једном централном личношћу. Плус, што је са монархијом проблем јер је наследна.

Тодор Јовановић је, нажалост, луд човек. Ја сам у време пре интернета био у убеђењу да се ради о човеку који своју ненормалност компензује генијалношћу на пољу медицине, али са интернетом су кренуле да искачу све чешће прозивке колега да лаже око много ствари везаних за своју стручност и професионалну биографију, тако да више ни у његово медицинско знање нисам сигуран. О томе не могу да судим и то на страну, али знам да човек мртав озбиљан прича о својим разговорима са Теслом и Милевом Марић и о томе да светом владају ванземаљци чије су базе у подземним тунелима јер им не одговара клима, а напоље излазе у људским телима. И кад неко након таквих тема крене да говори о фармакомафији, ма колико год имало смисла то што говори, баца страшну сенку сумње да и то није у глави измаштао.

Ајој, први линк па 303 странице! :0102_laugh: Где сам ја био све ово време и шта сам пропустио!

Е, кад видим толико линкова, гора ме мука припадне него кад отворим тему, а оно већ 30 страница! Па тачна је, наравно да је тачна. Ко докаже да је нетачна, доказао је само да није тачно оно како је он доживљава. Као о. Јоил што је представља, као, иде мајмун, види нешто на дрвету па гледа како то да дохвати, кврцну му нешто у леђима и цап! – постаде човек. И уопште свака прича да је човек постао од мајмуна, у старту је нетачна и са теоријом еволуције нема везе.

Е баш тако, фина и суптилна.

Не знам и заиста не бих да смео да генерализујем, али много нашег света по земљама западне и средње Европе и у САД и Канади, често више воли и Србију и Русију него ми овде. Или се ради о врло гласним појединцима, па се стиче погрешан утисак, не знам.

Да, у Библији на латинском и у преводима са латинског: https://www.pouke.org/forum/topic/39605-đokovićev-ritual-novak-tokom-vimbldona-meditira-u-budističkom-hramu/?p=1310553 Само што није у питању далекоисточно, већ западноевропски концепт медитације. Данас људи кад кажу „медитација“, помисле искључиво на медитације у контексту хиндуистичке и будистичке духовности. Али, медитација је латинска реч, из хришћанске је терминологије, а не хиндуистичке или будистичке, и старија од наших првих контаката са културом далеког истока. А и оно што са истока називамо медитацијама, често и није медитација него контемплација или медитативна молитва / молитвена медитација... Тешко је ту генерализовати кад толико разлика има. Нарочито су распрострањени типови молитвене медитације, где се кратка молитва понавља и понавља до у бесвест, док се верник не стопи са том молитвом и не почне да доживљава како се умом и душом уздиже до објекта своје молитве и постаје једно са њим.

У чему је штос са тим „обарањем“ теорије еволуције? Нека форумска шала од раније? Иначе, за људе важи обрнуто, Соломоне, пази да грдно не погрешиш! Код људи, што је већа температура, то је јаче деловање хормона; мушкарци су ратоборнији, жене су ватреније. На северу се све спаја у унисекс, погледати само Ескиме који су тамо најдуже: не разликује се мушко од женског, а обоје личе на бабе. И Скандинавци, некадашњи викинзи, а садашњи шампиони туњавости, да не увозе емигранте из температурно виших крајева, изумрли би од неразмножавања. Дакле, само што топлије, па макар сви гуштери нестали!

Наше русофилство потиче само одатле што је неко некад кад је српско царство пропало и раздељено на немачке и турске цареве, чуо да на истоку постоји још моћније и још веће ’ришћанско царство и ’ришћански цар, а и црквени језик нам беше исти. И на томе се завршило. Гро Руса нема појма ко смо, а кад нам виде физиономије, мисле да смо Јермени или Чечени. Буде им ипак мило кад нас упознају и кад виде колико их искрено волимо. Како је РСК гледала на Србију, а како Србија на РСК, то треба још неколико пута предимензионирати и да се добије однос Србије и Русије. А и Србинова русофилија је понекад чудна – Русију воли, али емигрира на запад.

Богме сам ја мислио да си у сред матице. Сигурно ти недостаје и нека свађица некад, они стрејнџери се не знају ни посвађати.

Велизаре, ово као и са Паровима, кад те нешто нервира, не можеш до та бациш и да се окренеш од тога!

Па, ја причам баш о томе. Са медитацијом са истока се запад сусрео... кад? 18. век, 19.? Видео је да источњаци раде нешто што му је већ било познато, нешто што су људи са запада већ радили и за шта постоји већ скована реч, медитација.

Е, коначно поента! Онда треба осудити источњачку медитацију, а не медитацију. Осудити трансцитдитдалну медитацију, а не медитацију. Осудити будистичку медитацију, а не медитацију. Осудити Чиној, Синмој, Братмој медитацију, а не медитацију. Јер су то све различите ствари. Не може се ставити у калуп „медитација“. Као да неко пита „Је ли молитва добра или лоша?“ Нема одговора ни „да“ ни „не“, него питање „Извини, а каква молитва, и молитва коме?“ Није исто молитва Богу и молитва Сатани. Није исто погрешна молитва Богу и исправна. Медитација, контемплација и молитва су категорије, то су групе појмова који имају довољно заједничких карактеристика да буду у истој категорији, али опет недовољно да би били једно исто.

А западна реч „медитација“ која постоји већ 2000 година је значила – шта?

(П.С. Иване, ја се некако по осећају обраћам са „ти“, ако треба да персирам, слободно ме опомени/опомените да исправим!)

Ако је оно што пише Дежа Ви полуинформисаност или прелест, које је онда објашњење за ову појаву (само један пример, и за тај један треба времена да се све сакупи на једно место): (Постање, 24:63) (лат., Vulgata online) et egressus fuerat ad meditandum in agro inclinata iam die cumque levasset oculos vidit camelos venientes procul (енг., King James online) And Isaac went out to meditate in the field at the eventide: and he lifted up his eyes, and saw, and, behold, the camels were coming. (цркслв., svetosavlje.org) (цркслв. глoумити (сја) — расуђивати, размишљати; цркслв. поглoумити (сја) – лат. meditari, промишљати, размишљати) (срп., Даничић, pouke.org) А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду. Нисам подвлачио кључне речи, али се јасно виде meditandum, meditate, поглумитсја и помоли. Шта је овде Исак урадио? На латинском и енглеском је „медитирао“, на црквенословенском се „поглумио“, а на савременом српском – Богу помолио? Сад ја не знам, да ли католици и протестанти „медитирају“ јер су јеретици, или неко овде нешто наопако „проглумљује“ и игра се речима правећи збрку која никоме није на корист?

Теме за душевну корист се читају и усвајају са захвалношћу постављачу, а не затрпавају коментарима и међусобним настављањима.