Amour

Istina

Nemam nista protiv, samo ja ocigledno nisam naisla na dobru second hand radnju Nikada mi se nista nije svidelo, a bas sam slusala da su neki ljudi pronalazili odlicne stvari u ovakvim radnjama

Pa znam za muke, moj brat se isto kao pati sa njegovim htc-om Nije mi i dalje jasno da ne mogu da naprave neke izdrzljivije baterije za novu generaciju telefona... Mozda im se ne isplati :.mislise.

Pravoslavna hriscanka koja ima jos dosta da nauci o Pravoslavlju i raduje se tome :-)

Kao mlada, mogu da kazem da, bar sto se tice ljudi sa kojima sam ja isla u skolu, kasnije studirala i ostalo, jako malo njih je bilo okrenuto Crkvi, a bilo je i onih koji su se otvoreno podsmevali svemu sto je vezano za Pravoslavlje. Mene je, licno, to jako pogadjalo, ali mislim da ce se neki od njih itekako jednog dana okrenuti nekim stvarima koje su do juce otvoreno pljuvali. Tako to ide u zivotu a da ne bude da pricam napamet, znam par osoba kojima se upravo to i desilo :-) Problema ima vise, jedan od kojeg ja uvek polazim je strah od nepoznatog koji mladi mogu da imaju. Kako da se ponasam u crkvi, kako na liturgiji, kada da se prekrstim, kako da se obucem, da li cu ispasti smesan ako postavim neko pitanje i sl. Taj strah se jos i prevazidje lako. Ali postoje i oni drugi strahovi i nedoumice, koje bih nazvala iskonskim. Kako da se okrenem Bogu kad je oko mene toliko patnje, stradanja itd. Taj strah sam mozda i ja imala kao mladja, ali on se prevazilazi kada pocnete dublje da razmisljate o sebi, Bogu, stvarima koje vas okruzuju. Onda je problem i kada nemate sa kim da pricate o veri. Kada su ljudi oko vas nezainteresovani a vi biste zarko zeleli da sa nekim podelite svoja razmisljanja i strahove. I ima toga jos, ali ja zaista primecujem da mladi i pored svega idu u crkvu. I nema to veza sa tim ko iz kakve porodice potice, neki ljudi se prosto nadju u Pravoslavlju a da niko u porodici nije vernik (da, poznajem i takve) i to je za svaku pohvalu. Tako da razloga ima puno, ali nekako mislim da ipak dolaze vremena kada ce se mladi sve vise i vise okretati Crkvi.

Azerty a ne qwerty samo zato sto sam zivela dugo u Francuskoj pa sam navikla, da ne bude zabune

Ja sam sto se toga tice, ostala u nekom drugom veku Prosto ne mogu da se naviknem na touch, ogroman ekran, bateriju koja traje dan... Te ostajem verna nekim starijim modelila Nokie koji obavezno moraju da imaju azerty tastaturu. Ne znam kako vama, ali meni ove smartphone novotarije nisu nista drugo do jos jedan nacin da provedete svoje slobodno vreme bazajuci po Internetu, Fejsu i sl. Kao da kompjuter nije dovoljan, jos i telefon da mi sluzi tome :-) Ali opet, to sam samo ja :-)

Ja sam ranije bila daleko od tog prepustanja, ali onda su se desile neke manje lepe stvari i osetila sam potrebu da se ipak prepustim Bogu i nastavim dalje znajuci da se sve desava sa nekim razlogom i da je sve, na kraju krajeva, jos jedna zivotna lekcija. E sad, nije bilo lako da to prihvatim niti je sada lako da za sve sto ne ide onako kako bih ja htela, kazem jednostavno "sta sad, idemo dalje", ali covek se uci dok je ziv :-) A i moram priznati, otkako imam vise poverenja u Boga (a manje u neke moje ishitrene odluke) i dopustam mu da me vodi, bez tvrdoglavosti, nestrpljivosti i sl., mnogo je bolje. Iako to izgleda nekima kao tezi put, zapravo donosi veliko olaksanje i dopusta nam da spoznamo sebe. Bar ja to tako vidim :-)

Hristina ili Simona A za decake mi je mnogo teze da se odlucim, ali Petar i Lazar su mi oduvek bila lepa imena :-)

Па такви су најидеалнији за испирање мозга... Нећу да се бавим тиме што ми неко трује дете свесно, јер не знам како да га прехраним и да ли ћу следећег месеца имати посао и сл. Али то није никакав изговор, јер том детету треба и духовна храна. И мора да зна шта му се сервира на телевизији, улици а сада и у школи. Није понекад лако да се брине и о деци и о егзистенцији, али врло лако то исто дете може да скрене са пута ако његово васпитање препустите баш таквима који организују трибине, дебате и сличне гадости.

Наравно да нису нестали нити ће Можда само неке девојке/жене нису још увек налетеле на правог џентлмена, али полако Додуше (и нажалост), неке од њих привлаче само и искључиво они који су сушта супротност џентлменима :.mislise.

Verujem. Cvrsto verujem u Boga i u to da me je u raznim situacijama kroz koje sam prosla, samo Bog sacuvao. A bilo je tu raznih stvari Imamo svi strahove, ljudi smo, ali sto se mene licno tice (ne mogu da govorim u ime svih nas), meni Bog uvek iznova pokazuje da je tu.

Веома занимљиво питање Иако нисам у браку, рекла бих да је итекако битно да супружници имају колико толико сличан музички укус јер из сопственог искуства могу да кажем да музика коју слушамо говори доста о нама, те би две особе које никаквих додирних тачака немају по овом питању вероватно биле у незгодној ситуацији :.mislise. Мада, љубав чини чуда па можда неко и заволи нешто другачије или открије да нека врста музике и није тако лоша као што је он мислио првобитно... Ја лично знам да бих тешко остварила контакт са неким ко слуша мало "агресивнију" музику, типа метал, јер мени лично одговара музика која ме умирује и буди у мени нека лепа осећања :170fs799081:

Hajde da i ja nesto kazem o ovome, buduci da spadam u kategoriju mladih sa svojih 25 godina (ako se slazete ... Moji roditelji generalno nisu nikada bili previse okrenuti Crkvi, iako ni u kom slucaju nisu ateisti, daleko od toga. Tata je zbog politickih stavova mog dede i odgajanja u duhu komunizma jednostavno imao jako malo uvida u pravoslavlje, ali nikada nije odlutao u taj krajnji ekstremni vid poricanja postojanja Boga i sl. Mama je rasla uz roditelje vernike, ali nije bila krstena i nadam se da ce se uskoro to promeniti jer i ja, koja takodje nisam krstena, sve vise i vise zelim da se krstim (sto ce se i desiti uskoro). Ono sto zelim da kazem je to da meni vera nikada nije bila nametnuta niti me je iko odvracao od nje. Ali, kako to uvek biva, uvek me je nesto vuklo ka Crkvi, proucavanju pravoslavlja, postovanju istog i pre svega me je nesto vuklo ka tome da se pridrzavam Bozjih zapovesti. Naravno da nisam bezgresna, ali znam da sam i onda kada sam bila okruzena ljudima koji su se podsmevali nekim mojim vrednostima i osetljivosti na tudju patnju i sl., uvek cvrsto verovala da je to jedini pravi put. Tako da smatram, iako mozda gresim, da u svakome od nas tinja nesto sto samo ceka da se probudi, ali samo i iskljucivo uz pomoc nase volje. Tako da ne mislim da okolina moze da igra neku bitnu ulogu ukoliko mi sami nismo jos uvek spremni da se pridruzimo crkvenoj zajednici. Ono gde okolina moze da pomogne, to su uglavnom situacije u kojima neko ko zeli da se krsti (moj licni primer) ili ako je vec krsten, da pocne da se dublje zanima za veru, da prisustvuje liturgijama i sl, ima nedoumice i "strahove" od nepoznatnog i ne zna kako da se ponasa u datoj situaciji, ne poznaje odredjena pravila i sl. Ali to sve smatram normalnim jer ja na to isto krstenje gledam kao na pocetak novog zivota a svaki pocetak je u isto vreme i divan i nekako neizvestan jer nosi toliko novih stvari sa kojima se nikada nismo susreli. Jedini problem danas kod mladih je generalna nezainteresovanost za sve od cega nemaju materijalnu korist i sveopsta otudjenost. Zelja za praznim provodom, opijanjem, zaboravljanjem na probleme.... Ali cvrsto verujem da onaj ko traga za sobom, na kraju sebe i nadje, ako me razumete Oprostite na romanu, ali imala sam potrebu da podelim ovo sa vama