Милослав Самарџић

Динчићева запажања, њему ''боде'': Ево и ја да кажем коју. Она сцена на Сипу је потпуно нетачна. Нису наши официри банчили по кафани већ су диверзанти из Бранденбуршког пука послали своје агенте да сипају нешто у пиће официрима у кафани и тако су несметано прешли Дунав и напали нашу прву линију, која је одговорила артиљеријом. Наравно, у кафани нису биле певаљке већ је ту био штаб. Тога у овој епизоди нема а то би требало да знају историчари из Института. Наши су разбијени и Немци су ужурбано форсирали Дунав, а онда су се појавили први авиони. То је 5 изјутра, а не 3. Око три су агенти били код кафане. Мислим да је оно везивање официра за певаљке и курве ново њихово сахрањивање. Људи су пружили отпор колико су били у могућности. Требао је један кадар да буде посвећен том отпору, а не да је све изгубљено. Чак су и Немци одали војну почаст погинулим официрима који су пружили отпор. И тога, наравно, нема.

Стојадиновић је само један од 4 наведена разлога. Углавном, политика кнеза Павла је дефинитивно била битна у развоју догађаја, усуђујем се да кажем - битнија него британско финансирање оне две групе.

Није споран. Спорно је што су комунисти побили више људи у 99% насеља, што се у пропаганди надомештава сталним помињањем Вранића. Колико би пута требало рећи Београд, Крагујевац, Краљево, Шабац, итд, да не набрајам, пре него што се поново помене Вранић? О Вранићу сам детаљено писао овде: http://www.pogledi.rs/dva-zlocina-u-selu-vranic/

Ево баш изнад сам објаснио шта мислим. Постоји списак коме су тачно и колико Британци дали, али ти нису били битни за пуч (једна Земљорадничка странка и СНО војводе Бирчанина). Нико од пучиста није узео новац.

Да нисте претерали са тим Вранићем? Иначе дете је у Вранићу убио залутали метак, тако и комунисти пишу, тј. писали су доскора, сад видим да и то мењају.

Мислим да уопште није то у питању. Ово сам јуче написао на ту тему: 27. март НИЈЕ плаћен. То је тако изрекламирано, да је тешко закључити да је контра, али мени је помогла баш књига у којој се тврди да јесте, ''Истина о 27. марту'', оно према заоставштини кнеза Павла. Ту се тачно види ко је добио паре и дакле види се да пучисти нису: генерали Мирковић и Симовић, мајор Кнежевић нити ма ко од официра - а пучисти су били официри. Даље, нико од идеолога, од Слободана Јовановића па даље, нико од духовника, од Патријарха па даље. Британци су финансирали једну Земљорадничку странку и СНО војводе Бирчанина, а они нису били битни у пучу Према томе, паралела 27. март - 5. октобар не стоји. Даље, што више информација имам, то више долазим до закључка да 25. март није био узрок 27. марту, већ само повод. Узрок је био кнез Павле. Он је својим потезима довео до 27. марта, и то: - прогоном краљице Марије. Била је омиљена као краљица Мајка, дакле протерао је мајку сирочића, што је оставило ужасне последнице на јавно мњење. - прогоном др Милана Стојадиновића, шефа коалиције која је два пута добила изборе. То је био државни удар. Можеш замислити какве последице изазива прогон човека чија листа добија до 70% гласова. Сем тога, прогнао га је уз помоћ странаца - Британаца. - уступцима Хрватима. Можеш мислити каква је била реакција Срба на давање Дубровника Хрватима, па чак и улаза у Боку Которску, плус остале области. - односом према малолетном Петру Другом. Ово је дуга тема, али, укратко, кнез је већ окупљао правнике да промене устав, да себе прогласи за краља. Када је видео шта је урадио, кнез је пошао стопама Стојадиновића, у Берлин, па у Рим... али гледали су га презриво, као британског агента који покушава да их превари. И на крају је дошао до апсурдне ситуације да потпише савез са Немцима, због чега су га презрели и његови Британци. Тако да је то континуитет једне лоше политике, која је довела до бунта - дакле бунта против кнеза Павла, а поводом његовог последњег лошег корака. Да је оставио Стојадиновића на миру, не би било ни 25. ни 27. марта.

Који је доказ?

Они нису били британски плаћеници.

А какви су наши? Укратко: ужас! Командир карауле у Сипском каналу на Дунаву, пред зору 6. априла банчи у кафани, уз музику и две певаљке. Долази војник на бициклу и обавештава га да су на Дунаву уочени сумњиви чамци, преносећи поруку дежурног официра да одмах дође. Командир је видно пијан, а и прејео се, стално подригује. Одовуд га зове дужност, а отуд певаљке! Он је, као, у дилеми коме ће се приволети царству, али гледаоци нису, јер је сугестија очигледна. Командир каже официру да иде, са`ће он, само што неће - па одлази међу певаљке и враћа се банчењу. Разочарани војник стиже до карауле таман да види да су му сви другови поубијани. Додуше, приказане су само нејасне експлозије, нема сцена борбе, не виде се ни Немци. Овај догађај је кључан у оцени карактера серије. Зашто? Зато што је немачки напад - ако не рачунамо Словенију - заиста почео после поноћи 5/6. априла у Сипском каналу. Напали су специјалци из дивизије ''Бранденбург''. То је била вероватно најбоља немачка јединица ове врсте, а напад је изгледао овако: ''...Немци, свесни те опасности, испланирали су заузимање и спречавање онеспособљавања Сипског канала. Уочи напада, прво је локални фолксдојчер позвао групу југословенских официра на неку прославу у своју кафану, где су сви омамљени средством за успављивање. У току ноћи 6. априла 54 припадника пука Бранденбург преобучени у српска сељачка одела су пребачени гуменим чамцима на југословенску обалу, побили успаване официре, и после краће борбе са војницима успешно заузели канал и сва постројења''. Извор: Бранко М. Јевтић и Бранко Богдановић, ''Јуришни батаљони војске Краљевине Југославије - од мита до истине''. Цитат је на страни 54, у поглављу ''Заузимање Сипског канала''. Књига, додуше, још није изашла из штампе, добио сам је у електронској форми, пошто смо Бранко Јевтић и ја блиски сарадници. Бранко је посвећен истраживач и доста је познат у нашем свету - тако да је за њега чуо и Радош Бајић. И Бранко је дао Бајићу опис догађаја у Сипском каналу... Дакле, овде није у питању незнање, већ намера: српски официри, омамљени неком дрогом, приказани су као пијанице, и то у контексту идеализације комуниста.

А какви су наши? Укратко: ужас! Командир карауле у Сипском каналу на Дунаву, пред зору 6. априла банчи у кафани, уз музику и две певаљке. Долази војник на бициклу и обавештава га да су на Дунаву уочени сумњиви чамци, преносећи поруку дежурног официра да одмах дође. Командир је видно пијан, а и прејео се, стално подригује. Одовуд га зове дужност, а отуд певаљке! Он је, као, у дилеми коме ће се приволети царству, али гледаоци нису, јер је сугестија очигледна. Командир каже официру да иде, са`ће он, само што неће - па одлази међу певаљке и враћа се банчењу. Разочарани војник стиже до карауле таман да види да су му сви другови поубијани. Додуше, приказане су само нејасне експлозије, нема сцена борбе, не виде се ни Немци. Овај догађај је кључан у оцени карактера серије. Зашто? Зато што је немачки напад - ако не рачунамо Словенију - заиста почео после поноћи 5/6. априла у Сипском каналу. Напали су специјалци из дивизије ''Бранденбург''. То је била вероватно најбоља немачка јединица ове врсте, а напад је изгледао овако: ''...Немци, свесни те опасности, испланирали су заузимање и спречавање онеспособљавања Сипског канала. Уочи напада, прво је локални фолксдојчер позвао групу југословенских официра на неку прославу у своју кафану, где су сви омамљени средством за успављивање. У току ноћи 6. априла 54 припадника пука Бранденбург преобучени у српска сељачка одела су пребачени гуменим чамцима на југословенску обалу, побили успаване официре, и после краће борбе са војницима успешно заузели канал и сва постројења''. Извор: Бранко М. Јевтић и Бранко Богдановић, ''Јуришни батаљони војске Краљевине Југославије - од мита до истине''. Цитат је на страни 54, у поглављу ''Заузимање Сипског канала''. Књига, додуше, још није изашла из штампе, добио сам је у електронској форми, пошто смо Бранко Јевтић и ја блиски сарадници. Бранко је посвећен истраживач и доста је познат у нашем свету - тако да је за њега чуо и Радош Бајић. И Бранко је дао Бајићу опис догађаја у Сипском каналу... Дакле, овде није у питању незнање, већ намера: српски официри, омамљени неком дрогом, приказани су као пијанице, и то у контексту идеализације комуниста.

Не, они нису знали за њега раније.

Ево детаљнијег одговора на ово питање: Срби са Тромеђе Босне, Лике и Далмације започели су борбу за опстанак 26. јула 1941. године, када су Никола Кецман, Симо Бурсаћ Мимо, Бранко Богић и Милан Миљевић из заседе ликвидирали усташког мајора Конрада Фердинанда и његову пратњу, у селу Пасјаку код Дрвара. Фердинанд је био једна од водећих личности у извршењу геноцида над Србима у том крају. До половине августа устаници су ослободили највећи део Тромеђе. Усташка противофанзива, започета 16. августа, завршила се неуспехом.120 У нову офанзиву Павелић је 2. октобра упутио главнину снага, јер су Немци и Италијани већ сумњали у његову способност да одржи ''Независну Државу Хрватску'' без осовинских трупа, које су биле преко потребне на другим фронтовима. Пошто ни та офанзива није успела, италијанске трупе 17. октобра проширују своју окупациону зону на рачун хрватске нацистичке државе. Италијани су запосели већа места и у ослобођеном и у неослобођеном делу Крајине, терајући усташе даље према северу. Тако је у овим крајевима коначно завладало примирје, које ће крајем године нарушити комунистичка акција. Први партизански одред у Крајини основан је 29. новембра 1941, мада је ''Главни штаб народноослободилачког покрета'' формиран још 19. октобра.121 Те прве групе комуниста носиле су српске заставе без петокрака, узвикивале паролу ''Живео краљ'' и позивале се на савез са Русијом. Мајор Милан М. Цвјетићанин, командант бригаде и касније корпуса ''Гаврило Принцип'' Динарске четничке дивизије, првобитну акцију комуниста описује као ''дипломатску''. Циљ им је био да уз помоћ вештих агитатора припреме терен за оснивање својих јединица.122 Временом, комунисти су се инфилтрирали у устаничке одреде и преузимали команду над њима. Тако су преузели и Плашчански одред, да би онда на његовој територији почели да убијају ''кулаке'' и ''народне непријатеље''. На питање како им је то пошло за руком када су били мањина, Ђуро Видаковић, један од командира у одреду, одговара: ''Знам да је то млађим генерацијама просто несхватљиво. Вешто су фабрицирали оптужбе. За неког би рекли да је носио Талијанима неку кокош, за другог да је издао одред...''123 Тако су на суд извели и Видаковића са још неколицином, јер су још носили кокарде. Саслушавао их је Хрват Вецо Хољевац, по налогу више команде, коју су чинили Хрвати Иван Гошњак и Јакоб Блажевић. Спасао их је Србин Мићо Бараћ, али је зато у првој борби убијен метком у леђа. Ликвидације су заустављене тек после успешних пучева у више одреда у Лици, у ноћи између 2. и 3. априла 1942, које је организовао поручник Мане Пешут. Тада је територија подељена на четничку и партизанску. Ево како Мане Пешут описује наступ комуниста тим крајевима: ''Акција комуниста у четничким редовима развијала се у самом по­четку опрезно и лагано... Српски комунисти су им припремили терен и довукли клицу от­ро­ва у здраво српско језгро... Свој улазак у редове четника правдали су хрватски комунисти 'терором и прогоном' њих комуниста и осталих 'поштених Хрвата' од стране Павелића и његове клике. Они наводно нису могли мирно по­сматрати покољ Срба или пак у њему учествовати. Овој лажи Срби су насели, а кад су се освестили било је сувише касно... Хрватски комунисти су у доба инфилтрације певали српске на­ци­о­налне песме, иако су у душама осећали одвратност према истима, иа­ко је сваки од њих носио по неколико српских живота на својој ду­ши... Један од врло успелих трикова био је у узимању српских имена и слава. Тако су Стипе и Мате постали Милоши и Богдани... Један од највећих крвника био је Јосип Куштрин, ко­ма­ндант партизанског батаљона у Мочилима, Слуњ. Он је у почетку ус­та­нка живео под именом Милоша Савића, поручника Краљевске ју­го­словенске војске, а био је у ствари усташки функционер у Пе­три­њу. Роберт Готвалд, командант кордунашког партизанског одреда у При­мишљу. Он је живео под именом Владе Ивановића, мајора Кра­ље­вске југословенске војске. Највећи циник био је међутим Славко Кло­бучар, командант партизанског батаљона у Мочилима, после смрти Миће Бараћа. Клобучар је живео под псеудонимом 'друг Чорт'. Издавао се за Србина. Право име није наводно смео рећи ра­ди своје породице, која би услед тога могла настрадати. Пре ступања у партизане Клобучар је био усташки таборник у Иванцу, хрватском За­горју. Шеф усташке посаде у Шкарама био је Јосо Туркаљ. За вре­ме његовог боравка у Шкарама убио је 30 Срба овог краја. Кад је букнуо устанак Срба, Туркаљ је увидео да се исти не могу више уни­штавати дотадашњим начином, зато је прешао у редове партиза­на као 'поштен Хрват'. Иако су комунисти знали ко је био Ту­р­каљ, а знали су они да то и део Срба зна, ипак су га они правдали како су по­кољи извршени и преко његових протеста, а да је он бољи Србин и од многих истинских Срба... Они су умели вешто компромитовати ове љу­де, како би их могли заменити себи поузданим борцима, а где у томе ни­су успели, убијали су их у борбама с леђа. Тако су на дан 15. августа 1941. убили из заседе великог српског бо­рца Ђуру Кекића, Медакча, 22. августа 1941. Милана Летицу, Шу­мо­ње, Плашки; потом 28. августа 1941. Илију Цветичанина, Са­ди­ло­вац, као и многе друге... Четнички одреди у Банији и Кордуну били су практично уни­ш­тени концем октобра 1941. За овај огроман успех Комунистичка партија Хрватске без сумње ду­гује велику захвалност српским комунистима окружног комитета Ка­рловац, на чијем челу су се налазили Станко-Ћаница Опачић и Ва­си­лије Гаћеша. И у Лици је већи број четничких одреда као у Банији, Ко­рдуну и Горском Котару силом прилика постао партизански... У Плашком је битисао и даље четнички одред потпоручника Ђу­­ре Ралића. Четнике у Доњем Лапцу предводио је артиљериски ма­јор Бошко Рашета а у Брлогу поручник Милан Жакула. У Грачацу и да­ље ка Србу постојали су четнички одреди под командом Дане Ста­ни­сављевића-Цицваре, Мирка и Ђоке Марића, браће, Пајице Ом­чи­куса и други. Ови одреди су били већ блокирани партизанским снагама услед чега је веза међу њима била прекинута... Чим су комунисти преузели власт над одредима, приступили су планском извођењу акција против окупатора и његових колаборатера. Раније акције четничких одреда извођене су у ненасељеним пре­де­лима, док су садање акције 'народних руководилаца' извођене ис­кљу­чиво из српских насеља... Последице овакве њихове тактике биле су кобне по Србе. Тако су српска села и збегови служили као прихватне тачке борбе, из њих су вршени напади на окупатора, у њима су постављане заседе против ис­тог и у њима се одлучивао исход борбе, који је био нормално у ко­рист окупатора... Комунисти су повели Србе на непријатељске бункере, топовске и митраљеске цеви, где су храбри српски синови падали као снопље. У овим акцијама додељиване су најопасније улоге оним борцима, које је по њиховом мишљењу требало ликвидирати као непоуздане и че­т­ни­чки настројене. Поред тога, они су поједине борце убијали с леђа у акцијама. Командант Тоболићанског одреда, ковач Сава Божић, био је једна од ових жртава. Убијен је с леђа за време борби с при­ми­­­­­шљанским усташама. Убио га је хрватски комуниста Стјепан Ми­ла­­­шинчић-Шиљо. Командант партизанског батаљона у Мочилима Ми­­­ћо Бараћ, завршио је на сличан начин као и Сава Божић. Убио га је за време јуриша на хрватске усташе и домобране у Тржићу његов оп­е­ративни официр хрватски комуниста Славко Клобучар-Чорт. Ко­ма­ндир Јошанске чете Бранко Машић убијен је с леђа по налогу Ма­рка Орешковића-Крнтије. Нижег старешинског кадра и бораца поу­би­­јано је много на овај начин.''124 После рата, када су писали своју верзију историје, видевши да им недостају вође устанка, комунисти су у њих убројали чак и сопствене жртве, попут по­ру­ч­ника Миће Лукића, кога су убили с леђа на Бихаћком фронту. Мићин рођени брат, Душан Лукић, који је од првих дана био уз брата, да би касније постао и командант четничке бригаде - то никада није сазнао. Душан Лукић је живео у Канади, где је објавио књигу ''Друга бригада Првог личког корпуса Динарске че­тничке дивизије''. Описујући устанак 1941, он на­води: ''Никаве везе нити удела у нашој устаничкој борби није имала Комунистичка партија за Хрватску. Шта­више, ни један комуниста из наших крајева није уче­ствовао ни у једној устаничкој борби било на коме фронту, нити су опалили метка на непријатеља. Зна се да су њихови први меци испаљени у груди и главе срп­ских народних вођа који су руководили уста­нком...''124а Велики успех комунисти су остварили повлачењем официра са највишим чином, мајора Бошка Рашете. Мајор Рашета је почетком 1942. године командовао свим оперативним јединицама из Лике, Далмације и Западне Босне на највећем фронту против Хрвата у то доба, на Бихаћу. Доживео је нервни слом и повукао се фебруара 1942, после следећег случаја: по­ручник Станко Шакић, до тада у Србији, дошао је у Лику, у Доњи Лапац, и рекао Рашети да ће ићи да ви­ди свог рођеног брата Мићуна, у село Висућ. Ра­ше­та му је рекао да не иде, јер је Мићун комуниста, одан партији, и да ће га убити. ''Идите Ви, мајоре, код неког доброг доктора да Вам прегледа мозак'', одговорио је поручник Шакић и отишао. Пришао је брату раширених руку, а овај је извадио пиштољ и убио га. Догађај је описао Никола Плећаш Нитоња, пар­тизански командант који је 1943. године пребегао у четнике и потом емигрирао.124б Претварање српских устаника из 1941. године - на северу Лике, Кордуну, Банији и другим најистуренијим крајевима са српском већином - у хрватске партизане током 1942, представљало је највећи успех Комунистичке партије. Ти крајеви остаће партизански до краја рата. 120 и 121 Н. Плећаш, Пожар у Крајини, 84, 89-97. 122 Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 234. 123 ''Погледи'', 22. март 1991. 124 Опширније: Мане Пешут, ''Револуција у Лици'' издање ау­то­ра, Билефелд, Немачка, 1966. 124а Д. Лукић, Друга бригада Првог личког корпуса Динарске че­тничке дивизије, 124-125. 124б Н. Плећаш Нитоња, ''Пожар у Крајини'', 180-181.

Уз владајућу ''елиту'' се, очигледно, не видим. Али на жалост и опозиција је слаба. Запад је урадио одличан посао стварањем тзв. страних радикала (СНС). Они су пре ових избора били опозиција, и то јака, тако да тадашња владајућа ''елита'', на челу са Демократском странком, није смела да води оволико радикалну антисрпску политику. А у ситуацију када ту политику воде ''страни радикали'', аутоматкси немају јаку опозицију. Заиста генијалан потез! У равни са оним кад су макли Ђинђића са чела ДОС-а и на његово место поставили некомпромитованог Коштуницу. Било је јасно да Ђинђић никада не може да победи, док је Коштуница био одличан маркетиншки материјал. После су га једноставно макли. Да су сада избори, гласао бих за ''Двери'', ако сте конкретно то питали.

Нису заузели целу Босанску Крајину, ''само'' до Бањалуке. Оријентације ради, Босански четнички одреди под командом Радета Радића лета 1942. имали су 15.000 четника, а у целој земљи било је око 10.000 партизана.

То је био само један од проблема. Ипак прочитајте оне књиге, детаљно је описано.

Не чуди ме за те професоре, напротив, погледајте шта пише један Ваш колега: http://www.pogledi.rs/forum/Thread-kako-se-kod-nas-studira-istorija

Да, у априлу 1945. Херцеговачки четници су већином изгинули на Козари. Четници из Црне Горе су маја 1944. постали Други српски добровољачки корпус (љотићевци), како су се они звали, односно Црногорски добровољачки корпус, како су их звали Немци. Крајем 1944. кренули су са Немцима на север, али Немци су их оставили у Босни. Онда су направили тај споразум са Дрљевићем, о стварању Црногорске националне армије. Ђуришић је то покушао да избегне, али је на крају прихватио па је и он са последњом групом отишао у Градишку. Хрвати су убили део руководилаца, око 150 или 200, а остали су ступили у Црногорску националну армију. Добили су капе са грбом који данас има ЦГ. Ускоро се са Немцима и Хрватима повлаче у Аустрију, одакле их Британци враћају у Словенију, а комунисти већину убијају у Кочевском рогу. Детаљно о Лијевча пољу: http://www.pogledi.rs/lijevca-polje/

Пише понегде да је чета турска реч, али пише и да је словенског порекла: četa f (Vuk, 15. v.) = ieto n (Zoranie,Kosmet) »troupe, Schaar«. Praslavenski ratnički izraz poznat svim Slavenima osim Česima. U poljskom je czata posuđenica iz madžarskoga. Nema paralela u baltičkoj grupi (upor ipak skėsti) nego u italokeltskoj : lat cat-erva i ir. cethern imaju istu osnovu i isto značenje. Odatle deminutiv na -ica četica f, pridjevi na -en i -ъп četen potvrđen samo u četenīk, određeni četni, odatle poimeničenje na -ik četnik m prema ćetnica ΐ; četnik »1° član čete; koji četuje, 2° dekurion /Novi/« je stara riječ jer se nalazi kao posuđenica u madž. esetnek »pandur (u našem jeziku ovo se značenje nalazi i u Vojvodini, Vuk)«, kao obnovljena riječ značila je nekada u hrvatskom domobranstvu »major«. Odatle i prilog četimice. Složenice su: četovođa m (Vuk, Crna Gora) u kojoj je drugi dio turciziran sa baša (v.): četobaša m kao i četokaik (Vuk) »navicula armata«. Denominal na -ovati četovati, na -ati, -iti raščetati (se) perf. (Sinj, Dalmacija) »rastaviti vojsku na čete« = rasčetiti (se) (Stulić). Izgleda da je četa bilo zbog značenja osjećano kao plural, od čega je stvoren neutrum sing, četo (u Kosmetu se upotrebljava kao prilog u značenju »četimice«: idu Turci sve četo četo). Riječ je posuđenica ne samo u madž. csata (16. v.) »zasjeda, grex«, esete »tumultus« nego i u svim neslavenskim balkanskim jezicima: krč.-rom. žata, rum. ceată, cine. ceată f »troupe, bande«, arb. cete f, ngr. (u Epiru) τσιότα »Haufe«, tur. çete »Raubzug«. U turskom je nastala i radna imenica na -ci > -džija: çeteci »Plünderer, marodeur«, koja kao posuđenica dolazi kod nas kao četedžija, a u madž. csetedzsi. Kao posuđenica dobiva u turskom i madžarskom pejorativno značenje. Naročito je značajno značenje arb. cete »1° srodstvo, parente, Verwndschaft, 2° Handschlag beim Wettrennen « (kod Gega), što znači da je slavizam došao kod njih u terminologiju plemena (fisa) i bese. Ie. je osnova *qet- »četa«. Lit.: ARj 2, 1. 6. 13, 365. Miklošič 35. SEW l, 152. Bruckner 73. KZ 48, 180. 51, 229. Brugmann, IF 28, 370. Rozwadowski, RSI 2, 73. GM 446. Joki, Unt. 299. Boisacq* 962. Planta, IF 2, 439. Mažuranić, 168.

ЈВ је била регуларна војска у формално-правном смислу. Кад кажете да није, претпостављам да мислите на нпр. једнообразне униформе, и сл. То није битно у формално-правном смислу. Такође није битан начин рата, који је у овом случају био герилски. Управо Ђуришић није био далеко, јер је Дража дуго био на његовом терену. Али Дража просто није имао решење за црногорско питање, као ни многи пре и после њега, па мислим да није у реду спочитавати му то. Јер, његова позиција за решење црногорског питања била је најгора, с обзиром на ситуацију. Ја се не бих одрицао четничког имена. Напротив, мислим да би било добро да се обнове четнички батаљони, као специјалне војне јединице.

Свака (регуларна) војска има право и обавезу да суди и да извршава пресуде. Ако се при томе не држи закона - она чини ратни злочин. Највише ратних злочина припадници ЈВ починили су над муслиманима (8.000), затим Хрватима (2.000), а онда над Србима, с тим што би у овом случају било потребно велико истраживање да би се утврдила тачна бројка. Наравно, проблем је у томе што су деценијама комунисти сваку ликвидацију од стране четника проглашавали ратним злочином, а сваку ликвидацију коју су они починили херојским чином. На пример, они и даље славе комесара Љубу Чупића. Њега је на смрт осудио редовни суд у Никшићу, због учешћа у тзв. левим скретањима (''Пасја гробља'', јаме...) Његову фотографију после изрицања пресуде сматрају примером херојства, можда је чак и проглашен за ''народног хероја''. А због чега је осуђен - то и не помињу, мада нема суда који би га ослободио за та дела. Опширније о том случају: http://www.pogledi.rs/zlocini-komunista-u-crnoj-gori/ Није чудно што постоје ''бројна сведочанства'', јер се сваке године и даље обележава на пример тзв. покољ интелектуалаца у Јагодини - како га је крстио Добрица Ћосић, мада су четници тада ликвидирали сараднике окупатора, петоколонаше, проститутке, итд, од којих су неки сарађивали и са комнуистима, али ни један није био члан КПЈ. Опширније о том случају: http://www.pogledi.rs/prvofebruarski-pokolj-u-jagodini/ Највећи ратни злочин на територији данашње Србије четници су починили у селу Вранић. То је ратни злочин, без обзира на повод, због ког је локални командант изгубио контролу: http://www.pogledi.rs/dva-zlocina-u-selu-vranic/ Ликвидације у селу Друговац, које комунисти такође експлоатишу, тешко да се могу сматрати ратним злочином, јер је ту била борба, после које су смртне казне изрицали надлежни официри. Те казне нама данас свакако делују преоштро: http://www.pogledi.rs/drugovac/ Злочини над муслиманима и Хрватима: http://www.pogledi.rs/zlocini-nad-muslimani-i-hrvatima/ Да ли је генерал Ратко Младић сарађивао са непријатељима? С обзиром да се неко време са муслиманима борио против Хрвата, и обратно, да се сликао са НАТО генералом Кларком, итд? Свакако да није. То што је он радио је ствар ратне тактике. То је ноторно, али, да је било комуниста да га оклеветају, и за њега би се у маси сада говорило да је сарађивао са непријатељима. Према томе, једно је контакт из тактичких разлога, а друго сарадња у формално-правном смислу, која је кривично дело. Једно је кад постоје само две сукобљене стране са јасном линијом фронта, друго је кад постоји преко 20 различитих формација, што је био случај на територији окупиране Краљевине Југославије. Дражина општа директива гласила је, препричавам: имамо много непријатеља и била би лудост ударити на све одједном. Зато тежимо да користимо једне против других и да их тучемо једног по једног. Дража ја масовно користио тзв. тактику легализације - убацивање својих људи у непријатељске редове, нпр. у недићевце и Печанчеве четнике или у Антикомунистичку добровољачку милицију коју су основали Италијани. После су комунисти показивали документа или слике где је тај и тај официр, као нпр. легализован код Пећанца, са Немцима - а нису говорили да су Немци такве вешали, ако би сазнали да су у ствари Дражини. Наглашавам да није било ситуације да су четници и усташе у истој борбеној линији, док је било да се партизани и усташе боре заједно против четника, ''раме уз раме'', како је записано у једном немачком документу.

У реду. Само сам хтео да нагласим да војска постоји зато да спречи те, ма које, да дођу до цркве...

Ово је у основи у реду, само да прецизирам: - Није ЈВуО, већ ЈВ. Интерна подела - Југ. војска у Отаџбини, у емиграцији (северна Африка) и у заробљеништву је небитна. Централно гласило нпр. звало се ''Билтен Врховне команде Југословенске војске''. - Четници су да тако кажем државни назив. Постојали су пре рата, Дражино животно дело била је четничка војна (герилски рат) и прва формација коју је основао маја 1941. звала се Четнички одреди Југословенске војске (јер се на четнички начин ратовања прелазило у случају слома фронтова). - Равногорци су колоквијални термин, просто речено није постојао печат ''Равногорски покрет'' (први пут се појавио 1990). - Браде није носило 99% четника. - И осим ''Збора''. - ЈВ није уопште била партијска војска - била је државна војска, као и свака друга регуларна војска тога доба у западном свету, тј. у демократским земљама. - ЈВ није себе сматрала званичном војском, већ је то и била. И СССР је то признавао до 1944. - Политичко опредељење није истицано јер је рад политичким странкама забрањен током рата (како по домаћим законима, тако и по окупаторским, с тим што је окупатор оставио КПЈ и Збор). Ту забрану Дража је укинуо почетком 1943, уз ограду да се странке морају бавити националним радом, а не страначким. Главни одбори странака су прихватили позив. Нпр. Главни одбор Демократске странке, на тајном састанку у Београду, гласао је 70% за Дражу а 30% за Недића. Ових 30% чинили су тзв. банкарци, који су тако гласали бојећи се за свој капитал. Дража је форсирао Топаловића јер је он био у добрим односима са британским лабуристима (социјалистима) и њиховим вођом Атлијем, који ће постати премијер после Черчила. Било је јасно да смо у британској интересној сфери, такође било је познато да између две велике британске странке нема разлика по суштинским питањима, па је Дража дао значај Топаловићу преко нових функција и што је могуће пре послао га у Британију. Међутим, Британци су га ухапсили још у Италији... Дуга прича. Углавном, Светосавски конгрес није био одговор на Авној. Одржан је тек почетком 1944. јер је било тешко окупити представнике свих странака, из свих делова земље, од Словеније до Македоније. Комунисти су могли да држе конгресе сваки дан, јер их је било мало и били су на једном месту.

Навео сам оне две књиге као извор. Имате и књигу једног партизана, заборавио сам му име, ''Личка трагедија''.

Чланак о тзв. Сремском фронту је из једне моје књиге, у књизи су фусноте, а овде сам их избрисао. За шта тачно тражите извор? Немци су поставили фронт на десним обалама Дунава и Босута и на левој обали Дрине, а комунисти су са супротних обала терали у смрт голобраде, силом мобилисане младиће, без војне обуке. Немци су фиксирали МГ42, најбржи (пушко)митраљез на свету, 10 цм изнад земље, тако да први меци погађају у ноге, наредни у главе По војничкој логици, требало је нападати Немце са оне стране коју нису утврдили и испред које није било река - из Славоније. Али, тамо су били хрватски партизани и њихови животи су се штедели. Ово тврди чак и високи комунистички функционер Милан Трешњић, који је био ту, погледајте од петог минута: http://www.youtube.com/watch?v=_jUCfuLOg4A Уосталом, то је ноторно. Као и факат да фронт није померен од одласка Совјета новембра 1944, па до пада Беча, дакле до оног момента када су се Немци сами повукли. Другим речима, тај ''фронт'' је служио за ликвидацију преко 30.000 српских младића, а додајте томе и Семберију. Ти младићи су жртве рата. НОП је тзв, они су праве жртве. О борби за слободу ту наравно нема говора. Из два разлога. Прво, за слободу једне земље бори се њена војска, а не нека илегална група. Друго, за слобуду се не може борити неко коме је циљ ропство, као комунистима. Они су се борили да поробе народ, укидањем свих слобода које се могу укинути: говора, чак и мишљења, штампе, кретања, привређевања, вероисповести, итд. Наравно, они у пропаганди користе термин ''слобода'', али требало би да је све то прошлост и да сада можемо реално посматрати ствари.

Митрополит то није писао за објављивање. Иначе, његова књига је сјајна, види се да је био племенит човек, тј. да је човек који не лаже. Опис Љотића као особе ситне душе и покварењака је уверљив. Шта је вредно у Љотићевим сабраним делима? Њих је уопште тешко сврстати у неки жанр. Историја није, публицистика није, новинарство није, политика није, о науци нема говора, књижевне вредности нема. Мене највише подсећају на проповеди оних лидера секти из америчких филмова. Видим да неки ваде једне цитате и тврде да није био нациста, други ваде неке друге и хвале се да је био нациста и на крају постао део СС формација, трећи цитирају ово, четврти оно... Заиста има тамо различитих ставова - типично за данашње политичаре, али не и за ондашње, тако да он на тој демагогији и није могао да добије више од 1% на изборима, рачунајући и Хрвате, његове присталице, који су цртали кукасте крстове на предизборне плакате. А шта мислите о овоме: http://www.pogledi.rs/najvece-cinkarenje-u-istoriji-srba/ Такође бих Вас замолио да прочитате ова два чланка: http://www.pogledi.rs/ljoticevci-i-bitka-za-srbiju-1944/ http://www.pogledi.rs/bitka-za-srbiju-ljoticevska-verzija/ Наглашавам да је у другом детаљно описано како су љотићевци фалсификовали историју - исто као и комунисти. Такође наглашавам да не желим да пишем нешто лоше о Љотићу, или ма коме, него тежим што објективнијој реконструкцији догађаја. Ако било шта демантујете из ова три чланка - ја ћу те исправке радо уврстити у будућа издања својих књига.