error

Хм, ја сам мислио да ћемо да водимо контруктивну расправу, али изгледа да је то са тобом немогуће. Пошто видим да ниси мислећа особа, и да само умеш да вређаш и демагогишеш нећу ти се више обраћати. Срећно, и свако добро!

То нису друштвена предузећа већ акционарска, где федерална влада има велики удео. Нађи ти мени фабрике у Немачкој где влада самоуправни социјализам lol. Но, све и да јесу 100% државна, то опет не би било ни близу онога што имаш у Србији, јер сва та предузећа у Немачкој функционишу по мање-више тржишним принципима, и у мање-више тржишној економији, док је у Србији деценијама владала централно-планска економија. Иначе то удруживање предузећа и државе је један аспект фашизма који се назива корпоратизам. Све у свему, омашио си поенту онога што сам желео да кажем (знаш оно цеди комарца, гута камилу - а пази кад сам знао да ће тако бити, мислио сам када сам оно писао да ћеш ми пронаћи нешто што је скроз државно, али изгледа да је примере за то у Немачкој чак теже пронаћи него у САД), а то је, да је економија у Немачкој и поред свега неупоредиво слободнија и капиталистичкија од економије у Србији (иако је и у Немачкој врло далеко од онога што би могла да буде када би се увео лесефер, али, с обзиром на историју тоталитаризма у Немачкој, и ово сада је добро).

Код нас нема никаквог капитализма, чак ни оног лажног псевдокапитализма који постоји на „трулом Западу”. Људи који се диве социјалдемократији на овом форуму заборављају да у тим социјалдемократијама попут Данске, Немачке и Канаде, немају ниједну једину државну фабрику или предузеће (и такође да су економије у нпр. Данској и Канади мање регулисане него у САД, дакле оне су чак и капиталистичкије од САД, само што у САД владају нешто веће личне слободе)... Тако да је друштвено уређење у Србији заправо нешто између разводњеног комунизма и разблаженог фашизма, што и не чуди када се сетимо да је Слоба, комуниста, у Србију уводио национализам и демократију.

Зависи шта сматраш под идеологијом индивидуалнизма, ако под тиме сматраш постмодерни утилитаристички хедонизам, онда да, хришћани би требали да буду критични према томе. Уколико се под индивидуализмом сматра противљење сваком колективизму (а колективизам је било која идеологија која негира појединачне личности и сматра појединце само зупчаницима у машинерији зарад неког „вишег добра” нпр. комунизам и фашизам, што је најгоре и та идеологија људских права - посматрају и деле људе на групе, колективе с одређеним карактеристикама, па кроје која група треба да има каква права), онда би хришћани требало да буду највећи пропагатори индивидуализма, јер хришћанство постоји у заједници, а да би заједница била заједница, а не колектив, појединци у заједници морају бити посматрани као личности, а не као безлични зупчаници. Уосталом свако се крштава понаособ, не може нико да се крсти уместо неког другог, као што нико не би требало да може да врши агресију на неког другог, зарад „вишег добра”. Или да цитирам Светог Јована Лествичника: „Хришћанство није религија за масе. Само индивидуа може бити хришћанин.”; и управо је тај личносни приступ у хришћанству разликовао хришћанство од јелинизма (=грчко-римског паганизма), за јелине је религија била цивилна дужност, а не нека лична ствар, па су зато и терали хришћане да приносе жртве јелинским божанствима и нису схватали зашто то хришћани неће да чине, једноставно им није било јасно зашто би некоме био толики проблем.

Врло ми је чудно то, и морам признати, схизофрено. да за ствари које су директна, непосредна последица државних регулација кривиш капитализам...

@Dragi: Видиш, разлика између тебе и мене је што ти када пљујеш капитализам користиш strawman, па критикујеш нешто што си сам измислио, што представљаш као капитализам, а што капитализам није; а ја када критикујем социјализам, ја критикујем оно што заиста јесте. Али добро, не кривим те, тешко би могао тако, демагошки да критикујеш добровољну, ненасилну и слободну размену добара између јединки што је дефиниција капитализма, јер како би то звучало када би заправо без увијања признао своје неморалне ставове и признао да јеси против добровољне размене, да јеси за насиље, да јеси против слободе...

Квадрат јесте правоугаоник, али правоугаоник не мора бити квадрат. Исто тако фашизам и комунизам јесу социјализми, али социјализам не мора бити ни фашизам, ни комунизам. Фашизам подразумева постојање приватног власништва у одређеним секторима (нпр. фабрике могу бити приватне у фашизму), али уз строгу државну контролу и опорезивање, фашизам се такође залаже за субвенције, подстицаје, државно здравство, државно школство, државни пензиони фонд, државно социјално осигурање, и пропагирање идеологије национализма и идеолошких друштвених норми и морала на државном нивоу. Класични марксистички социјализам (дакле не крајњи комунизам који је заснован на потпуном укидању приватног власништва и једнакости свих) о којем ти причаш има једино две разлике у односу на фашизам, а то су да средства производње (нпр. фабрике) не могу бити у приватном власништву, и да се уместо идеологије национализма пропагира идеологија класне борбе. У данашње време имаш и неомарксисте, па је сада ствар с класификацијом социјализама још компликованија, јер сада примењују Марксову критичку теорију на све и свашта (отуда сада више нису актуелна само радничка права, него сада имаш и феминизам, права хомосексуалаца, животињска права, заштита животне средине итд. и управо ту је највеће разилажење између данашњих фашиста и данашњих како ти кажеш социјалиста, а иначе они - данашњи фашисти и данашњи социјалисти, су по економским питањима потпуно идентичних ставова)...

Фашизам је само једна од форми социјализма. Марксизам је друга, без обзира на то што неки марксисти можда сматрају да они имају тапију на ту реч (cоцијализам је постојао и пре Маркса); мада, што-јес-јес Мусолини јесте био марксиста пре него што је измислио нову идеологију, нешто пак умеренију - фашизам.

Па ту смо негде, отприлике нам конвергирају тумачења ове заповести... У реду, хвала. Чини ми се да имаш проблем у споразумевању с људима због своје позадине у академској философији, па онда или не користиш реч на исти начин као што се користи у „говедарском”, свакодневном говору, па ту долази до забуне; или људи нису довољно упућени у теологију па уопште не разумеју шта желиш да кажеш... то је неки мој утисак.

Како се дефинише то поштовање родитеља? Знам на који начин то ја тумачим, али не знам на који начин то тумачите ти или Жељко.

Како ти тумачиш то поштовати родитеље?

А шта у ситуацији када је поштовање родитеља у супротности са поштовањем Бога, нпр. ако су, примера ради, некоме родитељи марксисти?

Добро је, мислим нормално је то, свуда има нормалних људи. Мада, лично схватам (наравно да не оправдавам) зашто је у Хрватској национализам нешто шовинистричкији него у Србији, ипак у Србији осим НАТО бомбардовања и свега онога на КиМ деведеситих практично није било никаквог рата, док на просторима Хрватске јесте, и била су реална страдања, те су због тога јака осећања, па се онда праве асоцијације ћирилице са Србијом, а Србије са ратом...

Ја сам ту проблематику увек схватао на следећи начин: свако може да има коитус и направи дете, али родитељ је детету онај који то дете одгаји... из тог ми разлога никада нису били јасни људи који су инсистирали на биолошком потомству иако нису могли да га имају, трошећи огроман новац узалуд, на разне покушаје и методе лечења стерилитета, уместо да једноставно усвоје бебу.

Тачно тако! То је тешка подвала; држава се увукла свуда, па чак и у постељу...

Па не знам, мени Свети Кирило Александријски не делује нешто проблематично. Мени проблематичније делују цар Константин и мати му Јелена, па затим цар Теодосије, цар Јустинијан и жена му Теодора, Меровинзи, Немањићи, Романови и сви остали који су свој пут до календара пронашли захваљујући „племенитом роду”, а не захваљујући неким, да тако кажемо, хришћанским квалитетима... Погледај само шта је све цар Јустинијан радио, колико само он и Теодора имају крви на својим рукама...

Управо о томе и ја причам, за хришћане не постоји секуларан брак, за хришћане постоји само света тајна брака. Уговор није брак.

Мислим да не треба, штавише мислим да треба брак у потпуности избацити из устава, као и било какве друге специјалне државне надлежности, тако да се омогући да људи могу да склопе уговор какав хоће и под којим условима хоће, као и било који други уговор (дакле тако би и хомоси могли да среде себи наслеђивање и те техникалије). Као што се држава не меша и не регулише свету тајну причешћа, тако не треба да се меша нити регулише свету тајну брака. Деетатизација је дакле једини одговор, у супротном, плашим се да ће не само доћи до увођења истополних бракова већ и до вршења притиска и терорисања од стране државе над верским заједницама које то не подржавају (као што се дешава, на подмукле начине, на западу). Из истог разлога треба укинути и државно школство, иначе ће држава индоктринирати децу онако како она то жели, односно како комесари кроје (у случају приватног школства би сваки родитељ послао дете у школу коју сматра најбољом, неко у православну школу, неко би хоумскуловао, неко би послао дете у школу која је специјализована за таленте у одређеној области нпр. математике и природних наука, а најзад они „напредни” родитељи би могли своју децу да пошаљу у неку љуцкоправашку хипи-дуге-и-једнорози-школу, а овако ће сва деца да иду у хипи-школе). У сваком случају одговор је више слободе, а не мање слободе (што је једнако мање државе, а не више државе). Мислите о томе.

Глупо је одбити вакцинацију детета, али је бесмислено да то буде регулисано законом - па ваљда родитељи више воле своју децу од државе. Исправна ствар би била едукација, репресија никада није корисна, поготово дугорочно...

Па када се добрано размисли, апсолутно ништа. Постојање државе мења правила игре, зато и постоји толико интересних група у свакој држави. Када је држава већ ту, очекивати од људи да се њоме не користе је као када би се очекивало од неке екипе, да када би се правила фудбала променила тако да голови буду дупло шири и дупло виши, игнорише нова правила, прави се да су голови и даље исте величине као што су и били, те тако игра - наравно да би клуб који би то урадио брзо испао са турнира...

Ево цртане реконструкције Константинопоља, чисто да се лепо види, поређења ради...

Само што криминал није исто што и злочинство. Шта јесте, а шта није криминал одређује управо скуп највећих злочинаца (=политичари), и мада је понекад криминалац уједно и злочинац (нпр. неки силоватељ), у многим случајевима криминалац и злочинац није исто. Држава не одређује морал, већ законе који немају моралне садржине, и тако имамо ситуацију да је абортус легалан, па неко ко коље децу за новац није криминалац, а неко ко „ради на црно” не би ли прехранио децу јесте... да не наводим сада примере држава где је Црква била прогоњена, па је био криминал само бити хришћанин.

Иначе врло је мало вероватно чак и да се либерализам за какав се залаже Милосављевић појави као значајан играч на политичкој сцени Србије (то би био први пут када бих изашао на гласање), тако да се не бих ја пуно бринуо за анархију...

Сада ми ниси ништа одговорио, већ идеш циркуларно: без државе не може, јер без државе не може, иако сам ја теби препоручио књигу, коју сигурно ниси прочитао пре него што си ми одговорио. Као што рекох, то за судство је уобичајена примедба и то је прво што су анархо-капиталистички политички теоретичари решавали (заједно са начином заузимања/парцелисања незаузетог земљишта и вода, проблемом одбране и сл. приговорима које имају минархисти). Држава има ауторитет, да, ауторитет који проистиче из страха од ћузе. А легитимитет не поседује апсолутно никакав. И како то може да буде отворно тржиште, тржиште чега, монопола на агресију? И какав је то уопште социјални уговор ако га ја нисам потписао? А на то да народ контролише државу и да држава не крши основна људска права могу да кажем једино да је то наиван став. Па државе су управо те које највише крше основна људска права, а ја не знам ко ће да ме заштити од државе... ЕДИТ за оне који прате тему, а нису либертаријанци: минархисти и анархо-капиталисти чине два међусобно супротстављена да тако кажем интелектуална круга од њих неколико, унутар либертаријанског интелектуалног круга. Минархисти су за то да држава буде само полиција и судови, а анархо-капиталисти су за потпуно укидање државе.