МиодрагМ

Оче Зоране, кад већ пишете о ''парадоксима'' мач-мир, борци-миротворци... можете ли ми појаснити зашто Исус кад учини неко чудо неком вели да иде и ником не говори, а зашто неком иди и реци свима? У чему је зврчка?

Овај Ваш коментар треба уоквирити и чим неки од ових новопечених скојеваца отвори уста, треба им их зачепти овим Вашим речима! На многаја љета оче Саво!

Овај форум да ништа друго није урадио осим ових предивних одговора оца Саве, има пуно право да се зове Живе Речи Утехе! Хвала, добри наш оче Саво! На многаја љета!

Да, заиста, предивно!

А да је био Брандо, срчка би га, вјероватно, стрефила у Београду, и што је још вјероватније, био би становник ''куће цвећа'' на Дедињу, а не под липом у женином дворишту... у тамо неком Пожаревцу... Ни његовог идола нису носили у тамо неки Кумровец... наго баш на Дедиње. Историјска неправда, па то ти је! А и један и други су подједнако уништили Србију!

Да, Мирославе брате, почео филм да се увелико снима... и главни глумци одабрани: Туђман, Тачи, Мило... а споредна улога припала њему, (док му другарица није укинула и ту споредну. Али није да се није рачунало и даље на њега, да је остао послушан и кооперетиван као у ''одбрани'' Крајине и Книна, или као што је џентлеменски давао муслиманима и Хрватима српске градове и села у Дејтону, да је тако припустио НАТО у Србију, и даље би наравно било Косову у Србији ма шта он радио Албанцима, или било коме другом... Американци су врло прагматични!

Све док му је најближи сарадник био Станишић, а то је свакако период кризе и почетак рата, и Милошевић је мање-више играо како су Американци свирали... Био је чак и џентлемен бр.1 у Дејтону... Хвалили га Американци на сва уста! Али, због Мире, пукла тиква на самом крају...

Зашто су онда његови најближи сарадници, Станишић и Френки, ослобођени од америчког суда у Хагу?

Брате, могао је он (а и она) да направи хиљаде грешака, па би опет био ''гарантор мира на Балкану'' (како су га називали Американци, једно вријеме), само да је допустио да се направи америчка војна база у Србији, чему су се Американци надали... то им је био обећао Станишић, али Мира није дала због Руса, ---- Отму ти Косово и граде шта им је воља... Па су то Американци ипак остварили, ако нећеш милом, хоћеш силом... и то баш онако како сад чине и у Украјини, били су се намерачили на Кримску базу, али Путин им је стао на пут. Стати њима на пут, Путин само може! Него, сила Бога не моли, али ни Бог силу не воли!

Јес', баш као што се ни Шиптари нису ослобађали Срба са Косова, кад је престао рат и кад су чак ''мировне'' трупе са Запада ушле да успоставе ред на Косову... Гризли, добар си човјек, али наиван... много су се веће ратне игре играле на Балкану, Милошевић се 1991. г. само ту затекао, на нашу несрећу, као што се и Тито затекао у Београду 1991. г., па и њега глупи Срби објеручке подржали Милошевић је био обичан Југословен, послушник свакоме, од његове жене па надаље... а највише је слушао моћнике са Запада, једно вријеме био и гарантор мира на Балкану!

Поредити Хрвате и Србе са Чесима и Словацима је више него наивно...

Ово је тачно. Сасвим случајно сам био присутан кад су познати канадски Хрвати причали како и колико дуго су се спремали за ''рушење Југославије'' ... а главни циљ је био, како рекоше, не да се сруши Југославија, него како да се ослободе српског канцера са хрватске земље... Ово што Гризли прича је наивна прича за ђаке прваке, тачно је да је Милошевић био Југословен и да је глумио Тита, али, нажалост по Србе у Хрватској, поприличан број Хрвата је имитирао и Павелића, чак су неки добили високе функције у хрватској домовини, иако су дошли из далеке Канаде...

У мојој парохији скоро сви остају до краја, понекад се број и повећа. Сваке недеље настављамо литургију после Литургије, тј. заједничком трпезом: Агапе. Четири или пет породица тог дана доноси храну за све, и будући да је све бесплатно понекад се појаве и неки гладни који нису верујући па и њих нахранимо... На моју породицу једанпут мјесечно је ред да учествује у припреми хране за Агапе, служења других и, наравно, прања посуђа и поспремања трпезарије, после заједничке трпезе. Диван обичај, који нам додатно помаже да се још више упознамо, зближимо и заволимо...

Баба ме њеним животом уверила да Бог постоји... стога, "Верујем, Господе! помози моме неверју"

Љубави нема без Слободе

Предиван филм, је ли титлован и на енглески језик? Ако јесте, гдје се може наћи?

Куд помену руског Патријарха, поготово ово Његово мишљење о Путину,?! Ови форумски прозападни слинавци се жестоко нервирају на те речи, чим поменеш неког Православног Патријарха или кад неки Православни Епископа изговори неку истину, еврослинавце ко да прстом у око убадаш! Јер они обожавају Обаму, Олбрајтову и Солану и свом снагом бране политичара Карла Билта, једног изузетно вештог лажова и још вештијег муфљуза који, иначе, чим зине нешто крупно слаже...

Не, Билт каже: ''They are intending to build up... an Orthodox bastion against the West." Нема ту ни речи о конзервативном начину уређења државе, схватању политике или вршења власти у земљи Русији... већ градњи Православног бастиона против Запада,. Чиста Билтова пројекција, оптужује Путина за оно што тренутно Запад (подржавајући неофашисте у Украјини) гради европски Бастион против Русије... чак и јадну Србију терају да уводи санкције Русима...

Кад на енглеском језику кажеш; ортодокс чрч, Ортодокс Раша, Ортодокс Бастион, наравно да мислиш на православну Цркву, православну Русију, Православни Бастион... Или је можда Карл Билт, заправо, мислио на изворно конзервирање поврћа и воћа... кисели купус, краставци, паприке... слатко од дуња, шљива, руски квас и тако то...

Кларк: Принцип није био теоририста,већ идеалиста ЗАГРЕБ, – Гаврило Принцип и његови помоћници нису били терористи, већ храбри, посвећени и богати идеалима, али сиромашни искуством, казао је истакнути историчар Кристофер Кларк са Кембриџа на Међународном симпозијуму о Првом светском рату одржаном у Загребу. Кларк каже и да данашње време све више личи на оно које је претходило Првом светском рату. Тада се говорило о „уморном диву”, а и данас постоји замор више великих сила и постоји пуно регионалних криза, рекао је он, оценивши да се тада радило о кризи које је вероватно била „најсложенији догађај нове историје”. „Било је врло привлачно поједноставити ствари и пребацити кривицу само на једну државу, али проблем је када се данас тој теми приступа на исти начин”, нагласио је и додао да није било „добрих” и „лоших” момака, већ се радило о сукобу различитих интереса.

Па није баш... Како се, рецимо, зове Православна Црква у Америци? Ако ниси знао: Ортодокс Чрч оф Америка, дакле има везе са вером, и то какве везе, и неће бити да реч ''ортодоксан'' нема везе са православном вером...

Најважнија ствар у животу је: живот

Ако нисте знали и ја сам рођен уочи Илиндана... Е, сад, зашто ми нусу дали име Илија, није моја кривица, само да знате! Не замерите, морам и ја да се правим мало важан, и кад бих могао и ја да нешто нажврљам, па да по мени ''оплете'' никад умировљени владика Атанасије... где би ми био крај... сви би сазнали за мене...

бисер до бисера кад проговори Бисерка...

И да се не заборави: Михајло Митровић Без мржње и склоностиПоводом текста „Зашто Чеда а не Кустурица”, „Политика”, 26. марта Не знам како да почнем. Па, ево нека то буде са Тацитом, са оном његовом глосом из Анала: sine ira et studio – без мржње и склоности, што савршено одговара контроверзама из твог текста „Зашто Чеда а не Кустурица?”. Драги Пурке, веома сам се изненадио читајући тај твој текст у „Политици”. Веома ми је жао због свега што си ту написао, јер смо ти и ја, стари полувековни другови, ти један од десетак преживелих из четрдесетих година прошлог века. Студирао си филм у биоскопу мога оца када смо се заједно одушевљавали са Жаном Габеном, Харијем Бором, Лујом Жувеом, Сесил Б. Демил, Гретом Гарбо, Каради Каталин, али и филмовима „Пастир Костја”, „Велика илузија”, „Петар Велики”, одакле смо ти и ја повукли љубав за уметност, уметничко стваралаштво и уметност уопште. Увек си био на правој страни и као мангупчић, као фудбалер, као симпатично ђаче чачанске гимназије, напредни омладинац, млађани партизан и ругалица немачким тенковима, као новинар и, најзад, синеаст светског реномеа. Имаш стално име у историји српске културе на коме ти могу завидети све врсте суревњивости и ривалитета; зато си обавезан да чуваш то своје завидно стечено име. Због тако богате и бурне животне сторије, не могу а да се не запитам, а и тебе да питам, шта ти је требало да се на прагу десете деценије, уместо да уживаш у плодовима свог рада, упушташ у данас најпрљавији занат на свету, закорачиш у политику, а знаш да је политика на стаништима каква је „Плава птица” из твоје мале вароши. Тај непотребни залазак ти је дозволио да изговараш нелепе речи о свом великом колеги Кустурици, који је после одласка Павића и Сарамандића, пантократор свеукупног нашег културног ареала, стваралачка личност подједнако високо уважавана и цењена, како на истоку, тако и на западу, личност која има највиша светска признања за своја уметничка дела, уметник коме су широм отворена врата свих светилишта планетарне културе. Помињати Кустурици Брионе крајње је неукусно и неумесно, јер је то личност која је сем свог врхунског филмског стваралаштва и писац и музичар и необичан градитељ какав није познат у нашој историји. Ни Мокра Гора, ни Андрићград не би била у стању да изгради ниједна наша државна установа. Све што је остварио, све остаје и оставља величању Србије, онако како су то некада чинили капетан Миша и Илија Коларац. Кустурица је то могао постићи, јер се није интересовао за беле јахте, за „Боса”, за „Ролекс”, за „Картијеа”, за „Фабержеа”. Све своје снаге и иметак упрегао је у одбрану и афирмацију српске културе. Драги Пурке, од тебе се није очекивало да упућујеш прекоре врсном новинару Батићу Бачевићу, поготову што за то нису постојали никакви разлози. Батића сам упознао пре десет година када сам са двојицом пријатеља посетио НИН с намером да их подсетимо на годишњицу смрти њихове легенде Стеве Станића. На том састанку упознао сам господина Бачевића и био сам импресиониран његовом озбиљношћу и посвећеношћу темама о којима смо разговарали. Од тада високо ценим његово сјајно перо, високи професионализам који га је уздигао до највиших места у „Политици”. Било ми је веома жао да се једној таквој личности упућују ироничне инсинуације. Не пишем ово да браним Емира или Батића, њих више него довољно брани њихов ауторитет, пишем да браним твој ауторитет који исхитреном непажњом доводиш у питање. На крају да те подсетим на најцрњу ноћ коју смо заједно доживели у лето 1941. када су после поноћи у твоју и моју спаваћу собу упали обезљуђени фелџандарми са гвозденом кифлом око врата и одвели нас преко пустога града (док је трајао полицијски час) на Градски трг, утрпали у камионе и одвели у мркли мрак. Данас у историји, на један непознат начин, једна монструозна, планетарна челична кифла обавија се око наше планете и свака реч која јој погодује, снажи затирање наше цивилизације, подржава апокалипсу будућности света. И зато у име наде да се не понови још страшнија катаклизма, морао би нешто да кажеш што би одговарало извињењу. Ти то умеш самосвојно и духовито, то траже твоји другови од тебе. То је људски. Као кад из ведра неба пљусне неки залутали облак, па га брзо угаси сунце, тако би се могла примити и ова непријатна сторија. Михајло Митровић