Bistrik

Crkva ne treba da vodi dijalog već da svedoči ovaploćenu istinu o Bogu i čoveku Hristu Spasitelju.

Svi izvan Crkve. Dakle i oni. Nema sredine.

Nama brate Crkva nije predstava već sam Hristos Bogočovek

Ne veruju oni u Hrista, već u papu. Nismo mi nikakva braća.

Od toga što satansku zbirštinu nazivaš crkvom.

Čak i kada bi svejeretici ekumenisti i uspeli da lažiraju sabor Crkve na kome bi se donela odluka o uniji sa papistima, takva bi odluka opet bila nelegitimna, a njihovo zborište samo običan razbojnički skup koji će Crkva vremenom odbaciti i osuditi. Prema tome, ekumenizam i ostale jeresi nemaju snage i vlasti da pobede i unište Pravoslavnu Crkvu i njihov jedini cilj je odvođenje u raskol što više ljudi radi pogibije njihovih duša.

Pa zbog čega drugog je rimokatolicizam otišao u raskol, ako ne zbog pretenzija pape na ekumenskom autoritetu i vlasti?

Саборност Цркве је у Њеној глави, личности Христа Богочовека. Свако од нас је онолико у Цркви колико даровима Духа Светог представља Христа Богочовека. А дарови Духа Светога служе нашем припадању и учешћу у Христовом животу преко Његовог Тела које је наша Православна Црква. Она је једна и једина која поседује пуноћу благодатних дарова Духа Светога и свако који на било какав начин одступа одвајајући се од Ње – дали преко јереси, шизме, илити унутар неке друге произвољне збирштине, тиме губи и причасност благодати Божјој. Помесна Црква проистиче и добија постојање од Саборне и Васељенске Православне Цркве, Која у оквирима историје продужава и распрострањује догоађај Педесетнице. Том пригодом коју у Цркви непрекидно доживљавамо и актуелизирамо, пуноћа духовних дарова и овлашћења њиховог распоређивања у делу изграђивања Цркве је била предата свеукупном сабору апостола чији су директни наследници и истински прејемници данашњи и свагдашњи епископи наше Православне Цркве. Према томе, правилом којим је "Црква и епископу уколико је сам епископ у Цркви", сваки од епископа је носиоц пуноће свештених дарова само као представник и пуномоћник свеукупног сабора епископа, а помесне су Цркве живи органи врховне саборно-апостолске власти, без обзира на првенство части, величини њихових јурисдикција или титула које носе као патријаршије, архиепископије или митрополије, оне и поред свега тога, ипак подлеже соборној оцени и суду својег деловања, тако да, нити једна од њих, нису и не могу бити у апсолутном смислу аутокефалне и самостојне. Према томе, у Цркви, као живом богочовечанском организму који прониче историју и вечност, немогуће је да било која инстанца произиђе од саме себе и да самој себи додели и преузме обим овлашћења и ауторитета већи од дарова који јој је сам Дух Свети распоредио за конкретна дела вере, па, тако ни екуменисти, ма са које катедре или узвишења долазили, неће моћи себи присвојити право да говоре и делују у име православне екумене, уколико њихове речи и поступци не буду правилно потврђени од истинског сабора васељенске Цркве у којем учествују сви Њени свети чланови, почевши од апостола, па, до последњег лаика који јој срцем својим припада.

Раскол је у суштини протест против Цркве. Њиме се изражава сумња у Њену аутентичност, негира се природа Њеног живота и оповргава истинитост Њеног предања. Једини разлог за раскол је гордост као тужна последица недостатка љубави код оних који у таквом положају бораве. Такође, раскол је и најпогодније душевно стање за зачеће и развој свакакве богопротивне заблуде, ради чега се и показао као главни узрок свих јереси, т.ј. свејерес. Расколник оправдава своје понашање измишљањем недостатака у вери и животу Цркве , постајући јеретик по својој зловољи. То се, пре или касније, дешава се свим расколницима. Најприје, несрећни због свог положаја у Цркви, оптужују Њу за неправилност у организовању Црквеног живота, т.ј. за еклисијалну јерес, да би затим, након што се продуби јаз који су сами створили одвајањем од Христа и остајући лишени Његове благодати датој заједници Духа Светога, потпуно изобличили веру према страстима својих срца, постајући јеретици. Имајући овакве одреднице у виду, можемо рећи да је основна тежња екуменизма присвајање ауторитета и овлашћења Цркве и Њено поистовећивање собом. Свесни да су сав ауторитет и овлашћења у Цркви предати Њеном сабору, они сулудо раде на фалсификовању принципа саборности ради узурпације поменутих овлашћења и компромитације самог хришћанства.

Laku noć svima.

Ali njihov duh nije

Na majsko-junskom zasedanju Sabora SPC, 1997 godine, doneta je odluka o istupanju iz SSC radi neslaganja i osude ekumenizma

Crkva je u postojanom i neprekidnom sabranju. A naša pomesna Crkva je na svojim redovnim saborima odavno osudila ekumenizam. Proveri sam kada je to bilo.

Znam tako što verujem Crkvi

Ja brate verujem Crkvi i znam da Ona neće prionuti sinkretizmu, niti licemernom jedinstvu ekumenizma. Ali ono što si Ti upravo kazao je strašno i užasno bolesno.

Za razliku od ostalih tzv. hrišćana, naša je vera živa delima, tj, Crkvom, koja je takođe predmet pravoslavne vere u Boga, Sveta Trojice.

Ja se upravo protivim raskolu brate i pokazujem da se njime ne borimo protiv ekumenizma i novotarstva, već, proizvodimo osnovu za svakojake jeresi.

Biće da je đavo, preko ljudi, ekumenizmom, tj, nametanjem svoje volje Crkvi.

Upravo tako. Uzrok ekumenizma je raskol, a cilj unišavanje Crkve. Ali, budući da je Crkva neuništiva, efekat ekumenizma je umnožavanje i produbljavanje raskola.

Dejane brate, ja ne pričam o ikumenizmu ili martirizmu, već o samom ekumenizmu kao sablazni koja proizvodi raskole.

Svi su raskolnici odbacivači ljubavi Božje iz prostog razloga što se ona prima pokajanjem kao blagodat u Telu Crkve, a ne radi individualnih zasluga i pojedinačnog nadimanja, isticanja i preuznošenja.

Bez obzira na iznete interpretacije, ekumenizam, takoreći, činjenično proizilazi iz protestantizma ili uopšte protivljenja Crkvi i kao takav predstavlja Njenu sveobuhvatnu negaciju i opovrgavanje. Naša je Crkva zasnovana na ispovedanju vere u Hrista kao Bogočoveka, tj, ovaploćenog Sina Božjeg, a nijedna od pseudohrišćanskih denominacija proizvedenih do jedne raskolom ne ispoveda ovu pravoslavnu veru, iz prostog razloga jer se takva vera ne može ispovedati izvan Pravoslavne Crkve koja i jeste pretočenje takve vere u delo.

Нема сумње да је највећа саблазан данашњих православних хришћана екуменизам. Ова постмодернистичка доктрина и методологија надилажења раскола у коме се налазе све псевдохришћанске деноминације изван јединства са Православном Црквом, усаглашавањем ставова по питањима вере дијалогом и међусебним разумевањем, т.ј, компромисерством и консенсуализмом, чиме се априорно надевају премисе "недовршености" и "непотпуности" највећим хришћанским светињама, нашој Православној вери и Цркви, заиста претставља историско стециште и сублимат свеколике нечастивости човечанства, па, је са правом од светих отаца и прозвана свејересју. Међутим, истинско питање за све нас је како се борити и одолети таквој немани као што је екуменизам? Да би себи и ближњима исправно одговорили на ово судбоносно питање данашњице, сматрам да је пре свега потребно да испитамо и утврдимо прави узрок и циљ ове изузетно смућујуће и апостатичне историјске појаве. По мом мишљењу, екуменизам је најеклатантнија манифестација раскола и то најпре, на разини свести и воље појединца. Надам се да ћу побудити интерес за расправу са Ваше стране.

Слободна воља, односно, воља која није ограничена људском природом са циљем како би помоћу благодати могли познати и сагласити се са Божјом вољом, припада субјекту личности и она може одабрати противприродност или грех.

Безгрешан по природи тако што га природа ничим није наводила на грех и што није била узрок нашег преступа и пада који је настао по слободној вољи личности Еве и Адама којом су послушали наговор ђавола који их је Божјим допуштењем искушавао кроз змију.