Bistrik

Mišljenja sam da ispovedanje hrišćanske vere može jedino biti istinito - pravoslavno ili lažno - jeretičko

Time što se protivljenje ekumenizmu proglašava protivcrkvenim (kvalifikacija Carigradskog Patrijarha) stavom i aktivnošću, lažira se pravni osnov za izopštavanje svih antiekumenista.

Pravoslavni hrišćani moraju biti svesni da protagonisti ekumenizma, svojim postupcima osuštestvljavanja i ucrkovljavanja ove jeresi, jedino sami sebe izopštavaju i isključuju iz sabora Pravoslavne Crkve, još i pre donošenja Njene zvanične odluke i kvalifikacije njihove delatnosti opravdavanja i afirmisanja latinskog krivoverja "filokvizma" kojim se huli na Duha Svetoga i isti smatra stvorenom blagodaću, a time i povrgava Božje ovaploćenje u Hristu Spasitelju.

За крај мог сагледавања ове теме, хтео бих да закључим да је према свему изнесеном, екуменизам, пре свега, еклисијална јерес усмерена директно против јединства и саборности Цркве, са јединим циљем одвођења у раскол и тиме, погибију душа што већег мноштва Њених чланова. Стога, сматрам да је напуштање Црквене заједнице и саборног јединства ради екуменистичких поступака Њених епископа, свештенослужитеља, учитеља и чланова, недопустив, недолични и кукавички чин издаје Цркве и свог назначења у Њој, којим се испољава жалосна унутрашња стварност и интенционалност поступака таквих личности да је Њихово наглашено ревновање у име вере и Цркве мотивисано искључиво скривеним и непреображеним егоцентричним страсним тежњама њихових болесних душа, чиме се уствари постиже потпуно противан ефекат од декларисаног антиекуменизма и успоставља саблазан ништа мања у погледу потицаја неповерења према Цркви и од самог екуменизма. Исто се односи и на изопштавање чланова из Цркве само ради Њиховог противљења екуменизму од стране првих, чиме се, опет, само потврђује претходно речено о екуменизму и Његовој историјској улози у животу Цркве.

Овај се Зајра баш нагутао оних жетона! Дај бре човече. смањи доживљај и лакше мало с тим таблетама, као Бога, молим Те.

Опрости, нисам приметио.

А глупог да се бави психоанализом.

Исповедам глупост. :.mislise.

Добро је! Ја се уплашио да можда не исповедам Таоизам или чувај Боже, фенг шуи!

Важи. Нећемо више о Христу распетом, јер је таква реч некима саблазан, другима безумље, а позванима Божја сила и премудрост, па, да Вам се не би екумена још више поделила, одазивам се Твојој љубазној замолби. Само како да знам дали је нешто што хоћу да напишем, више или мање глупо, или да сматрам све своје и себе обавезно глупим и тупим.

Trijade u odbrani svetih isihasta Sv.Grigorije Palama: Mo`e{ tvrditi da je Bog stvorewe i da su Wegove su{tinske energije stvorene! Nijedan razuman ~ovek za su{tinsku dobrotu i `ivot ne bi rekao da je nadsu{tastvena su{tina Bo`ija. Su{tinska osobina nije su{tina koja ima osobine su{tine. Kako veliki Dionisje ka`e: “Kada nadsu{tastvenu Tajnu nazivamo ‘Bogom’ ili ‘`ivotom’ ili ‘su{tinom’, pri tome mislimo samo na promisliteqske sile koje ishode iz Boga u Kome se ne mo`e u~estvovati.”78 To su, dakle, su{tinske sile; {to se ti~e Nadsu{tastvenog .. to je Realnost koja ima ove sile i u sebi ih sjediwuje. Sli~no tome, svetlost koja obo`uje je tako|e su{tinska, ali sama nije Bo`anska su{tina.79

Ако је такво јединство циљ, процес се не би називао екуменским дијалогом или екуменизмом, којим се појмовима управо имплицира непотпуност, нецеловитост и невасељенскост Православне Цркве.

Које бре учење, па, то је дословна квалификација која се протеже у православном богословском предању од Светог Дионисија Ареопагита, преко Светог Григорија Паламе, па, до дана данашњег. То што Ти ниси томе научен, Твој је бре проблем. Немој инсинуацијама да тролујеш тему.

Они брате нису хришћани. Свакако да желим да то заиста постану. Али они то неће. Они би да их признамо за хришћане, мада не прихватају истински Христа и Његово јеванђеље.

Јер је немогуће мешање чистог са нечистим.

Екуменскост или католичност не означавају јединство Цркве, већ, каквоћу и квалитет Њене јединствености и једности. Тај квалитет је Христово обожено и прожето Његовим божанством људско Тело, које може постати и наше, а ми Његови удови, уколико Га у потпуности прихватимо за свог Спаситеља и потчинимо себе Његовој Богочовечанској вољи. Дакле, саборност је благодатно учешће у Богочовечанском Телу Цркве, у организму и природи Христа Богочовека. Принцип такве саборности, универзалности и свељудскости Цркве је потпуна усаглашеност воље Њених чланова, како би саборност коју Света Тројца имају по природи, постала доступна и нама људима, али по благодати личног јединства са Христом Богочовеком, предатој Телу Његовом Православној Цркви, као израз божанске љубави у даровима Духа Светога.

Православни екуменизам нема везе са екуменством или саборношћу Православне Цркве. То је нецрковна кованица којом се афирмише план насилне и несаборне концентрације власти и ауторитета Цркве у личности тзв.Васељенског или Екуменског Патријарха, ради лакшег наметања унијатства и интерконфесионализма православнима. Наравно, такав план је неостварив и једино до чега може довести је раскол његових протагониста са Православном Црквом.

"Да сви буду једно!" (Јн. 17,21) - то је лозинка екумениста. Уз помоћ ових евангелских речи они настоје да учине ауторитативнијим и привлачнијим свој "грандиозни" план обједињавања различитих вероисповести, не захтевајући притом од њих догматско једномислије у истинитој вери. На Тајној вечери Христос се молио Оцу за своје ученике: "Оче свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно, као Ми..." Али, зашто они не наводе и 9. стих те исте Првосвештеничке молитве Спаситеља, из кога се види да се молитва Спаситеља -"Да сви буду једно", не односи на све људе, него само на све оне који истинито верују у Њега! Управо за њих се моли Господ, да они не одступе од Истине, него да чине једно неразориво јединство, заједно са свим Њему верним људима свих времена - дакле, и са свим будућим поколењима која буду исповедала истину. Ево Христових речи: "Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си Ми дао... Оче свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно, као Ми. (Јн. 17,9,11): Не молим се пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: да сви једно буду" (Јн.17,20-21). Из ових Спаситељевих речи, јасно је да само они који правилно верују у Христа могу чинити истинско јединство. Јеретици не могу ући у ово, Христом саздано јединство! Још убедљивије Спаситељ објашњава какво јединство има у виду, кад каже: "Као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у нама једно буду" (Јн. 17,21). За јединство верујућих у Христа образац представља то идеално јединство које постоји између Сина, оваплоћене Истине (Јн. 18, 27) и Оца, који је Истина (Јер. 10,10) и Светог Духа - Духа Истине (Јн. 15, 26). Све три Ипостаси (Личности) Божанске Тројице јесу једно, јер су сви Они -Истина. Одатле следи да и верни могу бити само ако исповедају Истину. Мимо Истине не може постојати право јединство, него само неко умишљено "јединство". Као што дивно вели св. Атанасије Синаит, патријарх антиохијски (+ 599г,): "Почетак (основа) Твојих речи, Христе, јесте Истина, или тачније, Сам Ти, Бог Реч, истинита Истина, стварно рођени од надистините Очевске Истине - Ти сам јеси Истина и свима који заволеше Твоју истину, Ти си обећао послати духа Истине, говорећи: " А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину" (Јн.16,13). Ето у каквој нам је истини заповеђено да се ујединимо! А ЕСЦ тражи уједињење ван Истине, водећи самим тим своје присталице, не ка уједињењу у спасоносној Христовој истини, него ка вечној погибли! Екуменисти пажљиво избегавају да цитирају речи које Спаситељ упућује Богу Оцу: "Освети их истином Твојом; Реч Твоја је истина!" (Јн. 17, 17) Јер њима се наглашава да је Истина обавезан услов за остваривање јединства. Блаж. Теофилакт овако тумачи ове речи: Сачувај их у исправности речи и догмата. Учи их и научи истини. Јер се светост састоји у чувању правих догмата. А ево како Симеон Нови Богослов схвата јединство верујућих у Христа и јединство Христове Цркве, која је тело Његово: "Сви свети су заиста удови Христа Бога... и сједињени су са телом Његовим, тако да је Христос глава, а сви свети од почетка па до задњег дана - јесу удови Његови, и сви они сачињавају скупа једно тело и, тако рећи, једног човека". Наводећи све ове речи Христове из Његове првосвештеничке молитве, које смо ми већ цитирали, св. Сименон засвршава:" Господ нам обећава да ће, ако ми то хоћемо, Он имати такво јединство по благодати с нама, какво Он има са Оцем по природи... јер, једном поставши сродан нама по телу и нас учинивши причесницима Свога Божанства, Он је самим тим све нас учинио и сродницима својим. Истина, у Христову Цркву улазе грешници, али је они не оскверњују, него се сами они исцељују у њој. Ако желе да се исцеле, они остају у телу Цркве. Ако се пак упорно противе исцелењу и смрт их затекне као непокајане грешнике, они ће отпасти са тела Цркве. Зато је у праву и св. Симеон Нови Богослов када каже да свети (тј. праведници и исцељени грешници) чине тело Христово. Само се јеретици острањују од њега, као они који не послушаше Цркву (Мт. 18,17). То не значи да се јеретици не могу вратити у Цркву Христову. Они који се одрекну јереси и покају, могу ући у Цркву као оздравели удови тела Христовог. Али ако упорно остану до краја у својој јереси они ће остати ван тела Цркве, јер су јереси попут злоћудних тумора које су св. Оци на Васеленским и Помесним саборима силом Духа Светог одсецали од Тела Христове Цркве! Све те злоћудне туморе екуменизам у овој нашиј злоћудној епохи настоји да уједини са Православном црквом у једно "екуменистичко" (лаже-васеленско) тело, које није Христово, него антихристово! Али то није све - екуменизам настоји да уведе интеркомунион, тј. причешћивање из једне чаше свих деноминација ЕСЦ, без њиховог предходног очишћења од јереси. Такво "причешћивање" је ужасна хула на највећу Свету Тајну - евхаристију, на којој се истински, реално сједињују са Христом само они који правилно верују у Њега и који живе у складу са том правом вером. О томе св. Симеон Нови Богослов пише да Христос, дајући нам Своје тело и крв у св. тајни Причешћа "овим начином општења чини да ми будемо једно с Њим". Дакле, из текстова Јн. 17,9,11,12, јасно произилази да се јединство о коме је реч не односи на све људе, него само на оне који истинито вјерују у Христа. Иако је то очигледно, ЕСЦ се упиње да наметне своје погрешно схватање, по коме сви "хришћани" из свих "цркава" могу и треба да се под окриљем екуменизма уједине као "верујући у Христа" У вези са овим оправдано се поставља питање: да ли је довољно само веровати у Христа, без обзира на то како се верује у Њега! Па и књигозналци и фарисеји су такође веровали у Месију и очекивали Његов долазак. Али њихова вера у Месију је била неправилна - у поређењу са вером светих апостола Христових - да су се они, ради свог замишљеног "месије" одрекли истинитог Месије и предали га да буде разапет (1. Кор. 2,8). Да ли би и они са тако неправилном вером у Месију, могли бити укључени у јединство Христове цркве! Било је међутим и других књигозналаца и фарисеја, као што су Никодим, Гамалаил, Савле и др. а такође и неке јудејске старјешине (Јн. 12, 42) и свештеници (Дел.6,7), који су поверовали у Месију онако како су поверовали Христови ученици. Сви су они били једно са светим апостолима и ушли су у Христову цркву. А који у својим срцима нијесу имали уједињујућу истиниту веру у Христа, ишли су изван спасоносне лађе Христове цркве.

Православни хришћанин не треба да учествује у екуменистичком покрету зато што он не тражи Христом саздано јединство, него на јеретички начин бира текстове из Речи Божије, употребљавајући их потом као јединствене доказе за своје погрешно схватање јединства, а заобилази оне свештене текстове који изражавају пуну, али за екуменизам непожељну истину!

А то Христос моли не за све људе и сав свет, него за оне које му је Отац дао и за оне који преко Њих буду поверовали. Зато, не изврћи речи Господње и чувај пуноћу Њихову ако желиш да се спасеш. Овако То иде несрећо: 11. И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к Теби. Оче Свети! Сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Јован 10:30, 1 Пет. 1:5 12. Док бејах с њима на свету, ја их чувах у име Твоје; оне које си ми дао сачувах, и нико од њих не погибе осим Сина погибли, да се збуде писмо. Псал. 19:8, Псал. 41:9, Мат. 26:24, Јован 6:39, Јован 10:28, Јован 13:18, Јован 18:9, Дела 1:20, Јевр. 2:13, 1 Јов. 2:19 13. А сад к Теби идем, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. 14. Ја им дадох реч Твоју; и свет омрзну на њих, јер нису од света, као и ја што нисам од света. Јер. 38:4, 1 Јов. 3:13 15. Не молим Те да их узмеш са света, него да их сачуваш ода зла. 1 Кор. 5:10, Гал. 1:4, 2 Сол. 3:3 16. Од света нису, као ни ја што нисам од света. 17. Освети их истином својом: реч је Твоја истина. 18. Као што си Ти мене послао у свет, и ја њих послах у свет. 19. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду освећени истином. 1 Кор. 1:30, 1 Сол. 4:7, Јевр. 10:10 20. Не молим се, пак, само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради; 21. Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду, да и свет верује да си ме Ти послао.

Najgori jesam, ali svejeretik i raskolnik nisam i nikada neću biti. *******

Koji bre teolozi šeprtljo. Niko od svetih otaca Crkve nikada nije tvrdio da Ona prvenstvom nekog od svojih episkopa izobražava Svetu Trojicu. Lepo Vas je jedan nazvao tuc-muc teolozima. Sveta Trojca je obrazac Crkvene sabornosti u Hristu. A šta to znači Ti i takvi ********* teško da će Te ikada moći shvatiti.

Ава Јустинова догматика за православне екуменисте: У суштини, саборност и није друго до богочовечност, јер очовечени Бог Логос — Богочовек Господ Исус Христос и јесте тај који у Себи сједињује, сабира, осаборује, овасељенскује све твари са Собом — Творцем, и све твари међу собом. У тο осаборњење се улази, и живи њиме по слободној вољи, преко светих тајни и светих врлина. Утој богочовечанској саборности нема удела онај који то неће по својој слободно вољи. Такав је, и такви су: Сатана и сви ђаволи с њим;[2] и међу људима сви окорели, свесно упорни и злоћно непокајани грешници, богоборци, безбожници, нeверници, покварењаци, јеретици. Дакле, нема везе са првенством, папством или патријаршеством, већ, једино са Христом Богочовеком. Па каже: Само Богочовечанско биће Цркве по себи је свеобухватно, васељенско, католичанско, целостно, саборно: богочовечански васељенско, богочовечански католичанско, богочовечански целостно, богочовечански саборно. Богочовек Господ Исус Христос је Собом и у Себи на најсавршенији и најпотпунији начин сабрао, оцелостио, окатоличио, сјединио Бога и човека, а преко човека све светове и сву твар. Судбина твари је суштински повезана са човеком.[1] Својим Богочовечанским организмом Црква обухвата: „све што је на небу и што је на земљи, све што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти".[2] Све је у Богочовеку, и Он је Глава телу Цркве.[3]У Богочовечанском организму Цркве сваки верник живи пуноћом своје личности као жива боголика, тројицелика ћелијица. Закон богочовечанске саборности обухвата све, и дела кроза све. Притом, увек се одржава богочовечанска равнотежа између Божјег и човечјег. Ми људи у Цркви, као сутелесници тела њеног, доживљујемо сву пуноћу свога бића, у свима богочовечанским размерама, просторностима. И још: у Цркви Богочовечанској човек доживљује сво је биће као њено свебиће; доживљује себе не само као свечовека већ и као светвар, свестворење. Речју: доживљује себе као благодатног богочовека. Дакле, богочовечански васељенско и католичанско, а не папистички или било каквим људским првенством у Цркви. И још: Као Богочовеково тело, Црква је просторно и временски неограничена. У њој су увек присутне све богочовечанске бескрајности и безграничности Спасове. Због тога је она саборна, васељенска, свецелостна, католичанска (καθ'ΰλον), како у доба светих Апостола, тако и у свако поапостолско доба, тако и данас, и сутра, и вавек и кроза сву Богочовечанску вечност. Богочовечанска својим бићем, Црква је намењена свима народима, свима људима, свих времена. А за крај: Ђ Врло често појам саборности се римокатолицизира, географизира. Но по православном схватању, саборност није топографски, географски појам већ унутрашњи, супстанцијални, психолошки. Истинска саборност је идеално остварена у Светој Тројици. Ко истински, ко еванђелски исповеда Свету Тројицу, тај је истински саборан, апостолски саборан, светитељски саборан. Овакво схватање саборности оправдава сама реч „саборна" која на грчком гласи: καθολικη Она је сложена из речи καθ и ολον, а не из речи καυ и ολα јер ова друга значи посвеместна, има географски карактер, а она прва: свецелостна, основана на целости исповедања вере, на неокрњености исповедања вере, на светом и апостолском јединству вере. Да, да, да; та реч значи: свеобухватна, свесаборна, свесабирна, католичанска.

Блаболиѕам кажеш. Хмм, мора да је нека древна јерес у питању!

АВВА ЈУСТИН ПОПОВИЋ ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА 2: 15-16 "Јер смо ми Христов миомир Богу у онима који се спасавају, и у онима који пропадају. Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот." Хришћани су Христов миомир "у онима који дакле који се спасавају, и у онима који пропадају: једнима дакле мирис смртни за свет, а другима мирис животни за живот". "У онима који се спасавају" хришћани су "Христов миомир" на тај начин што их својим божанским миомиром све више одушевљавају за подвиге спасења. Јер они који подвизима граде своје спасење добијају од тога миомира нове снаге, он их опија, заноси, усхићава, одушевљава на све веће ивеће подвиге спасења. Исто тако, у "онима који пропадају" хришћасни се јављају као "Христов миомир" и желе да их омиомире, али они остају упорно у гресима својим, у смраду свом. Шта то значи? Значи да људи заиста слободно располажу собом, својом душом: и при очигледности Христовог миомира, који представља изузетну вредност у свету, они добровољно остају у своме смраду, хране се отровним помијама, и неће са Христом и за Христом, неће са христоносцима и христољупцима, иако су и ови од исте људске грађе од које и грехољупци и смрадољупци. Као што је Христос и све Христово - миомир, тако је смрад и све греховно, ђаво и све ђавоље - смрад, злосмрадије. Очигледна је истина, доступна свачијој провери: кроз познање и једних и других испољава се оно што им је у души - мирис или смрад. У томе је новина еванђелског откривења. За миомир богопознања и смрад ђавопознања сазнали смо од оваплоћеног Бога и Господа Исуса Христа. Јављајући кроз себе "миомир Христов", хришћани јављају "мирис живота за живот", те тако нема двоумљења око тога: јасно знамо шта је оно што мирише "на живот", на бесмртност, на живот вечни. А шта је то? Све што је Христово и еванђелско. Живот је у сржи логосан (Јн. 1:4), тојест Христов, и стога одише миомиром Христовим. Да би то могао осетити , човек треба да има благодаћу еванђелском освећена и облагодаћена чула. Но хришћани, јављајући кроз себе миомир Христов, потпуно јасно разликују оно што мирише на смрт, "мирис смрти". Нема неспоразума: "мирис смрти" гнезди се у гресима, у злу. Ако је човек грехољубив, онда душа његова мирише на смрт, и из њега се шири "мирис смрти" који је свакоме "на смрт", чим га унесе у себе и задржи у себи. Као што се тело у смрти и од смрти распада, трули и смрди, тако се и душа, умирући кроз грехе, распада и смрди. По светој речи пророковој: "Душа која греши, та умире" (Језек. 18:20), што значи: та смрди, та мирише на смрт, заудара на смрт. "И за ово ко је врстан"? то јест, ко је врстан, ко достојан да буде "Христов миомир Богу"? Ко? Само онај који се свом душом, свим срцем, свим умом смири пред чудесним Господом Исусом, и у своју свесиромашну душу (да, свесиромашну, јер је без Њега душа људска не само сиромашна, него увек и свуда свесиромашна) прими Господа Исуса, и осталим Га светим добродетељима и светим тајнама занавек задржи и настани у својој души. А из Њега - увек се лучи неисказани миомир божански. 2:17 "Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божју, него као из чистоте, него као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо" Благовест Богочовекова је сва од Бога. Зато је могу чисго и успешно изразити и саопштити само божанске речи, речи богонадахнуте. Еванђеље Спаситељево не само долази од Бога, него се и проповеда "из Бога". То је једини начин да га људи не покваре "превиспреним речима мудрости људске" (1 Кор. 2,4), већ да остане у чистоти Божјој. ? оно остаје такво само ако се говори "из чистоте" божанске, ако се предаје оно свечисто Еванђеље које излази из свечисте и свебожанствене душе Господа Христа. ? Богу се може говорити достојно и спасоносно само "из Бога", само Богом. Не додајући ништа своје, човечје; не уздајући се ни у шта људско. Све је ту од Богочовека: и Истина, и речи ? Истини; и Љубав, и речи ? Љубави; и Правда, и речи ? Правди; и Вечност, и речи ? Вечности. Стога је и света дужност: свагда и свуда говорити ? Еванђељу нао "пред Богом". Не може се уопешно говорити ? Христу, а"о се не говори из Христа, и у Христу: "у Христу говорило": свим бићем смо у Њему, свом душом, свмм срцем, стога и сваком речју. Све што је наше, од Њега вам долази преображено, освећено, обожено: јер се у Њега усељујемо вером, љубављу, надом, а најпре светим крштењем и - осталим светим тајнама. У Христу нам је срце, зато "у Христу" осећамо; у Христу нам је ум, зато "у Христу" мислимо, умујемо, расуђујемо; у Христу нам је воља, зато "у Христу" хоћемо; у Христу нам је и око, и ухо, и језик, зато: "у Христу говоримо". Све наше је охристовљено, па и чула, па и тело. Он, Бог Логос, очовечио се, и као човек живи међу људима. Он, Богочовек је увек ту, кроз Цркву ту, и зато омо у овом свету ми хришћани увек "пред Богом", - јер смо пред Христом, који је вазда и вавек свим бићем у Цркви својој. Ми стално живимо пред Христом, пред очима његовим, пред лицем његовим. Ми Христом, и у Христу говоримо; ми Христом, и у Христу гледамо; ми Христом, и у Христу чујемо; ми Христом, и у Христу деламо. То и значи бити хришћанин: бити увек у Христу, са Христом, за Христом. То и значи спасавати се: бити увек у Спаситељу, са Спаситељем, са Спаситељем. Да је Бог Логос хтео да се ми спасавамо на теориски, апстрактан начин, Он не би ни силазио у наш свет, не би се оваплотио, очовечио, и сав остао у свом Богочовечаноком телу, Цркви. ? Он је то учинио, да бисмо ми живели у Њему и Њиме, и били у Њему и са Њим: у Богу, пред Богом, са Богом, Зато у Христу говоримо, у Христу творимо, у Христу живимо, у Христу бесмртујемо. "Квари реч Божју", "фалсификује реч Божју", "нечисто проповеда реч Божју" сваки који откида од богочовечанске пуноће личности Христове, и од богочовечанске пуноће Еванђеља његовог. Богочовек Христос се правилно и истински проповеда само када реч његову, "реч Божју" проповедамо "као из Бога, пред Богом, у Христу". Еванђеље Хрлстово се истински проповеда само ако "у Христу гов-римо", "из чистоте", "из Бога", "пред Богом". Апостолство то и јесте: "пред Богом у Христу говоримо", и то "из Бога" (2 Кор. 12,19). Хришћанство то и јесте: "пред Богом у Христу говоримо", и то "из Бога". Проповедник Христв не сме никада себе проповедати. Јер би проповедао човека. ? човек? - Сав у гресима, у смрти, у прљавштини, у демонизму. Проповедник Христов је само слуга Христов, који верно саопштава и речи и мисли и заповести Господара и Господа свог - Спаситеља Христа, Богочовека. Разлика између хришћанства и свих осталих религија, философија, наука је у овоме, само у овоме: оне су све од човека и по човеку, а оно - од Богочовека и у Богочовеку. Оно једино и спасава род људски, јер носи у себи Спаситеља: Њега вечноживог даје људима, и Он их спасава од греха, смрти и ђавола, и уводи у Царство Божје, у све што је божанско, свесвето, свесавршено, бесмртно, вечно. Зато се богочовечност хришћанства ни по коју цену не сме кршити, умањивати, уништавати, ни на рачун разнлх антропоморфизама и хуманизама кварити, реформисати, унакажавати. У свему и по свему хришћанство је од Богочовека и у Богочовеку. Само тако оно је заиста спасење света и рода људског. Стога свети алостол и објављује: "Ми себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуеа Господа ради" (2 Кор. 4,5).