Поинтер

Ne znam ko je ova dama, mozda je i bilo ranije postavljeno...Njen razlog za prelazak je sto nije bila srecna... :laugh: Cuj, nije imala krila

O ovome sam bas razmisljao i verovatno tu lezi odgovor zbog cega ima toliko silovanja tamo. Muskarci isfrustrirani sto ne mogu da uzivaju u zenskoj lepoti, jedva cekaju priliku da zena "pogresi", pa da je siluju (makar bila i cerka) ili cekaju neku nevernicu da kroci na njihovu svetu zemlju...

Koliko znam u S.Arabiji takodje nije obavezno pokriti lice. I to je slobodan izbor. Tamo devojke nose farmerke ispod abaje. Bilo mi smesno kad sam citao neke komentare zasto je dobro da zene budu pokrivene. Kazu neki tako je najbolje jer kad ne bi bile pokrivene, muskarci bi ih pratili i to bi ih previse uzbudilo :laugh: Da se covek zapita da li su to ljudi ili zivotinje...Nije mi jasno kako ne mogu da se kontrolisu kad vide lepu zenu confused

Ne znam zasto se dize tolika prasina oko ovog hidzaba. Meni je jedino bezveze kad gledam one Saudijke ili jos gore one jadne Afganistanke sa niqab-om. Ne znam kako gledaju da se ne sapletu i padnu, ajde ove prve i mogu da spuste glavu i gledaju u pod ali ove druge su skroz pokrivene

Rulja na Novoj Gvineji spalila mladu majku optuženu da je veštica (UZNEMIRUJUĆA SLIKA) Pred više stotina ljudi u mestu Maunt Hagen na Papui Novoj Gvineji prošle nedelje je do gola svučena, zlostavljana, polivena benzinom i na gomili đubreta živa spaljena Kepari Leniata(20), majka malog deteta, optužena da je vradžbinama izazvala smrt šestogodišnjeg dečaka koji je nešto ranije preminuo. Lomača načinjena od gomile đubreta na kojoj je spaljena nesrećna žena Leniatu su zapalili rođaci umrlog dečaka, a okupljeno mnoštvo je policiju i vatrogasce, koji su pokušali da je spasu, sprečilo da priđu. Prema pisanju agencije "Frans Pres", Leniata je pre “pogubljenja” priznala da je vradžbinama ubila dečaka, koji je u prošli utorak preminuo u bolnici, žaleći se na bolove u grudima i u stomaku. Šef policije Kaiglo Ambane izjavio je za lokalne medije da će odgovorni za Leniatino ubistvo biti privedeni pravdi, dok je premijer Nove Gvineje Piter O‘Nil osudio ubistvo kao “gnusno delo, kakvo niko ne bi trebalo da počini”. Zakonom o čarobnjaštvu iz 1971. spaljivanje navodnih veštica na Novoj Gvineji je stavljeno van zakona, ali se u stvarnosti to i dalje dešava. Tamošnje stanovništvo je i danas sklono da uzrok smrti traži u vradžbinama, a ne u prirodnim pojavama, a 2009. iz istih razloga je spaljena još jedna žena. (Blic)

:o auuu ovde se bas zakuvalo greengrin

Otac plaća ćerki da ne koristi Facebook Amerikanac s ćerkom potpisao "Ugovor o deaktivaciji Facebooka" prema kojem će ona dobiti 200 dolara ako do kraja juna ne koristi Cukerbergovu mrežu. Brojni roditelji danas su zabrinuti zbog velike količine vremena koju njihova djeca provode na internetu, a posebno na Facebooku na kojem stalno proveravaju nove poruke, objavljuju statuse i slično. Ipak, čini se da postoji rešenje s kojim roditelji mogu decu da odvoje od najveće društvene mreže na svetu, a to rešenje je - potpisivanje ugovora s decom o nekorišćenju Facebooka! Naime, jedan Amerikanac potpisao je ugovor sa svojom 14-godišnjom kćerkom (“Ugovor o deaktivaciji Facebooka”) prema kojem ona ne sme da koristiti Facebook do kraja juna, a on će joj za to platiti 200 dolara, piše Dnevnik.hr. Pol Bajer ugovor s ćerkom potpisao je pre nekoliko dana i u njemu je navedeno da će mu ona dati šifru svog profila za Facebook koju će on promeniti i deaktivirati profil kako bi bio siguran da ga ona neće koristiti, a ako do sredine aprila ne pristupi Cukerbergovoj mreži, dobiće 50 dolara, odnosno ako izdrži do 26. juna dobiće još 150 dolara. Ono što je naročito zanimljivo je da potpisivanje ugovora o nekorišćenju Facebooka nije Polova ideja, nego se toga setila njegova ćerka. Lukava tinejdžerka htela je da zaradi novac pa je rekla ocu da neće biti na Facebooku određeno vreme ako joj plati. Takođe, rekla je i da joj je Facebook već dosadio tako da joj izbegavanje Fejsa ne bi trebalo biti problem, a usput će zaraditi i 200 dolara. Krajem prošle godine mediji su preneli i priču o majci koja je sinu kupila iPhone, ali je on takođe morao da potpiše ugovor s kojim se obvezao da će, ako želi da ima i koristiti iPhone, morati da poštuje brojna pravila koje mu je majka zadala. (MONDO, foto: practicalsustainability.blogspot.com)

http://www.youtube.com/watch?v=B8LjhGFDKnc

Protest OVK u Skoplju, policija obezbedjuje srpsku ambasadu Tanjug | 08. 02. 2013 Skoplje - Oko 200 policajaca, uključujući i tri specijalne policijske jedinice, rasporedjeni su oko ambasade Srbije u Skoplju gde su u toku protesti zbog nedavnog rušenja spomenika OVMPB u Preševu. Policija je postavljena oko ambasade Srbije i u prilaznim ulicama zbog protesta koji povodom rušenja spomenika u Preševu organizuju veterani OVK-a i članovi Udruženja albanskih političkih zatvorenika u Makedoniji, studenti iz Tetova i građani, prenosi B92. Prema najavama organizatora, protest se organizuje zbog "diskriminatorske politike Srbije prema Albancima", a posebno prema onima koji žive na jugu Srbije - u Preševu, Medvedji i Bujanovcu. Policija je spremna da postavi prepreke na prilaznim putevima na 50 metara od ambasade Srbije, a okolo se nalaze i vatrogasna kola i protivpožarna oprema za slučaj da na ambasadu budu bačeni "Molotovljevi kokteli" i druge zapaljive materije.

Cime se tacno bave ove dame?

Da bi se sproveo serijat potrebno je ziveti izolovano bez uticaja ostatka sveta, potrebni su idealni uslovi, da bukvalno svi ljudi budu jednaki...Jednostavno to nije moguce. Cak i da jeste, kad tad, ljudima bi se smucilo i ne bi mogli da ispostuju sva pravila koja vaze tamo.

Ne zelim nikoga da vredjam, samo mi nije jasno kako ovakve stvari samo muslimanima padaju na pamet... confused

Bojim se da te fraze ovde ne pomazu. Nemamo ovde posla sa ljudima...

“Mi navijamo za Partizan pre svega zato što ga volimo, a tek onda zato što je najbolji.” “Partizan je dobar. Toliko dobar da ne moramo mrzeti druge.” “Nije uvek lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan.” “U tome je snaga Partizana i igrači i navijači pobeđuju zajedno.” “Ko je partizanovac ne treba mu još mnogo da bi bio srećan.” “Deco, vodite računa kako se ponašate na Jugu. Niste u školi.” “Za sve se navija, Partizan se voli”

Убиство српске деце на Косову: прича преживелог Богдана Букумирића Није толико страшно умрети, колико је страшно бити жив сахрањен – гласи натпис на споменику жртвама албанских терориста и НАТО агресије у малом селу Гораждевац, оази и истовремено гетоу српског становништва у Метохији. На споменику су и портрети двоје деце – Панте Дакића и Ивана Јововића. Они су погинули 13. августа 2003. године на обали реке Бистрице, када су непознати нападачи отворили ватру на људе који су се одмарали. Још четири тинејџера тада је рањено, за једног од њих, 15-годишњег Богдана Букумирића лекари су дали следећу прогнозу: 96% вероватноће да ће умрети, 4% да ће преживети. Он је преживео. Сада има 24 године, живи у Београду, и прочитавши недавно на сајту Гласа Русије материјал о недавним испадима вандала на Косову (они су пуцали и по споменику у Гораждевцу), пристао је да изнесе нашем новинару своја сећања на страшан злочин за који до данас нико није одговарао. Богдан је рођен у Гораждевцу, где, како он каже, народ је од 1999. године имун на звуке паљбе. После рата и НАТО агресије, завршене повлачењем српске војске, живело се тешко. Село са становништвом од 1.000 људи, унаоколо само албанска насеља, наредни велики град Пећ, где је у куповину морало да се одлази у пратњи патроле КФОР-а. Провокације Албанаца нису престајале: Богданова стрина, Милица Букумирић, погинула је на прагу своје куће, у двориште су јој бацили бомбу У изолацији је била и омладина – нема забаве, из села не може да се изађе, остаје само дружење у школи и ван њених граница. Чак није било ни базена. Зашто „чак“? Можда је управо његово одсуство одиграло судбинску улогу. 13. августа... Пошто је мени кућа најближа реци, свако ко је хтео да иде на реку морао је да прође тачно поред моје куће. Другари, како који иду, они ме зову. „Богдане, хајде, хоћеш да идеш? Чекамо те“. Ја сам све некако одлагао. И ја сам у том тренутку питао свог тату, да ли могу да идем. Он као да је имао неки лош предосећај, каже: „Сине, немој још мало, хладна је вода“. Ја сам ту сачекао пар минута. Питао сам га још једном, он ми је дозволио и ја сам кренуо са друштвом. Ја сам стигао на обалу где је било много деце, много омладине, родитеља. Ја сам ушао у воду и толико је била мени хладна вода да сам одмах изашао и кренуо према ватри. Наложили су је моји другари да се мало згреју, или шта већ. Тачније, да пеку кукуруз. Није прошло десетак минута – почела је рафална паљба. Био сам најближи терористима који су пуцали, ја и моја групица. У том тренутку када је кренула рафална паљба мене је три метка погодило с леве стране у бок. У том тренутку ме је то одбацило неких пола метра. Ја сам се вратио у свој првобитни положај, или поред. И кроз главу ми је пролазило, што ја волим да кажем, у милионити делић секунде, пошто знам тај терен иза мене, тачније, иза нас, ту шуму одакле су они пуцали: ако су они изашли испред жбуна, испред шумице, да ја могу да их видим. Ја сам се нагло окренуо у том правцу, где су пуцали. И како сам се окрену, мене два метка погоде изнад грудног коша, погоде ми стомак и више нисам могао на своје ноге да издржим. И приликом пада мене закачи метак у главу. И осми метак окрзне ми леви чланак леве ноге. Богдан је почео да зове у помоћ и при томе је још покушавао да устане. Комшије су одвезле момка у болницу у бази КФОР-а, али доктор није био на месту. Прву помоћ рањеном су пружили у амбуланти, пре свега покушали су да му зауставе крварење. Богдан се налазио при свести и тражио је да изведу из ординације његовог брата, зато што није хтео да га он види у таквом стању. Локални становници су тражили од КФОР-а да пребаци дечака у болницу у Пећи, али они су нашли милион изговора. На крају су се Богданов брат и његов сусед на свој ризик упутили колима у потпуно албански град Пећ. Богдане, држи се, ти си јунак, преживећеш, говорили су они. Не дам се – одговарао је Богдан. Нажалост, испред пијаце у Пећи нама је стало ауто. А регистарске ознаке су биле на наш српски град Зрењанин. И они су насрнули на нас. Албанци. Они су видели да смо ми Срби. Они су сав ауто демолирали, сва стакла су полупали, покушали да нас избаце из аутомобила. Комшију који је покушавао да упали аутомобил су ударали песницама по глави, великим каменом по левој руци. И комшију који је био поред мене, који ме је штитио, и њега су тукли и нису имали милости и сажаљења ни према мени у онаквом стању, значи, где крв иде на све стране, и мене су тукли, ударали са свих страна. Покушавају да нас избаце из аутомобила. Међутим, ми се враћамо, боримо се да нас не извуку. Да су нас извукли, не бисмо остали живи никако. На срећу нашу, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле КФОР-а и пуцале су увис. Групу су од нашег аутомобила удаљили. До тог тренутка свега сам био свестан. И како су мени причали, ја сам од тада у коми. Бодана Букумирића су прво сместили у локалној болници. Ту се нашао још један рањени дечак, Панто Дакић. Ја сам био смештен до кревета погинулог Панта. Они су се веселили. „Хоћете Косово – ето вам Косово“. Значи, сви у болници, и пацијенти и доктори, сви су се веселили. Говорили су: „Ко год да је то урадио – свака му част“. Отац погинулог Панта је држао њега за једну руку и држао је мене за другу руку. Долази доктор, Албанац, да укаже прву помоћ. Међутим, отац погинулог Панта није то дозволио, јер је сматрао да нешто могу да убризгају у организам и онда крај живота. Нажалост, у тим тренуцима Панта је издахнуо. Докторка која је била из мог села је ту присутна. Она је прво захтевала да се пребацимо у северни део Косовске Митровице. Међутим, доктори су сматрали да сам и ја погинуо. А докторка је у међувремену видела да дајем знаке живота на десном палцу десне ноге. И она је ту КФОР убеђивала да сам ја жив, тражила и захтевала да ме пребаце хеликоптером у северни део Митровице. Међутим објашњење КФОР-а је било у том тренутку, као, не можемо ми то сада, треба да питамо команду у Пећи, па да команда из Пећи пита команду у Приштини, и ако то дозволе... Три сата се она убеђивала са КФОР-ом да обезбеде хеликоптер. И на крају, после толике процедуре са њихове стране, они су добили хеликоптер. У хеликоптеру сам био ја, као најтежи пацијент од свих рањених, и био је рањени Марко Богићевић. Међутим, нису кренули према Косовској Митровици, већ су кренули према Призрену, где су Марка оставили у немачкој болници базе КФОР-а, а мене као теже рањеног су пребацили у јужни део Митровице, не у северни, у француску базу КФОР-а. Важну улогу у Богдановом спасавању је одиграла и докторка из северног дела Митровице Миленка Цветковић. Сазнавши што се десило, она је без обзира на ризик кренула у јужни, албански део града, где су Фрацузи из КФОР-а Богдану оперисали слезину (метак је прошао два милиметра од левог бубрега). Али када се испоставило да неурохирург касни, докторка је инсистирала да се дечак одвезе у Београд. Наравно, српском хеликоптеру нису дали да слети на територију Косова, тако да су аутомобилом Богдана пребацили у централну Србију, а већ оданде хеликоптером на Војно-медицинску академију у главном граду. Богдану је притисак пао до 40, али докторка је предузела све неопходне мере, и он се вратио у норму. Читав пут је због бескрајних административних одуговлачења КФОР-а трајао 11 сати. И кад су они са анализама увидели да ја у организму имам литру и четиристо милилитара крви од могућих пет до пет и по литара, нису смели у том тренутку да изврше операцију. То вече сам примао трансфузију крви да бих био ујутро спреман за операцију. Када сам стигао и када су они то проверавали, њихове процене да ја то преживим биле су деведесет шест одсто смртност. Имао сам шансе да преживим само четири посто. Доктори нису давали прогнозе да ћу се пробудити, тешили су моју породицу. Они су се надали, али мој неурохирург ми је рекао чак: „Ја нисам веровао да ћеш да се пробудиш. Ја сам свој посао одрадио све како треба, али зависило је све од тебе и од твог организма“. 19. августа на Преображење Господње, наш велики православни празник – тада сам се пробудио из коме. Али то је био тек почетак: Богдану се температура подигла до 40 степени, испоставило се да су комадићи кости повредили кору великог мозга. Богдан је имао 4 операције, боловао од менингитиса, четири месеца је био непокретан – радила је само десна страна тела. Али захваљујући вежбама и, наравно, упорности, стао је на ноге. Многи високи функционери су долазили да га обиђу, између осталог и тадашњи шеф УНМИК-а Хари Холкери. Толико је журио да је питао мене: „Сине, како си?“ Ту су биле, значи, камере, телевизијски новинари. Он каже: „Желим ти брзо да се опоравиш и да се вратиш у свој родни крај. Тамо је за сада мирно, све је добро. Све је под контролом“. Добро, све ја то разумем. И на крају, он је журио на авион, кажем: „Извините, господине Холкери, да ли могу ја вама да поставим једно питање?“ Каже: „Наравно, изволи“. Ја кажем: „Да ли сте ухапсили зликовце који су пуцали на недужну децу?“ Пре свега са мојим питањем он је остао затечен, зато што није очекивао од једног детета које има петнаест година и свега тога што му се десило да такво питање постави. И он мени каже: „Па, највише радимо на томе, али нисмо прикупили довољно доказа“. Ја сам му ту пружио руку и поздравио се. Богдан се дуго година дописивао са међународним структурама на Косову, које су обећале да ће преврнути сваки камен и наћи убице: од 2003. до 2007. године ништа није било учињено, затим је нова група започела истрагу, а затим су му писали да, ако се појаве нови докази, истрага ће бити настављена. Али на крају све је остало без резултата. Ништа, каже Богдан, правда је спора али достижна. Ја мислим да је то урадио монструм. Јер пуцати на децу која су била на плажи у шорцевима... Значи, тога дана на реци, на обалама најмање дете је било од пет година. Ја мислим да је то монструм, да је смишљени план да нас заплаше, јер нису могли никако да нас протерају из нашег села, па су ударили где највише боли. Богдан је прошао мноштво рехабилитационих курсева, али и сада не може сасвим да управља левом руком. Можда у Русији постоје лекари који би могли да ми помогну, зато што после свега што сам преживео, заслужујем да све буде добро са мном, каже он. Ипак судбина је приредила Букумирићу још једно „изненађење“. 2003. године дали су му стан у српској престоници на дугорочно коришћење са правом откупа. А затим су решење променили – и сваке године доносе на потписивање уговор о продужетку закупа. Богдан се плаши да ће му једном доћи и подсетити га на појам као што су тржишни односи и рећи – ослободи стан. На предлог Вечерњих новости покренута је акција за откуп тог стана. Они су се медијски мало препуцавали – Вечерње новости и грађанска дирекција – јер сматрали су да то није у реду, да влада треба то да додели како треба. И они су ми једном рекли да тражим новац за тај стан. Вечерње новости су покренуле акцију, то је био њихов предлог да се покрене акција. Они су проценили овај стан где сам ја тренутно на 59.000 евра. Ја те паре немам и покренута је акција за помоћ, да колико ко може помогне на неки начин, пошто држава у тим тренуцима нема слуха за мој случај. Тако да до сада је уплаћено око 6.000 евра, а где су остале 53.000 ја стварно не знам. Не знам како ћу даље. Да ли ће доћи решење да се иселим, да ли ће бити нека друга одлука? Ето, сад ја бих молио, ко год да је у могућности да ми помогне. Дали су ми рок неких месец дана до два да се то реши. Богдан живи са братом и оцем, две сестре су одавно удате, а мајка је умрла када је дечак имао пет година. Сада не ради, мада је завршио електротехничку школу – посвећен је здравственим проблемима. Богдан Букумирић не може да се врати у Гораждевац, зато што све време мора да се налази под контролом најбољих престоничких лекара. Али остали рањени 13. августа 2003. године и даље живе у Гораждевцу. Тамо су и породице погинулих – Панте и Ивана. У селу има гробље. Има једна црква брвнара која је најстарија на Балкану. Изграђена је без иједног ексера, значи, само од дасака. Стара је преко осам векова. Ја сматрам да она чува моје село. Зато што нити у Првом светском рату није Гораждевац спаљиван, нити протериван, нити у Другом светском рату. Ево, и сад, од 1999. село је опстало. Ирина Антанасијевић, професор руског језика и књижевности која је низ година живела на Косову, у својим сећањима на 2000-е писала је: Разоружавање Косова је разоружавање српских сељака, чији се одстрел претворио у својеврсни спорт. Чак не екстремни. Опасности нема. Иди... пуцај... бежи... А затим се појављују војници који се евакуишу тела и "преврћу камење"... http://serbian.ruvr.ru/photoalbum/103470565/ (Глас Русије)

To zeni ne bi pomoglo sigurno, ali gledano iz neutralnog ugla, bar ce ovaj da dobije sta je zasluzio. Ipak ziveti u takvom paklu je mnogo gore nego biti mrtav.. Ovako ce bar ceo zivot ziveti u strahu i doziveti sva ponizenja kakva je i ova zena dozivela.

Da li je greh slusati muziku? I ako jeste, zbog cega je to tako?

Upravo to, kao i to da ovaj sajt posecuju samo Srbi hriscani i nekoliko muslimana. Ovo bi pre trebalo postaviti na francuskim, nemackim, britanskim forumima.

Ja ovo kazem zato sto ljudi pogotovo ovde u Srbiji znaju sa kim imaju posla i nemaju potrebu da traze jos neke dokaze. Mislim na Kosovo i sva desavanja tamo.

Onda ako je tako, imajuci u vidu da oni ne zele hriscane tamo, jedini nacin da se nesto postigne je ocistiti Evropu od muslimana a hriscane iz arapskih i africkih zemalja dovesti u Evropu...Ja stvarno ne vidim drugi nacin. Ne znam da li postoji neko ko moze njima tamo u arapskim zemljama da objasni da to sto rade nije normalno. Inace postavio sam jednom pitanje, zasto to rade ti ljudi tamo, kako bi se osecali da hriscani u Evropi, kolju muslimane i siluju muslimanke? Naravno, obrisase moju poruku...