Онуфрије

да проверимо да ли су слике прорадиле, ево мало нових слика од нашег оца ђакона мајстора уметничке фотографије Драгана С. Танасијевића, јавите ако се не виде параклис св. Саве, у њему су до 2000.г. обављана монашења, испод њега се налази параклис св. Димитрија. Оба параклиса страдала у великом пожару 2004. крст на куполи параклиса светих Архангела, задужбина цара Душана. Испод параклиса се налази крстионица. хиландарска арсана (пристаниште) у време краља Милутина. Позната под именом Стари манастир или манастир св. Василија. Наравно он нема ранг манастира већ је у рангу келије. Са крајње леве стране (гледано на овој слици) налази се остатак воден куле. Између те куле и зида који се види испод конака, налазио се пролаз односно улаз за бродове. Брод би ушао унутра у зидине, са воден куле стражар је спустао решеткасту капију и тиме би лађа била заштићена од пљашкача са мора. Унутар зидина у време Немањића живела је српска војса са задатком одбране Хиландара од гусара и сличних пљачкаша. То нам уједно говори о снази српског царства, које је просто могло да има своју војну базу у сред Византије. Наравно, у време цара Душана Света Гора је била у саставу српског царства. пирг краља Милутина, некада Пирг је изграђен за одбрану манастира Хиландара. Око њега се налазила касарна српске војске, зидине изнад пирга су још увек видљиве. Зграда која се види на слици више не постоји. на врху пирга постојала је црквица, коју су хиландарци запалили. Наиме, крсташи у једном од својих пљачкашких похода на Свету Гору служили су латинску мису у овој црквици, после њиховог одласка, хиландарско братство је сматрало да оскрнављену цркву не може нико очистити нити поново осветити тако да се забораве зверства крсташа на Светој Гори. Спалили су живе зографске монахе, одсекли главу Проту, Ивиронско братство отиснули у чамцима на пучину и онда их потопили, обесили ватопедског игумана. Одлука је пала, једино огњем се може очистити срамота, параклис је спаљен и никада није обнављан. пирг св. Саве, на врху се налази параклис св. Јована, а поред њега келија Архиепископа Данила другог Ове три куле (св. Василије на мору, краља Милутина и св. Саве) заједно са Арбанашким пиргом (постоје само рушевине) чиниле су невероватну одбрану манастира са мора. Наиме, ови пиргови су међусобно комуницирали светлосним знаковима, пошто се са пирга краља Милутина видео св. Василије и Арбанашки пирг, пирг Краља Милутина је био веза између њих. Са Арбанашког се видео пирг Св. Саве, тако да је преко њега на крају вест долазила у манастир када се опасност приближава са мора.

онда се слажете да је величанствен, има онај први део са новом црквом где могу несметано поклоници да дођу, и онај други део затворени

Хехе добар ник, Олимпе....има на Олимпу прелеп манастир светог Дионисија Олимпског, био сам негде пре десетак година Манастир је иначе аватон, што значи забрањен улаз женама. Потражићу слике које сам тада сликао па ћу поставити

и код мене...ал ево нова галерија овде...е сад надам се д асе само те три нису виделе https://www.pouke.org/forum/gallery/album/51-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE/

тек сад прочитах у вези слика, код мене се виде, ал сад ћу да видим шта се може

слава Какова, Источни петак, 2006.г слава 2006. благосиљање кољива (у средини садашњи игуман Хиландара) отац Серафим, економ метоха Каково, уредник и приређивач хиландарских штампаних издања

Кад већ поменух Каково, да нешто и кажам о том прелепом метоху. Према предању, које живи у Хиландару, неки угледни Турчин годинама није имао деце. Уз помоћ чудотворне лозе св. Симеона која расте из његовог гроба, у манастиру Хиландару, Турчин је напокон добио сина. Када је дечак мало порастао, отац га је довео у манастир сматрајући да треба свог сина да остави монасима на старање јер да није било Хиландара неби ни имао сина. Међутим, монаси су објаснили Турчину да то није потребно, те да је Бог дао сина њему, да има наследника и узданицу у својој старости. Захвалан због овога, Турчин је поклонио манастиру огромно имање које је данас познато као метох Каково. Међутим, српски Патријарх Димитрије у свом писму Министарству вера из 1928, говори да је Каково за Хиландар купио сам цар Душан: " 1923 цариградска патријаршија, у лику патријарха Мелентија, извршила је препад на Св. Гору... Хиландару су тако готово одузели метох Каково, на Орфанском заливу, кога је сам цар Душан купио и са тапијом приложио манастиру Хиландару..." Манастир је ступио са грчком државом у судски спор око овог метоха те га тако сачувао. спор је на крају манастир коштао тадашњих 500 000 динара.

Поред Благодати Свете Горе, на моју одлуку о доласку на Свету Гору највише је утицао сада већ покојни старац Митрофан. о. Митрофан Приликом моје прве посете хиландарском метоху Каково, на коме је по послушању живео старац Митрофан, разговор са овим Хиландарцем на мене је оставио неизбрисиви траг. Господственог изгледа, увек уредне мантије која је била беспрекорно испеглана, са немачком прецисношћу коју је у Немачкој и стекао током свог емигрантског живота, уређивао је и редовно објављивао манастирски часопис под именом Хиландар. Након његове смрти, нажалост престао је да излази овај часопис. Захваљујући њему најпознатији хиландарски метох Каково данас и изгледа овако како изгледа. Стално је понављао, да је спреман на сваку жттву, само да Хиландар засија старим сјајем Немањића. црква на Какову, задужбина старца Никанора Каково, продавница и летња гостопримница црква и гостињски конак (кухиња, трпезарија и келије за госте монахе)

О келијаи званој Маруда, не знам баш много. Познајем оца Макарија, старца келије и његовог послушника оца Павла. Ја када сам дошао на Свтеу Гору, отац Макарије је још увек био прост монах, а о.Павле иксушеник. Данас су обојица јеромонаси. Отац Гаврило је на свом сајту писао о овој келији http://www.manastir-lepavina.org/blog/index.php?option=com_content&view=article&id=574:sveta-hilandarska-kelija-roenja-presvete-bogorodice-marudi-&catid=5:reportae&Itemid=10

Не сумњам у оца Гаврила, ал нешто не препознајем ни једнога, а и много их је за буразерце, њих сада има оволико. Мада могуће да је то старо братство које је отишло у манастир Дионисијат.

Драго ми је да ти се допада, нисам био сигуран да ли ће ваљати. Потрудићу се сваког дана по мало да додам а ако нешто мислите да сам прескочио ви приупитајте ил подсетите.

Не знам кадашња је ово слика, али ово није данашње братство келије.

Тачно, као што кађе о.Гаврило, данас их има око 25. Отац Кирило који је старац келије, још увек је жив, али бригу о братији и келији одавно је препустио старцу Арсенију јеромонаху. Иначе, отац арсеније је насликао ону познату икону Пресвете Богородице Игуманија Свете Горе. Такође, он је живописао и копију Тројеручице која се налази у Београду. Отац Мелетије кога помиње о.Гаврило је обичан монах, иначе економ келије, врстан типикар и кувар. Својевремено је био и у служби код цариградског Патриајрха. Он је увек, за Хиландаске панигире типикар у Хиландару.

Хиландарска келија светог Николаја, налази се покрај пута Кареј - Ивирон. Основали су је Руски монаси на хиландарском имању и као таква непроменљиво је власништво манастира Хиландара. Првобитни келиоти ове познате келије били су дакле Руси који су дошли из Бјелојезерског манастира (Бјелоозорски) што Грци никако нису могли изговорити те отуда та грчка кованица БУРАЗЕРИ. Ево неколико свежих фотографија келије Буразери. Видећете да је она већа од многих манстира СПЦ, али једноставно има ранг келије и то је непроменљиво Уставом свете Горе. Пошто не ретко људи замишљају да су келије неке колибе или једна собица са црквицом. Буразерска келија има пет цркви. Поглед на целокупни комплекс келије Буразери. Са четвртастом куполом, у првом плану, најстарија црква ове келије. У доњем делу нази се још једна црква, трећа новоподигнута се види иза. трпезарија келије новоподигнути храм лево гостопримница и продавница, горе иконописачка радионица, један од најпознатијих на Светој Гори новоподигнути храм горња капија

ок сада ћу да додам као новост, посебно само слике буразерке

Ово ме сад подсети на то како сам ја отишао у Хиландар, пре мало више од 14 година. Први пут сам био на Светој Гори 1997.године, на прослави 800 годишњице сусрета св. Саве и св. Симеона. Наравно у манастиру Ватопеду, где су се и сусрели отац и син. Прослава је била непоновљива. За ту прилику, светогорски химнографи предвођени герондом Атанасијем Симонопетријским, саставили су службу која је само тада служена и никада више. Написали су стихире и каноне који су управо прослављали овај догађај, сусрет св. Саве и св. Симеона. Служили су скоро сви светогорски игумани, десетак Епископа из свих помесних цркава... Чинило се да се небо спустило на земљу. Хиландарска келија Буразери је за ту прилику израдила икону сусрет светог Саве и светог Симеона. са хиландарским и ватопедским игуманом Бденије су појали најбољи атонски појци предвођени старцем Данилом Данилејцем протопсалтом Свете Горе. са протопсалтом геронда Данилом Данилејцем Хиландар још увек није имао струју (додуше и данас је то агрегатска струја али стабилног напона), купатило са топлом водом у читавом манастиру било је на тераси код келије оца Василија. Необични бојлер, који сам касније сусретао свуда по Светој Гори, са ложиштем које морате пар сати пре купања да наложите како би се вода загрејала. Стара гостопримница са црно белим сликама српских великана. Гостопримница која се на грчком каже архондарики, а на хиландарском (посрбљеном грчком, који су често користили стари Хиландарци) фандарик. Репродукције грчких краљева. Портрети српских владара, дело Паје Јовановића, пиротски ћилими стари преко сто година, све су то биле свакодневне слике Хиландара не тако давно, 1997. године. стара гостопримница, фандарик 1988. На слици отац Серафим који сада живи на Какову, тада као искушеник или тек замонашени

Ова црква на мом профилу је нова црква хиландарске келије Буразери.

У Кареји Хиландар има десетак својих келија, у некима живе Грци а неку су празне. Обично се монах келиота сахрањује у својој келији (келије имају такође своја гробља, као и манастири) али, у овом случају ови старци нису имали никога па их је манастир сахранио на свом гробљу, како би имао ко и да даје парастосе и да одржава гробове.

Сви ће вам рећи да је потребно да осетите Божији призив на монаштво, да би сте се одлучили на тај животни пут. И заиста је тако. Једино, што мислим да нико не уме тај призив да опише речима, он се једноставно осети и онај ко га није имао не може га ни разумети. То су једноставно унутрашња осећања човека, која само он разуме. Осећања која не да не воли него не уме да дели са околином. Отуда монаси не говоре о томе како су се одлучили на монашки живот. То је интима сваког монаха појединачно, коју свако од нас доживљава на себи својствен начин. Да банализујемо ствар, као да сада вас неко упита како знате да сте се заљубили, како знате да волите своју децу. Или зашто? Одмах ћете на то питање одговорити то је моја лична ствар, то се не пита, то је моја интима. Човек који мисли да има тај призив за монашки живот, то мора поделити са неким духовником, са игуманом код кога жели отпочети свој монашки живот. Тако је исто и са одласком на Свету Гору. Када човек одлучи, креће пут Хиландара. Осим уредних путних исправа (које су веома битне, како би манастир могао да среди потребне папире) није потребно ништа друго да носимо са собом. Почињемо нови живот, стари човек умире, остављамо га у Уранополису оног тренутка када улазимо на лађу која ће нас превести са једне обале нашег живота у мирну монашку луку. Наравно, нико вам тамо неће одузимати или контролисати ствари ако сте их понели. Подразумева се да онај ко је кренуо монашким путем, неће са собом понети нешто недолично монашком животу. Понеће нешто своје одеће, вероватно неку књигу. Опет, ако и ништа не понесе, све потребно ће тамо добити. Када стигне у манастир, по пријему на гостопримници, рећи ће гостопримцу да жели да се види са игуманом, коме ће рећи о својој жељи. И даље ће се препустити старцу и његовом благослову. светлописи Д. С. Танасијевића баштованска црква св. Трифуна, са баштованском кућицом горњи спрат, прозори манастирске управе

На Свету Гору је лакше доћи као мирјанин него као клирик, поготово ако планирате да останете у врту Мајке Божије да ту посветите свој живот Богу. Клирицима који нису Грци, скоро да је немогуће остати на Светој Гори. Отуда је и најлакше када се на светогорски живот одлучи мирски човек. Није увек тако било. ретки тренутци, снег у Хиландару. фото Д.С.Танасијевић До 1993. год, могао је доћи и готов монах и готов јеромонах из било које помесне цркве са жељом да остане на Светој Гори, и ако би га Управа неког од манастира прихватила било у општежићу, било у некој од келија, он би без икаквих проблема остајао. Прво ограничење "странаца" (негрка) је настало 1993. када је цариградски Патријарх донео одлуку да они који нису рођењем Грци не могу се настањивати у келијама и скитовима већ само у једном од 20 манастира. Затим је уследио акт о томе да на Свету Гору не могу долазити клирици из других помесних цркава већ да се примају само искушеници, објашњавајући да ће се тако сачувати дух Свете Горе ако се рукополажу светогорци а не да се доводе клирици изван Свете Горе. То донекле заиста има логике. Јер, на жалост показивало с етачним, бар код нас Срба, да када примите јеромонаха који је рукоположен изван Свете Горе, он не прихвата лако свеогорску праксу и типик већ кад год то може, спроводи типик и обичаје манастира у коме је поникао. Пре три године уседио је још један акт цариградског Патријарха којим се наређује да народи који имају своје манастире имају ићи у њих, а не у друге. Дакле, Срби могу живети само у Хиландару, Руси у Пантелејмону, Бугари у Зографу... Овим актом Цариград је донекле заштитио словенске манстире од долазака Грка у њих и потенцијалног губитка манастира, али истовремено десетак монаха словена, који су замонашени и до тад живели у Грчким манастирима, морало је да их напусти. Управе Манастира, колико је то могуће, одупиру се оваквим одлукама, држећи у братству монахе из других народа или већч рукоположене клирике, али без докуемната, без пријаве, подвиг и монашки живот због којег су и дошли им је омогућен, једино што не могу добити документа (грчко држављанставо). Да објасним, сваки светогорски монах, без обзира на своје порекло, аутоматски, када се замонаши на Светој Гори, постаје држављанин Грчке. И што је занимљиво у пасошу не само држављанство већ и националност пише "ГРЧКА". Тако, да гледано чисто на папиру, на Светој Гори живе само Грци, што наравно нема здраве логике. Не могу се жалити значио ми је тај пасош, поготво у време када су нама још увек требале визе за друге земље. И сада га радо користим кад негде путујем. на средини се види тераса гостопримнице, а горе десно тераса књиговезнице, некада из времена идиоритмије је ту била кухиња. фото Д.С.Танасијевић

Да, то су монаси, али келиоти. Хиландарски келиоти. Свака келија на Светој Гори припада неком од 20 манастира, тако и келије ове двојице монаха припадају Хиландару, па се они формално воде као братија Хиландара. Отац Павле је под старе дане постао непокретан и није имао ко да га гледа, обзиром да је живео сам у келији. Манастир је преузео старање о њему. Отац Прокопије, такође хиландарски келиота, упокојио се у болници у Солуну, такође је живео сам у келији. Отуда није имао ко д ага преузме из болнице и достојно сахрани, па је то наравно учинио његов матични манастир Хиландар.

После неколико порука, у мом сандучету на форуму, где мање више сви питају слично. Како сам отишао на Свету Гору? Како је то живети тамо? Каква су послушања и слично... отварам нову тему. Покушаћу да кроз ову тему одговорим колико толико на сва та питања, покушаћу да то испричам и можда бар мало и дочарам. Биће ту и илустрација, јер ко данас чита књигу без слика starece А, све вас, молим за помоћ, питајте шта вас занима, сугеришите, усмерите. Али, најпре молим за разумевање, јер због манастирских обавеза нећу сигурно моћи да постигнем темпо писања који сви очекују (или бар ја тако кад ме нешто занима)

монах Митрофан Са Добрицом Ћосићем у винограду гроб старца Митрофана старац Митрофан у костурници (обележена лобања) This post has been promoted to an article