sergejpop

Vladika Grigorije: Vučić, Nikolić i ja nikad na istoj strani
Izvor: N1 Vladika Grigorije, predsedavajući Međureligijskog veća BiH, rekao je u Pressingu da sa Vučićem i Nikolićem nikada nije bio na istoj strani. Ocenio je da je premijer Srbije preterao s pojavljivanjem u medijima, i dodao da je opasan političar. Kaže da smo od političara napravili polubožanstva, a proteste u Srbiji - apsolutno podržava.
Vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije je verski lider koji se, uz crkvenu službu, bavi sportom i biznisom, a u svojoj prošlosti bio je jedan od predvodnika protesta protiv Slobodana Miloševića. Često ga karakterišu kao nekoga ko kritikuje nastupe i izjave Aleksandra Vučića. Vladika je za N1 govorio o tome. Kazao je da je protiv toga što Vučić ima dosta nametljivosti u svom nastupu, što je mnogo na televiziji, što suviše priča i dodaje da je vrlo sposoban da sve pokrije.
"Nisam ni ja nesposoban definitivno, ali... Imam utisak da je preterao. Imam utisak da misli da su mu mediji pridali previše značaja. Važno je imati medije i pokrivati medije, ali se to vrati kao bumerang. Mislim da je preterao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna. Ima jedan detalj u kojem vidim našu različitost koja je bolna, po mene bolna", kazao je.
Podsetio je na svoj govor iz daleke 1991. godine u Glini na komemoraciji stradalima.
"Ja sam negde 1991. godine govorio u Glini na komemoraciji za stradale kao student. Održao sam vatren govor šta će uslediti u Hrvatskoj ako se ljudi ne promene i ne pokaju. Razlika između mene i njega je što ja posmatram makar 5, 6 godina unapred i predviđam na osnovu toga šta stvarno može da im se dogodi. Koliko on misli da je važno da bude na čelu Srbije pet godina, onda mora gledati barem 15 godina unapred", dodao je.
Osvrnuo se i na prozivke koje su stizale od aktuelnog predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, i rekao da su razgovarali.
"Nisam odgovarao na prozivke Nikolića, ja sam otišao kod njega i rekao: Evo nazvao sam vas pogrdnim imenima, vi ste bili drski prema meni i tu smo popili po rakiju, pričali i razgovarali. Slučajno me dovezao prijatelj koji ima dobra kola, a to su slikali i pričali da su moja kola. Sve su to ljudi. Sve su to smrtni ljudi i toliko su zbunjeni kao što sam i ja bio. Ja da se ne držim Boga i ne bojim Boga, bio bih gori od njih. Želim da kažem ljudima: Protestujte i ne bojite se ljudi, boj'te se Boga. Najgore je ako ljudi ćute i trpe, to će eksplodirati u jednom trenutku", dodaje.
Na čelu protesta protiv Miloševića
Vladika Grigorije je nakon toga opisao kako je bio jedan od predvodnika protesta protiv Slobodana Miloševića.
"Te 1992. godine sam bio student teologije, ti momci tamo su mislili da sam dobar za to. Počeli smo se družiti sa drugim studentima sa drugih fakulteta i pokrenuli smo proteste protiv Miloševića. Hteli smo zaustaviti rat. Imali smo osećaj da smo pametni, bili smo mladi i hrabri, a to tada nije bilo nimalo jednostavno. U najkraćem mogu reći da se ne stidim toga, ne ponosim se previše jer smo doživeli neuspeh neke vrste. Ponosan sam zbog toga što vidim da se mnogo toga lošeg dogodilo i našem narodu i samom Miloševiću. Kad se sve to zbilo kasnije, danas kad pomislim na to da li je moguće bilo sve uraditi bez krvi, stradanja, izbeglištva i stida dolazim do zaključka da je možda bilo bolje da su ljudi tada slušali što im govore mlade ljudi", kazao je Grigorije.
Opisao je i kako je gledao intervju sa Noamom Čomskim u kojem opisuje istoriju SAD-a, te i iz toga izvukao pouku.
"Gledao sam jedan dugačak intevju Noama Čomskog koji traje 2-3 sata, gde on objašnjava istoriju Amerike. Zamislite paradoks - najveći razvoj i najbolje stvari u Americi su se desile 60-ih i 70-ih kada je bilo najviše protesta u Americi. Zašto je to važno? Zato što je ljudima na vlasti je potreban korektiv. Vlast je veliko iskušenje, duhovno. Mogu sad slobodno da kažem nakon toliko godina, mogu najviše da se zahvalim svojim kritičarima", rekao je.
"Od političara smo napravili polubožanstva"
"Često kažem da smo političarima dali previše značaja i napravili od njih neka "polubožanstva". To je bilo nekako svojstveno raznim epohama kroz istoriju", kaže vladika. "Mi smo trenutno u nekoj polupaganskoj fazi kada je političar sve. On je i urednik života, on je i estradna zvezda i onaj koji odlučuje o kulturi, umetnosti, politici. Naša uloga ljudi, naroda i nas kao verskih službenika je nekako nečasna jer smo mi pristali na to, da oni pomisle o sebi tako visoko. Mi kao neko ko je trebao biti njihov korektiv smo prestali to biti", dodao je.
Vladika kaže da je važno da počnemo da razmišljamo slobodnije i radimo ono što je dobro i tako će se i oni korigovati, a da njih treba uticati ukazujući im na dobre primere.
Protesti u Srbiji: "Apsolutno podržavam"
Upitan o protestima u Srbiji koji se od 3. aprila svakodnevno održavaju u Beogradu, ali i drugim gradovima, rekao je da ih apsolutno podržava. "Ne bih savetovao ljudima da se ističu da su vođe, jer smo se mi isticali kada je to bilo ozbiljno. Nisam baš imao priliku da podržavam bilo koga u Srbiji, ali mogu reći da nikad nisam podržavao ni Nikolića, ni Vučića. To sam mu rekao u direktnom razgovoru u Mostaru", poručio je Grigorije.
"Ne bih bio patrijarh"
Kaže da ne bi želeo da bude patrijarh: "Nemam tu želju i ambiciju, znam da mi mnogi ne veruju, ali neću da se pravdam. Jedino gde bih otišao da služim jeste Beograd, ali ne kao patrijarh nego kao sveštenik ili neki episkop. Volim taj grad i ljude koji žive u njemu. Nemam ambiciju da budem patrijarh jer je to užasno teško", naveo je u Pressingu BiH.
"Ne godi mi da me zovu Kluni, želeo sam da ličim na Maradonu"
Voditelj i urednik emisije se na početku našalio, kazavši da su se mnoge žene obradovale kad su čule da je vladika gost Pressinga, na što je on odgovorio:
"Žene imaju najbolji osećaj da ih neko poštuje i u tom smislu one neporecivo osjećaju ko ih poštuje. Zato su majke i zato su stvorene za najuzvišeniju službu na zemlji. Ne godi mi kad me zovu Kluni, uvek sam želeo da ličim fizički na Ronaldinja ili Maradonu, ko nije fizički obdaren, ali ima unutrašnju harizmu i može da iznenadi nečim što je neočekivano. Ovo spolja je očekivano, nije nikakva naša zasluga", naveo je.
Negde vladika, negde samo fubaler
Vladika je ispričao kako je igrajući fudbal s mladim ljudima uticao na njih i to ne govorivši im ništa, da se okrenu veri.
"Nikad mi nije bio cilj, ali sam uvideo da momci s kojima igram sport, ne namećući im verska načela niti veru, oni su u tom druženju postajali bliski sa crkvom i to je bio značajan iskorak. Neke od njih sam video kasnije u crkvi i kazao im: Ja tebi nikad nisam govorio da ideš u crkvi, pa mi odgovore: Šta ću kad sam s tobom, vidim ideš ti, idem i ja. Bilo je slučajeva da ja u fudbalu presuđujem igrom u korist svog tima, pa mi onda kažu: Ako si vladika, nisi Bog. Ja im kažem: Ne, ja sam ovde samo fudbaler. Ono što naročito volim i čime se želim videti jeste književnost i moram iskoristiti priliku da kažem da će izaći moja knjiga, priče o ljudima u ratu koji su činili dobre stvari. Jedan od tih ljudi je sugrađanin doktor Mustafa Pintol, a knjiga izlazi u sledeći petak. Zove se 'Preko praga'", ispričao je vladika.

Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић.
 
Прича о смешним миракулима.
 
 
 
Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича.
Али да кренемо од почетка.
Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину.
Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање.
Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода.
Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889.
Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени.
У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:))
Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси.
Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио.
 

Мошти св. Амброзија
Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација...      
Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. 
 

 
Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm.
Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. 
Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу.
Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место.
Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство.
Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју.
Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани:
Ђецо Ивица се зовем, ког
нацртам буде жив!
Те ме слике воде, воде,
у вис, хајте с нама и ви сви!!!
 
 
 
Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином.
 

 
Мошти Блаженог Грације
 
Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела.
 
 
О икони
 
Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција.
 

 

 

Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ)


 
А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту.
 

Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама.
Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим...
 

Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.

Godine 1979. Barry Setterfield dobio je knjigu „Anomalije u astronomiji“. Anamalija je podatak koji se ne uklapa ili ruši postojeću teoriju. Ako na primer tvrdimo da su svi psi crni a vidimo psa koji je druge boje, imamo nekoliko mogućnosti: 1.) ignorisanje i očuvanje teorije; 2.) tvdnja da to, što smo videli, nije pas, jer nije crn; 3.) promena teorije u skladu sa novim podacima.

Knjiga je na kraju sadržavala tabele merenja v trajanju tri stotine godina pokazujući kako se brzina svetlosti smanjivala. Ovo je bilo u neposrednoj suprotnosti sa onim što smo učili u školama – da je brzina svetlosti konstanta. B. Setterfield je pogledao podatke i iz radoznalosti počeo da istražuje shvativši da ovo smanjenje prevazilazi granice statističke ili ljudske (tehničke) greške. U suštini ova merenja su bila povod za brojne rasprave u naučnim žurnalima do 1941. g. kada je neki eminentni naučnik brzinu svetlosti proglasio za konstantu. Njegova pozicija i ugled bili su takvi da su sve rasprave o brzini svetlosti utihnule.[1]

Ono što je nužno ispostaviti su implikacije vezane sa brzinu svetlosti i neka druga područja istraživanja kojih se to ticalo. Brzina svetlosti ili njena inverzija zvana Plankova konstanta, nalaze se u svakoj jednačini radioaktivnog raspada (kojima se određuje starost). Brzina svetlosti je numerator ili je Plankova kontanta denumerator. Ako je brzina svetlosti bila brža u prošlosti ili ako je Plankova konstanta bila manja, brzine raspada bile su brže. Ovo nije dopustivo u standardnoj nauci današnjice jednostavno zbog toga jer je evolucija [slučajan i spontan nastanak života i živih bića kroz mutacije] prihvaćena paradigma a evoluciji očajnički treba svo vreme što ga radiometričko datiranje može dati. Zato je ubrzanje vremena poluraspada potpuno neprihvatljivo jer ugrožava vladajuću paradigmu.[2]

Ali šta govore podaci? Najpre, najranija merenja brzine svetlosti zasnivala su se na vizualnom posmatranju jedne lune Jupitra koja je prolazila iza ogromnog planeta i ponovno se pojavljivala. Pošto su ova merenja zavisila od pogleda i atmosferskih prilika ovde na Zemlji ona nisu bila baš precizna. Ali ipak se pokazalo da brzina svetlosti nije beskonačna, kako se ranije mislilo. Kasnije će eksperimenti postati sve rafiniraniji i pokazati konsistentno i monotono (kako reče neki fizičar) opadanje brzine svetlosti.

Ali da bi znali šta se dešavalo mnogo ranije od par stotina godina bila su potrebna neka druga merenja, povezana sa brzinom svetlosti. U 80-tim godinama ništa nije bilo dostupno istraživanju B. Setterfielda, jer se on tada morao da brine o svojoj invalidnoj majci i sestri, nakon što mu je preminuo otac. Ovaj »prekid« bio je užasavajuće frustrirajući ali je on bio i potreban kako bi novi podaci postali dostupni. Zapravo podaci su dolazili sa dva druga područja: crveni pomak svetlosti dalekih galaksija, i nešto što se zove „energija nulte tačke“ ENT (eng. Zero point energy).

Oboje traži objašnjenje. Najpre crveni pomak. Foton svetla emitira se iz atoma kada je jedan od njegovih elektrona prinuđen da napusti svoj položaj i kasnije se vrati natrag. Količina energije koja ga je isterala, oslobađa se kao foton svetla kada se elektron vraća na svoju poziciju. Svaki element je drugačiji, zašto su i fotoni svetla za svaki elemenat (atoma) drugačiji. Kao „bar kode“ različitih proizvoda koje kupujemo u radnji svaki elemenat ima svoju „kodu“ svetlosti koje emituje. Na ovaj način i možemo da kažemo koji elementi sastavljaju različite zvezde, na primer, ili različite plinske oblake u vanjskom kosmosu.

Ovde na Zemlji postoji standard za svaki elemenat. Crte koji identifikuju svaki elemenat nalaze se na određenim mestima spektra duge. Međutim, kada napustimo našu lokalnu grupu galaksija, vidimo iste obrasce koji određuju specifične elemente. Ali oni pak nisu više na istim mestima spektra – što dalje idemo, više su ove „bar kode“ pomaknute prema crvenom delu spektra. Zato se ovo zove „crveni pomak“.




http://www.astro.rug.nl/~ndouglas/teaching/IMAGES/achilles.elements.gif

 




http://lcogt.net/files/styles/fourcol-image/public/Screen%20shot%202011-12-08%20at%209.46.21%20AM.png

 


Godine 1920. Hubbler videći crveni pomak smatrao je da je on posledica Dopplerovog učinka. Šta je to? Zamislimo policijsku sirenu. Kad nas ona prođe mi čujemo kako se njen zvuk iznenada „utiša“. Ali ovde nije sirena promenila svoj zvuk, već su zvučni valovi koji su se „nabijali“, dok su nam se policijska kola približavala, iznenada počeli da se „razvlače“, u momentu kada su nas kola prošla. Zvučni talasi su se izdužili. Zato taj zvuk čujemo kao zvuk koji opada.

Ako bi se vasiona širila ovo bi mogao da bude razlog za nastanak crvenog pomaka. Ovaj se pak što dalje gledamo u svemir povećava. Iako je već tada Hubble sumnjao u ovu interpretaciju ona je prihvaćena kao standardno objašnjenje za crveni pomak.

Ali problemi sa podacima nisu uklonjeni. Godine 1976. astronom William Tifft sa opservatorije Steward iz Arizone proučavao je crveni pomak i zapisivao merenja – upoređivao je razlike u crvenom pomaku među galaksijama. Primetio je nešto što nije očekivao. Najpre je kao i svi ostali očekivao da će crveni pomak da se uvećava tečno kako se bude odmicao od lokalne grupe (ove nama najbliže) galaksija. Očekivao je da će merenja pokazivati postepeno uvećanje crvenog pomaka kao vozilo koje postepeno ubrzava svoju brzinu na autoputu. Ali to nije bilo ono što je Tifft pronašao. On je otkrio da su brojevi, koje je dobijao merenjima, dolazili „u grupama“. Bile su serije koje su bile gotovo identične a onda bi se iznenada pojavio pomak naviše kod druge skupine galaksija. Ovaj bi onda ostajao nepromenjen, kako se dalje odmicao u dubinu kosmosa, dok se ponovo ne bi desio pomak. To je bilo kao kada bi se vozilo kretalo 5 km/h a onda iznenada promenilo brzinu na 10 km/h, 15 itd. a između ništa.

Tifftov izveštaj su jako kritikovali i osporavali. Jer, naravno, to se nije dešavalo! U Škotskoj Guthrie i Napier, druga dva čuvena astronoma sa opservatorije u Edinburgu, odlučili su da pobiju Tiffta jednom i zauvek. Počevši od 1980. godine obojica su deset godina prikupljali podatke sa stotina galaksija. Kada su posao okončali shvatili su da je Tifft bio u pravu što su i objavili u studiji. Crveni pomak bio je „stepenast“ ili kvantiziran.

Očigledno je bilo da crveni pomak nije proizvod udaljavanja ili ekspanzije svemira, jer se ono ne bi moglo dešavati u skokovima. Ovaj zaključak je saglasan sa podacima ali i dalje ostaje neprihvaćen od strane brojnih savremenih astronoma i astrofizičara. Ali podaci su tu i svako može sam da ih proveri – ako želi.

Ali ako se svemir ne širi, da li je onda statičan? Dokazi potvrđuju statičnost ili tačnije blagu oscilaciju na način kao kada vidimo balon pun vode koji smo ostavili na plati. Ovo je u skladu sa zaključcima Narlikera i Arpa, astronomi i kosmolozi, iz 1993. godine. Svemir ne mora da se širi i ne može da se iznenada skupi (kolapsira) ako u njemu postoji materija (ova postoji) i ako je prisutna blaga oscilacija (kao što podaci govore da se to i dešava).

Zanimljivo je da je Pismo ponovo hiljade godine ispred nauke. Dvanaest puta u Bibliji Bog izjavljuje „da je raširio nebo“. U većini slučajeva izjava ove radnje je u gramatičkoj prošlosti u okviru sedmice stvaranja.

Dakle, šta je to što prouzrokuje crveni pomak ako on nije posledica Dopplerovog efekta, to jest ako se svemir ne širi? To nije bio jedini problem. Nije samo crveni pomak bio anomalija. Plankova konstanta saglasno merenjima uvećavala se (što takođe ne bi smelo da se dešava), masa subatomskih čestica se uvećavala, a brzina svetlosti opadala. Opservatorije su primetile još nešto što nije bilo „u redu“. Dok događaji mogu tačno biti predviđeni u našem, orbitalnom, kalendaru, činilo se da atomski satovi „zaostaju“ ili polako „kasne“. Još više, sve ove promene, izgledalo je, da se dešavaju jednovremeno što je navodilo na zaključak da one mora da imaju zajednički uzrok.

Međutim, šta je prouzrokovalo ove promene? Postoji nešto što uniformno utiče na sve ove kategorije ili elektromagnetne osobine svemira. Da bi se shvatilo šta u stvari određuje ove kategorije moramo najpre predočiti sliku onog što je otkriveno. Zamislite sada jednu hermetički zapečaćenu flašu iz koje su ispumpani svi atomi i subatomske čestice – sva materija. Ovako mi zapravo shvatamo vakuum. Ali toplotna radijacija je još uvek prisutna i ona se može izmeriti. Istraživači su zato ohladili ovu posudu što više su mogli – praktički do apsolutne nule. Ali taj vakuum nije bio vakuum. On je kipeo elektromagnetnom energijom koja je bila neovisna kako od materije tako i temperature. Iz tog razloga ovu elektromagnetnu energiju prozvali su „energija nulte tačke“ ili ENT (ili eng. ZPE od Zero point energy).

Ovo je bio dokaz da ZPE postoji. Već 1911. godine teoriju o njoj izneo je Max Plank u svom „drugom istraživanju“. Fizičari svuda u svetu pokušali su da pojasne drugu situaciju. Plank je pokazao da ovi podaci koji su „odudarali“ mogu da se pojasne ako bi postojala neka energija koja bi bila pervazivna (prodiruća) u celom svemiru ili prostoru. Jačina te energije tada u jednačinama bila je definisana kao „h“ što će i postati Plankova konstanta. Njegova teorija bila je da u vakuumu postoji neka energija koja nije ovisna bilo od temperature ili mase.

Ali sama priča o otkriću ENT ili ZPE počinje još ranije. Godine 1890. Rydberg započeo je istraživanje u želji da pojasni spektralne linije u „bar kodama“ ili spektru svakog elementa dok emituje svetlo. Pronašao je jednačinu koja je jako precizno opisivala položaje ovih crta. Nauka je počela da traži razlog zašto su Rydbergove jednačine funkcionisale. Uspeli su refinisati jednačine tako da je dobijen gotovo savršeni spoj za spektar svakog elementa. Ali 1925. godine Robert Mulliken primetio je da dužine valova spektralnih crta nisu bile savršeno uklopljene. Kada je proverio ove linije primetio je blagi pomak u odnosu na teoretske položaje koje bi ove crte morale da imaju.

Pre Mullikenovog rada, Plank je već napisao svoj drugi rad pretpostavljajući postojanje pervazivne energije u čitavom svemiru. Einstein i Stern pokupili su predlog, kao i Nernst, i postalo je jasno da je ova energija morala biti unutrašnja i univerzalna pojava svemira. Kada je Mulliken video varijacije spektralnih crta od onoga što se teoretski očekivalo, on je ovo povezao sa energijom u prostoru koja je udarala o atome utičući na njihovo kretanje. Ova energija prozvana je energija nulte tačke ili ENT.

Kroz rad Heisenberga i ostalih postajalo je jasno da je Plankova konstanta u stvari mera za neodredljivost položaja subatomskih čestica. Godine 1962. ustanovljeno je da je ova neodredljivost položaja prouzrokovana udaranjem elektromagnetnih valova ENT. I to je bio ključ. U stvari, g. 1987, Hal Puthoff pokazao je da su elektroni ostajali u svojim orbitalama i nisu se ni izvrtali ni uvrtali (zbog potrošene energije) upravo radi energije koju su primali od ENT.

U jednačinama koje opisuju ponašanje elektrona u orbitali oko nukleusa (jezgra), „h“ je takođe mera njegovog ugaonog momenta (moment impulsa). U vezi sa tim pokazalo se da „h“ raste sa vremenom – a to je značilo da je i ENT morala da raste sa vremenom. Ali kako jačina ENT raste tako raste i orbitalni kutni momenat. Tako raste i energija orbitale. To znači da je sada potrebno više energije da bi se elektron pomerio sa svog položaja u odnosu na jezgro nego u prošlosti, kao i to da će biti sada oslobođeno više energije kada se ovaj vrati natrag. To je značilo da će bar koda, identifikujući foton svetlosti koji dolazi iz određenog elementa, biti pomerena u pravcu više energetskog ili plavijeg kraja spektra kako teče vreme. Zato vidimo svetlost prošlosti (koja nam dolazi od galaksija) pomerenu ka crvenom delu.


 



http://i38.servimg.com/u/f38/19/01/64/13/sp110.jpg


 
Ako je ovo mogući razlog za crveni pomak, zašto rezultati merenja izgledaju „stepenasto“ ili „kvantizirano“?

Razlog za ovo vrlo je u stvari prost: materija se odupire promenama. Neko koji gura težak sto, ovo će moći da izvede jedino trzajima. Sto se odupire pomeranju dok snaga koja pomera nije veća od upora. Istu stvar čine i atomi u odnosu na ENT – odupiru se promeni sve dok narastajuća energija ne učini njihovo suprostavljanje nemogućim. Nakon toga sve jedan atom u svemiru skače na viši energetski nivo u isto vreme. Kao posledica i svetlost se pomera ka plavom kraju spektra.

Zato kada posmatramo svemir mi zapravo gledamo nazad u vreme i možemo da vidimo kako se energija nulte tačke uvećavala kroz vreme. Razlozi zašto se ona uvećavala nalaze se u drugim radovima na stranici koju smo pomenuli. (Sada se nećemo upuštati u to). Međutim, konačni učinak je to da možemo gledajući u kosmos, sve do njegovih granica, videti šta se dešavalo u njegovim počecima.

Čini se, na ovoj tačci, da će veća energija koju je atomima dobavljala rastuća ENT značiti i uvećanja brzine atomskih procesa. Ali dešava se baš suprotno. To je radi toga jer su mase elektrona i drugih atomskih čestica porasle rastom ENT. Ali pošto se kinetička energija očuvava u ovom procesu, ovo znači da se brzina kretanja čestica morala smanjiti. Zato uvećanjem ENT dolazi do usporavanja atomskih procesa.

Merenja crvenog pomaka najdalje koliko smo mogli sa najjačim instrumentima da dopremo govore da je početna vrednost ENT bila blizu nule ili jako mala, da je porasla jako brzo u početku i da se njena rast kasnije usporavala. Dobar prikaz toga je naduvan balon koji odvežemo i pustimo. On svoju energiju u početku oslobađa jako brzo, a kasnije sve sporije kako se količina vazduha u balonu smanjuje. Ova „kriva dejstva“ jednaka je krivi crvenog pomaka kada zagledamo u početak vremena. Ekstremno brz početak koji se brzo usporava i kasnije prelazi u oscilaciju. Oscilacija je godine 1970. pokazala obrat kada su merenja svih konstanti sinhrono okrenule svoje trendove.

Pošto je crveni pomak proizvod promene energije nulte tačke i pošto ova energija određuje brzinu atomskih procesa, ovo znači da možemo pogledati na krivu crvenog pomaka i odrediti kako brzo su se odvijali atomski procesi u ranom kosmosu. Odgovor je „ekstremno brzo“. Ovo takođe znači da se je radioaktivni raspad odvijao neverovatno brzo u početku i onda se izravnao vremenom. Ovo je razlog zbog kojeg stalno primećujemo stare datume u kristalima cirkonija u Adskim slojevima, na primer, koji pokazuju više od četiri milijarde godina. Kada se atomsko vreme ispravi na orbitalno vreme uz pomoć jedne od dviju formula (jednu izvedemo iz krive crvenog pomaka a drugu neovisno od nje), možemo shvatiti kad se zapravo geološko doba zvano Ad (ili Had) desilo.

Merenja crvenog pomaka počevši sa kraja odakle dopire naše oko formiraju ovu krivu: 

http://www.setterfield.org/ZPE-Plasma_model_clip_image004.gif
 
Merenja u početku padaju jako brzo uravnavajući se kasnije i stajući upravo na granici naše lokalne skupine galaksija. Ova kriva takođe odražava pad brzine svetlosti i brzine mnogih atomskh procesa uključujući i stupnje radioaktivnog raspada.

Upravo koristeći ovaj metod, ne tako davno, B. Setterfield se šokirao otkrivši da atomsko datirane katastrofe u zemljanom geološkom stubu tačno odgovaraju trima katastrofama koje se pominju u knjizi Postanja: Noev potop, Vavilonska kula i Pelegovo doba.

Sledi tabela koja pokazuje ove ispravke (A.C. znači „posle stvaranja“ ili eng. „After Creation“)

Godine nisu uzete iz Masoretskog teksta (redakcije Pisma) nego iz starije Aleksandrijske Septuaginte. Mazoretski tekst preveden je oko godine 100 A.D. (Anno Domini ili posle Hrista). Zbog nekog razloga prevodioci su opustili znak za „100“ u brojevima za starost ljudi u Postanju 5 i 11 kada su ovi imali sinove koji su pomenuti u spisku. Crkveni dokumenti iz vremena od pre 100 A.D. pominju da je od stvaranja prošlo 6.000 godina, što govori da smo danas u 8.000 godinama od stvaranja. Stariji datumi korišteni su u tabeli.

Konverzija geoloških doba i atomskog vremena u orbitalno vreme.


 
ATOMSKE GODINE

GEOLOŠKO DOBA

GODINE PRE HRISTA B.C.

GODINE OD STVARANJA A.C.


 
ARHEOZOIK


 

 
14 - 8 mia.

sedmica stvaranja

5810

0

8 - 4.57 mia.

neimenovan

5810 - 5344

0 - 466

4.57 - 3.8 mia.

Had

5344 - 5114

466 - 696

3.8 - 2.5 mia.

Arhaik

5114 - 4594

696 - 1216

2.5 mia.- 900 mio.

rani Proterozoik

4594 - 3677

1216 - 2133

900 - 600 mio.

Kriogenij

3677 - 3460

2133 - 2350

KATASTROFA 1
730 mio.

"Zemlja grudve snega"
Noev potop

3554

2256

600 - 542 mio.

Ediakarij

3460 - 3418

2350 - 2392


 
PALEOZOIK


 

 
542 - 488 mio.

Kambrij

3418 - 3377

2392 - 2433

488 - 443 mio.

Ordovicij

3377 - 3342

2433 - 2468

443 - 416 mio.

Silurij

3342 - 3321

2468 - 2489

416 - 359 mio.

Devonij

3321 - 3277

2489 - 2533

359 - 299 mio.

Karbon

3277 - 3231

2533 - 2579

299 - 251 mio.

Permij

3231 - 3182

2579 - 2628

KATASTROFA 2
251 mio.

Permsko izumiranje
Vavilonska katastrofa

3182

2628


 
MEZOZOIK


 

 
251 - 200 mio.

Trias

3182 - 3139

2628 - 2671

200 - 146 mio.

Jura

3139 - 3092

2671 - 2718

146 - 65.5 mio.

Kreda

3092 - 3023

2718 - 2787

KATASTROFA 3
65.5 mio.

K/T izumiranje
počinje delenje kontinenata Peleg

3023 početak

2787 početak


 
KENOZOIK


 

 
65.5 - 23 mio.

Terciar – Paleogen

3023 - 2988

2787 - 2822

23 - 1.81 mio.

Terciar - Meogen

2988 - 2864

2822 - 2946

2.6 mio.

Početak ledenog doba

Vreme Jova

okolo 2900

okolo 2910

1.81 mio. - 2345 B.C.

Kvartarij

2864 - 2345

2946 - 3465


 

 
Barry and Helen Setterfield: THE BIBLE AND GEOLOGY, Genesis Science Research letting data lead to theory, sept. 2009, 2011





[1] Na ovoj stranici www.setterfield.org ima gomila članaka koji istražuju ovo područje.

[2] Nauka trvdi da je Zemlja stara milijarde godina, koje su „izmerene“ sa pretpostavkom, da je u prošlosti kao i u sadašnjosti brzina radiaktivnog raspada bila ista. Dakle, orbitalne godine jednako su atomske godine. One su nužne, jer je „slučaju“ pored svega ostalog potrebno i puno vremena, ne bi li se nešto samo od sebe „iskombinovalo“.  Ovde ne ulazimo u to „šta se to kombinovalo“ i „kako“, jer nikom na svetu nije jasan ovaj mehanizam.

Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.

 
 

Почетком новембра се у неким домаћим медијима пронела вест да су „руски психолози“, урадили „истраживање“, по ком је „Маша и Медвед“ најопаснији цртани филм за децу!? Нормалан свет се насмејао и рекао да је то глупост, а заговорници антируске хистерије су се радовали и (можда) први пут у животу поверовали некој вести са „руске стране“.А шта ако вам кажем и докажем да није било ни „руских психолога“, ни „истраживања“, већ да је у питању обично спиновање и копи-пејст новинарство, без провере информације и без навођења извора???
Како се од ТВ критике прави спиновање
Срећом, на Интернету се сви трагови лако прате, тако да скоро увек може да се установи шта је и кад негде објављено и шта се сам тим касније дешавало.
Извесни Николај Офицеров је 29. октобра, у 06.23, на независном руском порталу svopi.ru, објавио ауторски текст, своје лично мишљењео томе какви се све цртани филмови приказују на ТВ програмима у Русији. Практично, то је нека врста ТВ критике о цртаћима, без икаквих научних претензија. Погледајте и сами: http://svopi.ru/obsh/133060
Чак испод његовог текста стоји и коментар посетиоца сајта који каже: Корреспондент Н.Офицеров, это вы лично составили этот список? Вы эксперт по детской психике? Мислим да превод није ни потребан. Од овог Николајевог текста у наредним данима настаје свашта, опробаним методом замајавања јавности, дописивањем непостојећих елемената и позивањем на непостојеће стручне ауторитете.
У игру улазе „руски психолози“, „мараме“ и свашта још...
Овај Николајев текст је 30. октобра, у 16.13, преузео руски портал planet-today.ru и кренуо са додавањем. Уместо да кажу да је то лично мишљење Николаја Офицерова (па макар он био и психолог), они то приписују „специјалистима“ и кажу да су „Специалисты изучили действие различных популярных мультфильмов на психику детей...“. Превод опет није неопходан, а ево целог текста: http://planet-today.ru/novosti/kultura/item/55106-uchenye-nazvali-chetyre-samykh-opasnykh-multfilma-dlya-malenkikh-detej
Међутим, права забава креће на руском порталу 360tv.ru, који је 31. октобра, у 08.08, измишљене „специјалисте“ прогласио за „руске психологе“, па кажу: Российские психологи составили рейтинг самых вредных мультфильм для психики детей, сообщил Planet today. Превод је сувишан, а цео текст је овде: http://360tv.ru/news/multfilm-masha-i-medved-priznan-samym-opasnym--77829/
А главни кривац за даље спиновање је руски национални дневни лист „Известија“, који је 31. октобра, у 15.12, целу ову полуизмишљотину уобличио у агенцијску вест и још додао да је Маша популарна у исламским земљама јер јој је глава покривена марамом!!! Ево, читајте и сами: http://izvestia.ru/news/641913
Улога „руског фактора“ у прављењу спиноване бомбастичне вести се завршава на руском порталу „Руска реч“, који је 1. новембра превео на српски вест преузету од „Известија“ и објавио је овде: http://ruskarec.ru/news/2016/11/01/psiholozi-smatraju-da-je-masha-i-medved-najshtetniji-animirani-film-za-decu_644071
Мирис спиновања на Балкану
По мени доступним подацима, вест је на Балкану прво пренело Радио Сарајево, 31. октобра, у 21.25, без навођења извора, али је из текста јасно да је вероватно преузета од „Руске речи“. Међутим, били су „креативни“, па су у текст додали и реч „истраживање“, иако то нигде пре није писало у руским медијима. Ево линка: http://www.radiosarajevo.ba/magazin/zanimljivosti/psiholozi-otkrili-ovo-su-najstetniji-crtani-filmovi-za-djecu/242893
Онда креће балкански копи-пејст!!! Ту нафиловану полуизмишљотину, са додатим лажним ауторитетом у виду „руских психолога“ и „истраживања“, крећу, без икакве провере, да преносе српски медији, страни медији у Србији и „медији“ који (нажалост) постоје.
Да, добро сте прочитали, све те ТРИ ВРСТЕ МЕДИЈА, уз неколико часних изузетака. Да будемо јасан о које три врсте медија се ради: регуларни домаћи медији, испоставе страног мишљења које се куну у професионализам и објективност, и таблоиди.
СКОРО сви битни медији са националним покривањем су то обајавили, у истом пакету квази новинарства, без обзира на оно у шта се куну, а што и новинарска етика и закони налажу. После се та вест размножила на агрегаторима вести, преписивачким порталима, друштвеним мрежама...
Срећом, постоје и велики српски медији који се нису упецали на ово провидно спиновање: РТС, Политика и Блиц. Ако сам неког превидео, извињавам се.
Закон, лажи и видео траке (са цртаћима)
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ И МЕДИЈИМА ("Сл. гласник РС", бр. 83/2014, 58/2015 и 12/2016), у одељку Обавеза новинарске пажње, члан 9, каже да су уредник и новинар дужни да с пажњом примереном околностима, пре објављивања информације која садржи податке о одређеној појави, догађају или личности провере њено порекло, истинитост и потпуност.
КОДЕКС НОВИНАРА СРБИЈЕ, у одељку Истинитост извештавања, каже да је обавеза новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије.
А шта се то овде десило: и самозване новинарске „громаде“ и таблоиди - сви они су слепо преносили писаније за које би сваки писменији и паметнији грађанин морао да се упита:
Ко је радио такво истраживање о цртанима филмовима? На ком узорку и по ком методу је рађено истраживање? На које тржиште/територију се истраживање односи? ... и још много других питања, од којих је најбитније: А ШТА ЈЕ СА ОНИМ, СТВАРНО ШТЕТНИМ ПРОГРАМИМА, који се деци емитују свакодневно у Србији???
Ех, да су само цртаћи у питању...
Хајка на један забаван и пристојан, а ипак светски популаран цртани филм „Маша и Медвед“ је најмањи проблем српског новинарства на издисају. Проблем је што нам се слична спиновања дешавају са много озбиљнијим стварима: политички догађаји, економске појаве, државна управа, друштвене појаве... па и спорт, култура, естрада... Нема тог сегмента свакодневног живота где нас масно не лажу!!!
Иоле интелигентан човек лако може да схвати да се бомбастичне вести, па макар и оне о Маши и Медведу, користе као димна завеса за свакодневно замајавање гледалаца, слушалаца и читалаца, као одвлачење пажње од суштинских проблема. Окупирани смо проблемима, па имамо проблем да видимо да смо окупирани.
И логично питање: да ли је све ово намерно или случајно закувано у неким руским медијима, а онда се пренело на Балкан? Нисам успео да пронађем ову вест на енглеском на било ком релевантном светском медију, има је само на неким небитним сајтовима. Цела прича делује тако чудно да човек просто помисли као да је неко ово подметнуо домаћим медијима да би им аутори цртаног филма тражили надокнаду штете за објављену лаж
И за крај: знате ли како се на енглеском каже „Маша и Медвед“? Raša end Medvedev 
Лазар БОШКОВИЋ

 

Ђакон Ненад Илић, српски режисер, писац и свештеник за ПАТРИОТ је одговорио на неколико питања о себи, о цркви, и Србима. Признајемо, одговори су много бољи од питања.

Зашто сте одбили рукоположење у чин свештеника? - Ово је лако питање. Нико ми није ни нудио свештенички чин.  Од кад сам као покајани грешник и крштени незнабожац ушао у Цркву, неки из јерархије су ме прихватили а други ме гледају с неповерењем. Није да ми није падало на памет, али тешко успевам да успоставим комуникацију са онима који о томе одлучују.  Свештенички чин носи велику одговорност и то је заиста у овом времену виртуелности једини прави изазов – уради нешто на стварању конкретне црквене заједнице. С друге стране, зависно од парохије – може да буде згодно по твоју финансијску сигурност, а то опет може да те учини тромим и пасивним… Шта знам.  Привлачно је и застрашујуће, али џаба да распредамо о томе. Нико ми није нудио.
„Феномен“, код нас на јавној сцени Ненад Илић и Зоран Ђуровић, у РКЦ Пилсел и Бојић. И сва четворица клирици ван клира. И сва четворица неретко и веома слободно указују на све недостатке институционалне цркве. Јел мантија толико „слатка“ па се попови „повлаче“ или је нешто друго посреди? - Колеге са друге стране не познајем, а оца Зорана познајем прилично. Како да га не познајем. Особењаци се привлаче. Он је, на пример, свештеник који је напустио сигурност парохијског живота (можда и оне племените изазове) у потрази за знањем. Али је још увек свештеник. Мало екстериторијалан   Веома поштујем његово теолошко знање стечено што овде, што у Риму. Специфичност његове ситуације му је омогућила да се понаша онако како воли – без шаблона и крутих окова. Тако вероватно боље ангажује своје дарове. А и ја као обраћени грешник ваљда не желим да се правим блесав и да заборавим све оне који живе живот сличан оном који сам ја водио, па се свесно или несвесно опирем формализму и шаблонима. И један и други знамо једноставну чињеницу – слобода је скупа. Често се плаћа разним материјалним оскудицама и проблемима које немају они који прихвате систем. Све у свему – такви смо какви смо, трудимо се да служимо Богу и Цркви најбоље што умемо, а да притом не заборавимо да служимо и својим породицама, пријатељима, народу. Наша служба је можда некако упадљивија али сигуран сам да није већа од службе правог, мирног свештеника који није изашао на друштвене мреже али се тихо и упорно бори за своје парохијане. Недостаци институционалне цркве – таман онолики колико дух времена бирократији да превелику снагу над харизматским и органским. Наравно да се треба борити. А ко ће највише да се бори него они који имају мало да изгубе.
У црквеној периодици, приметан је недостатак листа какав је био „Искон“. Са друге стране, имамо поплаву разних интернет медија који под паском православља, протурају разноразна лупетања која део заинтересоване јавности некритички чита и усваја. Да ли постоји нека могућност да се то промени? Рецимо да се Искон поново покрене? - „Искон“ је у своје време био превелики искорак да би могао дуго да опстане. То је као са командосима који на јуриш освоје коту иза леђа непријатеља, али их не прати логистика, комора негде заспала, генерали се чешакају и размишљају шта ће. Притом „Искон“ памтим као посебно чудо Божије и доказ да подвиг који се чини пуним срцем у искреној вери сведочи много више од појединачних и заједничких способности учесника.  Кад смо покретали „Искон“ дрско смо зацртали да правимо „најлепши православни часопис на свету“. Тврдим да то није било из сујете него из синовског несташлука. И чудом Божијим направили смо га. Црква је продисала у комуникацији у сред времена тешких политичких ломова који су обично много атрактивнији за широку јавност. Није било довољно оних који су могли да обезбеде неочекивани мостобран. Малограђански развој претераног уклапања Цркве у токове економије и политике зауставио је сличне пробоје. До даљег. Убеђен сам да ће се нешто слично догодити кад то будемо најмање очекивали. Наравно у другачијем облику. Поновно покретање „Искона“ – сутра, ако се нађе финансијер, то јест ако неко од владика пожели да преусмери солидан део епархијског новца у мисију. Не мора да буде владика, може да буде и богати верник.
Ваш Алфа и Омега клуб је од дела црквене јавности дочекан на нож. Да ли ради и даље? - Овде не ваља да се било шта ради. Не ваља ако се не трудите да учествујете у традицији тако што ћете одговорити старим знањем на изазове времена, али још више не ваља ако то урадите. Страх од грешке, завист према онима који су спремни да ризикују, направили су огроман број правоверних стручњака за нечињење. Не бих се њима превише бавио. Клуб и те како ради. Тренутно највише кроз свој програм „Мала школа љубави“. Уместо да градски верници безуспешно и често штетно по себе имитирају монашке узоре – понудили смо радионичке едукације у којима и верујућима и онима који само поштују Православље нудимо улазак на пут самоспознаје и скицирамо могућност да се православно духовно искуство искористи у партнерским брачним односима. Без готових рецепата. Мушкарац и жена су дати једно другом да би духовно узрастали. А то као да смо заборавили у свем том фото-фолклору венчања и ношењу круна које су нам недовољно објашњене као мало накинђерена варијанта венаца сведока вере. Подвижника љубави. Полазници радионичких сусрета су веома задовољни. Питајте њих.
Постоји црквени канон/правило који прети свргавањем клирика који заснује брачну заједницу са глумицом. Да ли сте Ви лично имали проблем због овог канона, истина нисте глумац, али сте неко ко је учен да глумцима управља. Имамо случај свештеника из Новог Сада који је жењен оперском певачицом, дакле исто глумицом и који је морао да тражи посебан благослов. У том контексту, да ли треба ревидирати одређене каноне? - То са буквалним тумачењем канона је одавно постало комично. Постоје канони који кажу да ће се рашчинити свештеници који уопште одлазе у позориште. Настали су у друго време у другом контексту и никако се не могу сви третирати као „равнојеванђелски“.  Сећам се разговора са почившим патријархом Павлом који је био диван монашки пример али помало превише јуридички оријентисан. Веома се збунио на помен тог канона који је сам више пута прекршио J
Да ли су  Срби, па и Руси, више склони левичарским него десничарским идејама, има ли то везе са Православљем? - Добро питање. Ми православни никад се на прави начин нисмо суочили са нашом одговорношћу за настанак комунизма управо у традиционално претежно „православним земљама“. Стално помињемо како су нам западни непријатељи увалили тај воз са Лењином у сред рата а затим у следећем рату је тај воз била совјетска Црвена армија. Не може држава никад бити православна али се може прибижавати том идеалу… Али то је посебна тема. Комунизам је хришћански изум, али хришћанска комуна се заснивала на добровољности. Сама идеја да се у духу модерних времена то изводи као државни пројекат била је погубна. Дубоко јеретичка. Крваво јеретичка. Очигледно ми православни никад нисмо до краја прихватили и разумели модерност а пожелели смо да и ми будемо „модерни“. И тако…
Да ли Србима може штогод помоћи веберовска етика? - Наравно. Да коначно више престану да буду Срби и православни. 
Да ли је данас могућа хришћанска елита у Срба? - Бог зна да ли је могућа, али да је неопходна – неопходна је. Заправо је то и проблем са сваком самопрозваном или „демократски“ изабраном елитом код нас – то што није хришћанска. Самим тим, у народу који је оформљен и растао у овој култури – то може бити само лажна елита. Узурпаторска.  Једино  што би у односу на нашу будаласту примену свих правила било најбоље да то буде елита тајних хришћана. Да нико ни не зна да су они хришћани, али да њихова дела говоре. Ако не дођемо до саможртвене хришћанске елите – црно нам се пише. Ако већ нисмо стигли и до задњих корица те свеске.
Да ли је сервилност главна српска слабост? - Није. Има ту слабости које је засењују. Бахатост, незахвалност, размаженост, завист, непоштовање, ја-па-ја-изам… 
Српски максимализам често представља немогућу мисију за народне прваке како у цркви тако и у држави. Срби од свештеника очекују да је светац, преподобан и прозорљивац, а од владара да је свети мученик, ако не испуњава ове максималистичке стандарде Срби га безочно критикују, откуда то? - Вероватно што је то идеална позиција која ми омогућава да избегнем озбиљну самопроцену и преузимање одговорности. Сваки лош свештеник је објашњење за то због чега не могу своју вољу да упрегнем и да идем у цркву, па је најбоље да само њих уочавам и само се њима бавим. Пошто смо сви властољубиви – од портира до активисте политичке странке, човек на власти мора да оправда наше властољубље, за које ипак знамо да је ниска страст. Пошто нисмо склони да преузимамо одговорност најбоље је да човека на власти што више издигнемо и да му натоваримо сву одговорност коју не желимо да преузмемо. Наравно, нико то не може да поднесе. Тужно је само што има и оних којима је властољубље толико да мисле да могу. Они се нама онда свете због немогуће мисије коју су преузели, али све је у реду – последња освета је ипак наша. Ко од људи на власти то не схвати – тешко њему.
Срби нису нешто претерано црквени људи, заправо испуњавање религиозне форме им је данас потпуно страно ипак ви кажете да би погинули за веру, како то објашњавате? - Ех, то је питање које ме можда највише мучи. Откад сам пронашао веру и почео да се трудим да живим по њој. И не само мене. Зашто сви не могу макар као ја? А како су опет повремено ти за које мислим да су недостојни да себе називају православним хришћанима, спремнији за највећу жртву од мене? Срби себе доживљавају чуварима. Чуварима праве, истинске вере. И често нам је то довољно. Чувамо ковчег са највећим благом иако ни не завиримо у њега. Погинућемо да га одбранимо. Знајмо да је то благо које чувамо најдрагоценије у историји човечанства и да је неопходно за последња времена. Нажалост та улога чувара највеће Тајне нас често испуњава и погубним самозадовољством.
„Не сипа се ново вино у старе мехове“ – овим речима је Христос најавио Нови Завет, јер је традиционализам окоштао и умртвио старозаветну цркву. Шта ако Бог одлучи да је време за најновији завет, за неко ново православље, без баласта историје?  - Бели Руси су кад су остали без мајке Русије то већ искусили. Највећа обнова православља у последње време пошла је од њих. Кад су били присиљени да без оклопа трпе ударе од стране сумануто ужурбаног, нетрадиционалног и често равнодушног Запада. Многе наше цркве у белом свету боље функционишу него наше уредне и мирне парохије. Видећемо на шта ће све изаћи.
Да ли верујете да Срби као народ имају неку нарочиту посебну историјску мисију? Ни мање ни више од онога што нам је прорекао Свети владика Николај. Да постанемо народ – вакцина. Да устанемо са болесничке постеље и додамо лек и Истоку и Западу. А хвала Богу, добро смо пострадали и од источних и од западних болести. Или да са Христом будемо изнад Истока и Запада или да будемо смрскани као орах између чекића и наковња.
Шта је српски патриотизам данас? - Поштовање. Поштовање предака и поштовање потомака. Смирење. Служење ближњима, служење оном најбољем у свом народу. Самим тим служење својим специфичним даровима и свим људима, целом свету. Свакодневно служење ближњима у малим стварима. И кад затреба – служење по обрасцу Косовског предања у великим стварима.