Наше препоруке

Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. У овом пресветлом празнику бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од Рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. О Празнику Вазнесења Господњег и о његовим богослужбеним особеностима, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић.

 

 

 

 

Извор: Радио Беседа

Педесет осма емисија "Светотајинско богословље" посвећена је теми литургијског целива љубави и саборног исповедања вере. Хришћански етос утемељен је на нелицемерној љубави и непоколебивој вери. Пре сâме молитве Анафоре пред литургијску заједницу износи се исповедање љубави и исповедање вере, као предуслов за учешће у Тајни над тајнама. Љубав на коју смо позвани, своју суштину, свој почетак и крај налази у личности Очовеченог Логоса Божијег који ваистину и јесте једина истинска љубав и извор сваке љубави. Наше учешће у Литургији подразумева одређене припреме, а основна припрема је љубав према Богу и ближњима која је и предуслов за литургијско исповедање вере. Није могуће исповедити веру, ако претходно међусобно не исповедамо хришћанску љубав на коју нас и сâм Спаситељ позива. Искрено исповедање вере никако није могуће ако нисмо испуњени љубављу према Богом и ближњима, јер волети неког значи и веровати у њега. После исповедања свог јединства у љубави, ми у Символу вере изражавамо и јединство у вери. Јединство Цркве није делимично и ограничено, оно је јединство божански откривене Истине. Онај ко ово не прихвата, не може припадати Цркви због тога што нешто друго претпоставља и сматра Истином. Исповедање љубави и вере на Литургији, јесу величање свих дела Божјих и изражавају човекову захвалност и благодарење за сва доброчинства које је Бог учинио нама. 

 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић



 

О острошком чуду и игуманским данима проведеним крај кивота Светог Василија Острошког; о значају богословствовања у Цркви Христовој, као и о својој новој књизи „Богословље празника”, у оквиру специјалног разговора на таласима радија Беседе говорио је Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). 


„Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха”, рекао је Владика Јован. 

Пред крај разговора Преосвећени Владика је упутио и пастирску поруку: „Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у мом животу”.

Са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) разговарао катихета Бранислав Илић.


Извор: Радио Беседа

Да би литург у својим рукама држао часне Дарове неопходно је да дубоко у себи осећа покајање и да приђе Жртвенику као блудни син. Псалам покајања, који изговара литург док кади, скрушено изговарање тропара, клањање светом Жртвенику и светом Предложењу, тражење опроштаја од Бога и од саслужитеља, као и од народа, све то открива срце скрушено (Пс. 50,19). Велики вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град на магарцу, уз пратњу и појање мноштва народа. За време малог входа литург је покрио лице светим Еванђељем, чиме је требало да символише Христа који је дошао да проповеда. Током Великог входа литург заклања лице Даровима које приноси, што треба да иконизује Христа Који се успиње на Голготу да би се жртвовао. Херувимска песма, свеће, рипиде, као и све остало што приличи свештености Великог входа, помаже нам да доживимо Христов долазак. Открива нам, поред тога и улазак Светих и свих праведника, који улазе заједно са Светим над Светима. О сему наведеном, као и другим питањима о која се тичу Великог входа, говорили смо у педесет седмој емисији "Светотајинско богословље". 

 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић



 

У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).

Наше умно путовање у педесет шестој емисији "Светотајинско богословље" било је усмерено на тумачење прве и друге молитве верних, као и тумачењу Херувимске песме. У првој молитви верних литург благодари Господу што га је удостојио да прибегне милосрђу милости Његове и усрдно Га моли да га учини достојним да принесе евхаристијску Жртву. Сваки пут, када скрушено припадамо ногама Господњим, осећамо да стојимо чврсто, јер се не ослањамо на своје слабе ноге (самопоуздање и сујету), него на Његову благодат, до које нас води смирење. Када опет и много пута припадамо Господу, неосуђено стојимо пред страшним Жртвеником. Падамо, дакле, пред Христове ноге како би очистио наше душе да бисмо могли невино и неосуђено да стојимо пред светим Престолом. На ову велику истину подсећа нас друга молитва верних. У оквиру емисије нагласили смо и да се великим входом назива низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би нас ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Мајком Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега. 

 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић



 

Бол – то је веома озбиљна тема која, засигурно, дотиче и обеспокојава све нас. То је појава која увијек омета човјека, јер бол сама по себи није ништа добро. Нико од нас није сагласан са боли, не прихвата је, и чинимо све да бисмо је избјегли. То осјећање не прихвата ни сама наша природа, јер нас Бог није саздао да бисмо кушали бол. Напротив, из Светог Писма знамо, да нас је Господ створио и смјестио у рај сладости, односно рај наслађивања, среће и радости. Такође, знамо да је Бог човјека саздао бесмртним, као оног који нема никакве везе са трулежношћу и болом, да би живио увијек у радости која се природно рађа из присуства Божијега.


    Међутим, томе је сљедовао слободни избор човјеков, прекид односа са Богом, човјеково одвајање од Љубави Божије. И као исход преступа заповијести Божије, у свијету се појавила бол, коју човјек осјећа како душевно, тако и тјелесно. Због тога је сада, у нашем животу присутна бол у свим својим пројавама. 
    Једна од наших грешака у односу са Богом је лажно полазиште да ће, ако будемо уз Њега, наш живот бити срећан и да ће нам све бити добро. Од Бога тражимо здравље, срећу и све оно што је природно, али не и најважније. Велика је грешка сматрати да нећемо проћи ни кроз какву бол, ако будемо уз Бога. Христос нам није обећао да ће живот са Њим бити лишен боли; напротив, јасно је казао: били далеко или уз Њега, бол ће бити присутна у нашем животу, али уз Њега бол омекшава и слаби. 


    Друга грешка наша у односима са Богом је велико питање: зашто Бог допушта да ми се ово деси? И почињемо да ропћемо на Њега. А ако и не ропћемо, рађа нам се друго: шта Бог дјела у вези са свим што се дешава око нас? Зашто Бог дозвољава злу да пребива у овом свијету? Зашто се зло догађа и како Бог може то да прихвата, зашто све трпи и зашто не истјерује зло, кад Он може све да промијени? Какав је одговор Божији на то велико и тешко пројављивање боли?
    

Сугуба јектенија, представља низ прозби, које произноси ђакон. За разлику од велике јектеније, код сугубе јектеније, ђакон најпре назначава народу одговор и подстиче га на усрдно мољење; затим се ђакон обраћа непосредно Богу низом прозби којима се призива милосрђе Божје. Свака прозба се завршава са три глагола усрдног мољења којима се истиче молитвена приљежност.Након сугубе јектеније, произноси се јектенија за оглашене. Отпуст оглашених је чин љубави Цркве да се заштите они који се још нису родили у Христу. Према речима једног од отаца и учитеља Цркве, оглашени су нерођени замеци мајке Цркве. Они се кроз катихезу развијају и постепено попримају коначни облик све до „божанског порођаја“, до светог Крштења. Свети Принос је царска Гозба. Они који се још нису оденули у свечану сватовску одежду која им се дарива на светом Крштењу, удаљују се из простора у коме се чинодејствује божанствена Евхаристија. Ово су теме о којима смо говорили у оквиру педесет пете емисије "Светотајинско богословље". 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић



 

Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио јекатихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.”

 

 

 

ИЗВОР: Радио Беседа

Теолог Милана Ивковић, катихета у Првој београдској гимназији била је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Гошћа је на леп и садржајан начин пренела своје искуство приближавајући основе хришћанског етоса.

ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОВУ ЕМИСИЈУ!

У интервјуу за мартовско-априлски, 366. број "Православног мисионара" протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, нагласио је да је Црна Гора утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Са протом Гојком разговарао катихета Бранислав Илић.

Човек је саздан као боголико биће, као икона Божија. Питање човековог назначења скопчано је са питањем смисла његовог благословеног живота. Већ на првим страницама Светога Писма открива нам се тајна стварања човека по лику и по подобију Божијем (по слици и прилици Божијој), открива нам се тајна љубави Божије према човеку који је саздан да буде бог по Благодати. 

 

Реч Божја, силом Светога Духа, налазила је у свим временима пут до срдаца њених слушалаца како би их узрастала у меру раста пуноће Христове. Уосталом, оваплоћени Логос Божји и јесте центар и смисао и пуноћа целокупне мисије и послања Цркве у свету те, стога за проповед Христос не може бити ништа мање од онога што је Он за веру Цркве. Црква из њега црпи своје постојање, захваљујући њему живи, Његовим Телом и Крвљу се храни и освећује, и Њиме се нада слави и бесмртном животу у будућем веку. Дакле, почетни и крајњи циљ литургијске проповеди јесте благовест о Царству Божјем. Кроз проповед остварује се Божје деловање. Оно је слично деловању Светих Тајни, јер је део оне божанске тајне којом Бог извршава човеково избављење од греха. Проповедништво је од велике важности за ширење Царства Божјег на земљи, тј. Бог је изабрао проповедање као пут којим његова објава долази до сваког људског бића. У том смислу, проповедник је оруђе проповедања. Бог се служи проповедником да људима саопшти своју реч. О проповеди као саставном делу Литургије речи послушајте у педесет четвртој емисији "Светотајинско богословље". 

 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић



 

Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области  Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан.

У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице, као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима.

У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог aпостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.

У данима Светле седмице када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ!

Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима!

 

Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове:

 

Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу!

Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава!

Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу!

Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав

Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога!

Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога!

Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!

 

 

 

 

 

 

 

 

Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нови живот који побеђује све невоље. О Празнику над празницима и његовим богослужбеним особеностима разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић.

 

 

 

 

Извор: Радио Беседа

 

О велика и најсветија Пасхо, Христе!
О мудрости, и Логосе Божји, и сило!
Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом
 у незалазни дан Царства Твога!
(из девете песме Пасхалног канона)

    

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. 

 

Свето Писмо је у литургијском животу Цркве данас положено на средину Часне трпезе, на најважније место у храму. Полагање Библије у сâмо срце храма указује на средишње место Светог Писма у литургијском животу Цркве. Свето Писмо је централни актер прве литургијске процесије (Малог входа) и том приликом му се одаје посебно поштовање: целива се, кади га други ђакон, ако га има у служби. Оно, дакле, није обична богослужбена књига, јер се то не чини ни с једном другом књигом. На известан начин, оно значи присуство самог Христа – један од начина на који је Он присутан у Цркви. А Христос је присутан на много начина или на један свесабирајући начин – Он је Глава свога Тела, Он је у Путиру, Он је у Икони, Он је Литург.... Библија је такође вербална икона Христова и посебна форма његовог оваплоћења међу нама. Управо о овој важној теми односа Светог Писма и Литургије, разговарали смо у педесет другој емисији "Светотајинско богословље". 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић



 

О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ).

 

Субота Светог и Праведног Лазара, као и празник свечаног уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети, били су тема новог издања специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Управо о суштини и богослужбеним особеностима овог двојединог празника разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем. Емисију смо употпунили химнографским текстовима наведених празникâ, као и делом из беседе Преподобног оца Јустина Ћелијског. Емисију водила: Драгана Машић.

 

 

Део Божанствене Литургије од химне „Јединородни Сине и Логосе Божји…“ до Малог входа приказује земаљски живот Господа нашег Исуса Христа до Његовог јављања народу, Његов живот који је провео у скривености Назарета. Мали вход представља крштење и почетак Спаситељеве проповеди. На Малом входу носе свећу, иза ње Јеванђеље, а затим иде свештеник. Свећа означава претечу Господњег, Јована Крститеља. Јеванђеље означава сâмога Исуса Христа. „Господу се помолимо“ – возглашава ђакон који носи Јеванђеље. Он га подиже увис, у славу Свете Тројице која се јавила при крштењу Господа Исуса Христа. Зауставивши се на царским дверима, ђакон објављује: „Премудрост, смерно стојмо!“ – и прави Јеванђељем знак крста. Тај тренутак је сећање на крштење Господње. Реч „премудрост“ нас подсећа да је та тајна – тајна богојављења, недоступна нашем људском разуму. Речима пак „смерно стојмо“ призивају се сви слаби, лењи, они који немарно стоје на пажљиво и побожно слушање Литургије. У оквиру емисију говорили смо и о Трисветој песми. Трисвета песма узета је од ангела и из књиге свештених псалама пророка Давида. Но, сабрала ју је Црква Христова и посветила Светој Тројици. Реч Свети, узвикнута три пута, припада ангелима (Иса 6,3 и Отк. 4,8), док речи Боже, крепки и бесмртни, припадају блаженом Давиду, који каже: Жедна је душа моја Бога живога (Пс. 41,3). Прихватање те прве речи и спајање са овим другима, као и додавање прозбе помилуј нас, дело је Цркве, оних који једнога Бога познају и проповедају као Тројицу; а то открива, с једне стране, да постоји сагласје Старога Завета са Новим, а са друге, да су са јављањем Христовим, небеским и земаљским, ангели и људи постали једна Црква и један сабор. 

 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић



 







 

На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног првог бденија чита се и житије преподобне и богоносне мајке наше Марије египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице.