Ја сам само сестра. И причам ову причу из позиције сестре, не жртве. Јер жртве не говоре. А приче се морају испричати, ма колико болеле. За ову је требало петнаест година.
– Мама, чекам те код куће да попијемо кафу – стиже ми порука у рано јутро на повратку са пута. Сан ми не даје да се збуним или забринем, пожелела сам је, једва чекам да стигнем.
Љубимо се, она вади шољице, ја препричавам утиске, тражим поклоне и сувенире, али кад седнемо, она се примиче, хвата ми лице рукама.
– Мама, било је нешто. Седи.
Тад почиње оно за шта сам мислила да се мени и мојој породици неће никада десити, да то постоји само на филму, далеко од нас, јер ми нисмо такви, то се дешава неким другим људима, немогуће је. Сестра ми је претучена. Трчим у купатило, ударам у врата, наслањам се на полицу, стомак ми се грчи у нагону да поврати, али не може, само се подиже јер не може да избљује истину која се тако оштро препречила. Стојим дуго испред огледала. Не знам зашто. Гледам се у очи. У глави експлозије. Већ дуго сумњамо да се нешто лоше збива.
Тај први моменат сазнања ми је свеж и тачан. Остало су флешбекови.
Пребијену је затиче отац. Како му је на души, како је ишао право, да ли се загрцнуо? Захтева да се спакује и крене. Она не сме. Путују у други град да пријаве. Јер зет има везе свуда. А има и пиштољ. Претио је да ће нас све побити.
Она спава на тајном месту. Са другарицом у кревету. Не сме другачије. Шта је видела у тами?
Наши родитељи као једно смушено клупко, потпуно изгубљено у сплету игре коју не познају, после које ће се кајати због сваког корака, лупати по челу и кидати, јер како смо могли тако, зашто нисмо онако, шта нам је било. Нису разумели ништа. Само су ишли.
Она прича у полицији. Сталожено и мирно. Не жали се иако нема ни једно здраво место, ни једно здраво око. Отац слуша сваки детаљ. Да ли мрзи?
Прометна улица и она излази. Главу држи високо. Загрлим је, она мртва. Моја тиха вода. Не смем да плачем, не смем да плачем, не смем да плачем. Улазимо у банку. Она не скрива лице. Сви се окрећу. На шалтеру жена прича наоко мирно, али се види да не зна где да гледа. Збуњена сам. Је ли то понос? Срећа што је жива? Сад знам да није ништа. Само тупост. Одсуство могућности да осећаш било шта.
Она не прича много. Само неке практичне ствари, обавезе и организација. Каже, опоравља се. Следеће недеље ће на посао. Сувих уста и непомичног погледа, као сквашен, па осунчан картон. Не може још кући. Куда гледа?
Долазе дани преиспитивања и ноћи неспавања. По дану само идем, позовем је, не знам шта да кажем. Кад питам како си, она каже добро. И прича о сасвим неважном. По ноћи пребирам све градске жестоке момке, размишљам кога платити да је сачува, развијам филмове, а онда тонем у жуч освете, сви су ми криви, само жалим за непостојећа два брата, само да њих имамо, крв би се намирила. То желим, тако желим, а онда уђем у јутро у коме ћутим немоћна. Не одлазим на посао неколико дана. Не могу да устанем из кревета. Тако прича излази напоље и свет ме дочекује сажаљив, али знатижељан. По сто пута чујем исто: страшно, страшно, а зашто је тукао. На бол стиже понижење. Ако те питају за узрок, значи да виде кривицу. Заслужила је батине?! Иначе он не би?! После тога следи тишина, глува, пламена.
Затим долазе дани зарастања. Она почиње да ради. На посао је довози отац и чека испред док не заврши. Затим је враћа кући. Још су у селу. Почињу суђења, мучна, али, срећом, кратка, јер он све признаје и каје се, а суд то воли да чује. Можда се због тога не поставља питање пиштоља? Или је у питању превид? Или нешто друго? Мислим да га има и данас. Није сумњив, покајао се. Она о материјалном не преговара. Жели је само главу. Мир и заборав.
Наредних пола године никуда није ишла сама. Увек уз пратњу, ма како деоница била кратка. За све то време никада није причала о прошлости, није тумачила, објашњавала. Само у назнакама и алузијама. Изломљеним реченицама. Знала је и осећала када се то спрема. Моја тиха вода. Моје лепе очи. Чекала. Колико се плашила? Како је ходала док је чекала? Да ли је дисала?
До данас никада није испричала ни један детаљ. Све је у њој. Некада сам мислила да је то из жеље да нас поштеди, а себе додатно не повреди. Али онда ми је, сасвим случајно, до руке дошао њен здравствени картон са полицијском белешком. Морала сам да погледам. И смрзла се. Тада ми је било јасно. Не можеш да препричаш оно где си толико поништен и понижен. Не можеш да препричаш део где ниси био жив.
Жртве ћуте. Колико забораве, а шта остане на каменом дну? Када камен постаје облутак који не жуља и не гребе? Вероватно никад. Али ћуте.
Зато свет прича. Теоретски и колоквијално. Једни разумеју, други мисле да су заштићени, трећима треба сензација.
Јер, народ који има толико синонима за реч тући, насиље носи у колективном коду. Релативизује га и прихвата. Лемати, млавити, грувати, батинати, млатити, канџијати, ишибати, угазити, нафлекати, оплавити, предвостручити, поломити, бубати или бубецати (према количини), убити од батина, огулити, олешити, самлети, пропустити кроз шаке. Само за децу и жене се поставља питање зашто су тучени. Њима се тражи кривица. Историја жртве се анализира. Жртва се правда и објашњава. Околина је слуша и тражи грешку, наоко сажаљева и верује, али жмири на једно око, сумња, затим заборавља и иде даље. Имамо законе, неко каже. Организације нуде заштиту и саветовање. Само их пракса демантује. Сваке године погине на десетине жена. Највећи број је пријављивао насиље, тражио помоћ, институције реаговале, али ипак…Иза тог ипак остане педесетак мртвих тела. И никоме ништа није сумњиво. На папиру је идеално.
Мучне су приче жена које су прошле кроз институције. Мучан је осећај неразумевања, наученог службеничког понашања без правог саосећања, оптужби које нису изречене, али се подразумевају. И колико је оних које, знајући за све ово или немајући моћи да се супротставе, трпе сваки дан. Јер им је речено да немају куд, да су обавезне на одрицање самим тим што су жене, које су навикле на шамаре од малих ногу, које су гледале како њихове мајке исто тако пате.
Моје крваво место не зацељује. Оно би за сваког насилника објавило пуно име и презиме, са адресом и свим подацима на најјавнијем месту у граду. Оно би га прозивало и не би му дало да иде улицом без страха. Чекало би га у сну. Намигивало из другог реда публике кад се начини на човека, док прича са пријатељима, док ради на свом послу…само да види…да насилник види како сви знају колики је лажов, па да се крије и стиди. Али не радим ништа од тога. Само ми је тако некад лакше да заспим.
Зато причам, свима причам, галамим, ја, лајава страна. Моје тиха вода ћути.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.