Митрополит Јеротеј Влахос: Исихазам

Сви Свети Оци препоручују безмолвије (тиховање) као најбољи начин за очишћење срца и повратак Богу. Осим тога, Православље је, као што смо истакли, исцелитељска наука, чији је циљ исцелење човекових болести. То никада не би требало превидети, јер би се тиме уништила суштина и целокупан садржај хришћанства. Очишћење се, као суштинска претпоставка обожења, задобија методом православие побожности, у којем безмолвију припада значајно место.

Целокупан тај метод и начин живота назива се „исихазам“. Другим речима, човек који се подвизава у атмосфери исихије [безмолвиja] назива се „исихаста“ [безмолвник, тиховатељ], а начин живота који води – исихазам. Свакако да нам је исихазам познат као богословски покрет XIV века који је у највећој мери представљао свети Григорије Палама. Он је користио посебан психосоматски метод и стремио да, уз помоћ божанске благодати, сједини ум са срцем, како би живео у заједници са Богом. Свети Григорије је тврдио да се то исто дешава и са телом, односно, да тело такође може задобити опит живота у Богу. Философ Варлаам је, напротив, не познавајући овај метод, постао његов противник, због чега је био осуђен од Цркве и коначно удаљен из сфере Православља. Исихастички спор, како су га назвали, завршио се Саборима у Константинопотљу, одржаним 1341, 1346. и 1351. Овај последњи, тј. Сабор из 1351, на коме је оправдан св. Григорије Палама, заговорник исихастичког живота, сматра се Васељенским: „Мислимо да Сабор у Константинопољу, одржан у време св. Григорија Паламе, 1351, а у сваком случају судећи на основу његовог великог богословског дела, може и заслужује да буде убројан у Васељенске саборе Православие Цркве, у односу на које није ни најмање инфериоран у погледу сотириолошког значаја свог богословља. Тај Сабор представља доказ континуитета саборности Православие Цркве, живог опита и богословља о спасењу у Христу“ (Атанасије Јевтић, „Христос, почетак и свршетак“ стр. 195 на грчком).

Исихастички покрет није се, међутим, појавио тек у XIV веку. Он је још од првих векова постојао у животу Цркве. Исихију [безмолвије] налазимо и у Светом Писму и у делима првих Отаца Цркве. Претходно смо већ наводили примере Отаца из свих векова црквене историје. Помињали смо св. Игњатија Богоносца, св. Василија Великог, св. Григорија Богослова, св. Максима Исповедника, св. Таласија, св. Јована Лествичника, св. Симеона Новог Богослова и св. Григорија Паламу. Свети Григорије Палама није увео исихазам, али је био његов представник, онај који је доживео и изразио целокупно свештено путовање душе. Исихазам, дакле, представља истински облик хришћанског живота.

Термин „исихазам“ користимо и када желимо да означимо метод који се користи у циљу усредсређивања, сабирања ума у срцу. Ово је уистину обимна тема и ја бих желео да укажем само на нека значајна места.

У свом напору да се очисти, човеков ум молитвено обитава у срцу, непрестано понављајући молитву од једне реченице, тј. молитву Исусову, која се тако назива будући да је сачињава једна једина реченица. Она, дакле, не подразумева мноштво речи. Непрестано се призива Име Исусово, док ум истовремено стражари над помислима, не дозвољавајући им да приступе дверима срца. На тај начин је, како каже св. Максим Исповедник, трезвеност повезана са молитвом.

„Још дубље погружавање ума у срце врши се када се ум, под Божијим дејством, сједињује са срцем путем ослобађања од свих облика и појмова, када се врата срца затварају за све спољашње. Тада душа тоне у једну „тмину“ (тј. примрак) потпуно посебног реда, да би се затим удостојила да чистим умом неизрециво стоји пред Богом.“ (архим. Софроније, „Старац Силуан“, стр. 131)

Користе се многи методи да би се достигла ово сабирање и повратак одлуталог ума у срце. Од суштинског је значаја да метод који користимо буде повезан са покајањем, иначе ће се изродити у механички поступак.

У својој проповеди на Недељу митара [цариника] и фарисеја, свети Григорије Палама представља цариникову молитву и начин на који се моли као један облик исихастичке молитве. Он се позива на Јеванђеље: „А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешном!“ (Лк. 18,13). Тумачећи овај одломак, св. Григорије Палама каже да реч која је овде употребљена за стајање [„έστώς“] означава да је цариник стајао током дужег времена, да је истовремено преклињао и изговарао покајничке речи. Цариник је рекао: Боже, милостив буди мени грешном и ништа више. „Он ништа друго није нити додавао, нити измишљао, него је пазио само не себе и на Бога, окренувши се само прозби и понављајући само молитву од једне реченице, која и јесте најкориснији вид молитве.“

Овде се указује на вредност једноставне молитве „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме“. Исихаста [безмолвник, тиховатељ], слично као и овај цариник, ни о чему не размишља и свој ум усредсређује искључиво на речи молитве. Христове речи да цариник не хтеде ни очију уздшнути небу, свети Григорије Палама повезује са фигуром исихасте: „И само његово стајање означавало је истовремено и стајање и потчињеност, указујући не само на понизног слугу, него и на положај осуђеника“. Цариник је тим положајем показао и „самопрекоревање и самоосуђивање, јер се сматрао недостојним и неба и земаљског храма“. Чињеница да се ударао у прса показује да је и његово тело учествовало у болу и плачу његове душе. „Услед велике скрушености и бијући се у прса као онај ко заслужује такве ударце, дубоко тугујући и све гласније јецајући, оборивши главу попут осуђеника, називао је себе грешником и са вером тражио милост.“ (2. беседа, „Господе, просветли таму моју.“ с. 17)

Чини се сасвим јасним да су параболом о царинику и фарисеју Христос, али и св. Григорије Палама који је тумачи исихастички, указали на безмолвије и молитву као на најбољи начин да се задобије милост Божија. То је најсавршенија молитва. Она је једноставна, подразумева дубоко покајање, у њој учествује и тело, јер ће и оно примити благодат Божију, и ова молитва твори се у атмосфери самопрекоревања и самоосуђивања.

Будући да је јеретик Варлаам исмевао исихасте свога доба због посебног повијања главе и тела у циљу достизања усредсређености ума и једнообразног сабирања душевних сила, св. Григорије Палама је споменуо пример пророка Илије, који се молио Богу са главом међу коленима: „И овај Илија, савршен у боговиђењу, са главом на коленима, трудољубиво је сабирао ум у себи и Богу, и ослободио се оне вишегодишње суше“. Свети Григорије затим препоручује начин сабирања ума: „Нека се око не окреће овамо онамо и нека на неки начин, мотрећи на десну половину груди или на пупак, упути силу ума, расејану гледањем унаоколо, назад у срце, док је тело у том положају..“. („Писмо Варлааму“, Сабрана дела, 1. том, стр.. 288, на грчком)

Говорећи о овој теми, односно о начину на који треба творити молитву, свети Григорије Синаит саветује: „Ујутро седи на столицу која није виша од једног педља и приморај свој ум да се из главе спусти у срце, а онда га задржи тамо; повијајући се са трудом и снажним болом у грудима, раменима и врату, упорно јецај у својој души и духу: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме’.“ Он такође каже да треба да зауставимо дисање да бисмо сабрали ум. „Задржавај дисање како не би неконтролисано удисао јер ваздух из плућа, узлазећи од срца, помрачује ум и развејава разум, одводећи га далеко“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 71).

Постоје и друга светоотачка сведочанства о овој теми.
Исти светитељ (свети Григорије Синајски) на другом месту описује метод молитве која сабира ум и назива се исихазмом: „Седи на столицу будући да је то понекад, па и у већини случајева заморно, а понекад пак, мада знатно ређе, лези да би се примирио. Твоје седење треба да протиче у трпељивости и истрајавању у молитви. Немој се предавати малодушности због тешког бола, него се потруди у срцу и подстакни тело, тражећи у свом срцу Господа. На сваки начин приморај себе да извршиш ово дело, „јер ево“, каже пророк, „болови ме обузеше као породиљу“. Повијајући се на доле и сабирајући свој ум у срце уколико је оно уистину отворено, завапи Господу Исусу за помоћ. Чак и ако су твоја рамена уморна и ако те често заболи глава, истрај у овоме са ревношћу и љубављу, тражећи у свом срцу Господа, јер „Царство небеско с напором се осваја и подвижници гα задобијају“ (Мт. 11,12). Тим речима Господ нам је показао како да уистину истрајемо у овим напорима, јер трпељивост и истрајност у свему изазивају и душевне и телесне болове.“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 80)

Морамо нагласити чињеницу да су вредности умног тиховања, непрестане молитве, понављања Молитве Исусове од једне реченице, посебног начина сабирања ума и његовог сједињења са срцем, стајања током молитве и спутавања чула, учења да је благодат Божија нестворена и да је човек може примити у своје срце, да је Таворска светлост узвишенија од људског знања и да није „подређена умовању“, тј. вредности које дефинишу исихазам, „оправдане“ на Сабору у Константанопољу, због чега се свако ко говори противно овим стварима налази изван оквира православног Предања или бар ствара предуслове да буде одсечен од тог живота.

Одломак из књиге "Православна психотерапија" [pdf] >>>