Нарцизам као препрека истинском односу

„Можемо ли заиста имати истински однос са другим човеком? То је основни проблем пред којим данас стојимо...

Одувек ме је дубоко дотицало чинодејство православног венчања. Стоји млади брачни пар – да, они се воле – а Црква се моли: 'Даруј им, Господе, истинску љубав.'

Зар то није противречност?

Очигледно је да су ово двоје заљубљени једно у друго.

Али управо је ту питање:

Да ли се повезујемо са стварним другим човеком, или са сопственом представом о њему?

У ствари, ја не познајем истински предмет своје жеље; познајем само извор своје потребе.

Одатле мора почети наше разумевање покајања...

На једној конференцији у Енглеској разговарали смо о покајању. Тада је једна православна теолошкиња из Америке рекла:

„Заиста не разумем зашто стално треба да се кајем. То ме вређа. Ја сам се већ покајала и дала Богу оно што Му припада. Зашто бих се непрестано кајала?“

На другој конференцији, у Католичком универзитету у Француској, говорило се о смирењу. Један католички теолог нас је упитао:

„Зашто ви православни непрестано говорите о смирењу? Ја имам своје достојанство. Створен сам по лику и подобију Божијем.“

Западна философија и поимање личности

Декарт каже:

„Мислим, дакле постојим.“

То је његова основна мисао.

А где су ту други? Где је заједница?

Или, узмимо Канта: нешто је морално зато што га ја препознајем као морално.

Појединац је у средишту западне философије.

Исто важи и за западну теологију.

Када Тома Аквински говори о односу Бога и човека, он уопште не сумња да тај однос постоји.

Међутим, постоји један важан детаљ.

Према њему, када Господ каже да воли људе, то значи да Он воли Самога Себе.

Однос Бога и човека одиграва се у самом Богу, јер Он воли идеје својих створења које већ постоје у Њему.

Другим речима, једини начин на који Бог може да воли мене јесте да воли Себе.

То значи да однос између Бога и мене није узајаман.

Ја излазим из себе да бих се сјединио са Њим.

Али Он не излази из Себе према мени, јер ме, на неки начин, већ садржи у Себи.

Тако се не повезујеш са другом личношћу као другом личношћу, већ са својом представом о њој, која остаје у оквирима сопственог нарцизма.

Из тога произлази да је мој однос према Богу истински, али Божији однос према мени није.

То је теолошка основа учења о предодређењу.

Бог зна све о мени и све је већ одредио својим промислом, док је мени немогуће да истински уђем у Божанску стварност.

Уместо живог односа, Он ми је оставио моралне законе и заповести које треба да испуњавам.

Бог који воли човека

Али мени је потребан Бог који не воли само Себе, него и мене.

Не Бог коме сам потребан само зато да бих Га следио, већ Бог коме сам потребан управо ја.

Одатле произлазе два различита схватања покајања.

Ако нема истинског односа са Богом, онда постоје само заповести, правила и закон.

Или си у праву или ниси.

Од тога да ли си испунио правила зависи да ли ће те Бог прихватити.

То је правно, јуридичко схватање покајања.

Такво разумевање лако може довести до духовне депресије.

Човек осећа:

„Господе, учинио сам све што си тражио, али сам ипак само човек, а Ти си строг према мени.“

Ово схватање је тесно повезано са осећањем кривице.

Јер не могу да загрлим Бога.

Он није мој Вољени.

А када загрлиш Онога кога волиш, кривица више нема власт над тобом.

Ако тако разумеш покајање, онда је, можда, боље бити атеиста.

И ја сам био атеиста док сам тако схватао Бога.

Али...

Постоји и друга могућност.

Бог увек излази изван Себе.

Толико је свемоћан да може да постане слаб из љубави.

То је велики парадокс.

Он излази из Себе да би успоставио истински однос са другом личношћу.

Са мном.

Са човеком који је ништа у поређењу са величином Божијом, а ипак личност створена ни из чега.

Бог ту личност узима толико озбиљно да са њом ступа у стварни однос.

У томе је суштинска разлика између богословља Светог Максима Исповедника и богословља Томе Аквинског.

Свети Максим Исповедник и покајање као догађај љубави

Према Томи Аквинском, идеје о свему што постоји одувек се налазе у Богу, а Он их, када то пожели, призива у постојање.

То је слично човеку који у свом уму има представу о томе какав треба да буде добар брак, или каква треба да буде идеална жена. Када потом упозна стварну особу, он покушава да провери да ли се она поклапа са његовим идеалом.

Тако, по Томи Аквинском, Бог гледа на човека.

Међутим, Свети Максим Исповедник користи сасвим другу слику.

Он каже да не постоји разлика између Божијег промишљања о творевини и саме творевине.

Бог не ствара зато да би се забављао, него зато што воли.

А када волиш, спреман си да даш себе за вољенога, не очекујући да он претходно заслужи твоју љубав.

Шта онда значи покајање?

Покајање је догађај љубави.

Својим енергијама човек улази у синергију са Богом.

У синергији постоје две воље које се сједињују.

То није однос потчињености, него однос заједнице и слободе.

Из жеље да волим Христа и ближње, одлазим изнова на исповест и Свето Причешће.

И управо када сам у синергији са Богом, одједном схватам да је Његова милост бескрајно већа од моје.

Тада Га више не доживљавам као судију, него као Вољенога.

И постајем спреман да се мењам ради љубави.

Јер човек се истински мења само због љубави.

Тада покајање постаје истинска радост.

Две тајне о којима је говорио старац Пајсије

То су биле прве речи које сам чуо од старца Пајсија.

Рекао ми је да постоје две велике тајне.

Прва је да је немогуће описати величину Божије љубави.

Рекао сам му:

„Али толики Свети Оци писали су о Божијој љубави.“

Он ми је одговорио:

„Писали јесу, али је нису могли описати.“

Друга тајна је то што се Бог мења са човеком.

То значи да Бог успоставља стварни однос са сваким човеком.

Када је човеку потребна вода – Бог постаје вода, а не вино.

Када му је потребно вино – постаје вино.

Када му је потребна топлота – постаје топлота.

Он нам служи као што мајка служи свом детету.

То је Христос.

Метаноја и параноја

Као психолог рећи ћу нешто о метаноји и параноји.

Друштвени живот савременог човека у великој мери је параноичан.

Зашто?

Зато што верујемо да је то једини начин да се заштитимо.

У пракси то значи да смо склони да не разумемо другога.

Људи не разумеју једни друге.

Мушкарци не разумеју жене.

Жене не разумеју мушкарце.

Морамо научити језик другог човека.

Управо то чини Бог.

И управо је то једино истинско објашњење Оваплоћења.

Када читате Тому Аквинског, тешко можете разумети зашто је било неопходно да се Бог оваплоти.

Ако нам је већ дао заповести, зашто би улазио у мој хаос?

Зато што је желео синергију.

Желео је да своју снагу сједини са мојом слабошћу.

Своју велику љубав са мојом малом љубављу.

Да све то постане једно.

То је оно што називамо Богочовечанством.

Покајање исцељује нарцизам

Покајање лечи нарцизам, а да не уништава личност.

Оно постепено помаже човеку да изгради зрелу и целовиту личност.

Да достигне метаноју – преумљење, преображај ума и срца.

И да се ослободи параноје.

о. Николаос Лудовикос

извор