„Куцам на врата вашег срца“

Једна жена сањала је да улази у потпуно нову радњу и, на њено велико чудо, за тезгом је стајао Бог: “Шта се овде продаје?” упитала је. ”Шта год ти срце жели.”, рекао је Бог.

Не верујући својим ушима, жена је решила да затражи оно најлепше што људско биће може да пожели. “Желела бих душевни мир, мудрост и да заувек нестане сваки страх у мени.”, рекла је. Затим, промисливши, додала је: “Не само за мене, већ за све људе на земљи.” Бог се насмешио: “Мислим да си погрешно схватила, драга моја. Овде се не продају плодови, већ само семе.”

*

Неки је добри човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: „ Гурај овај камен свом својом снагом сваки дан“.
Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.
Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан потрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво одлучи да се умеша.
Почео га је саветовати: ” Већ дуго времена гураш тај камен, и још се није помакао. Зашто се мучиш ради ничега? И онако га никад нећеш померити. ” Тако је, убедивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст.
“Зашто бих се толико мучио око овога?” мислио је. “Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.” И тако је намеравао да учини, али ипак одлучи да се помоли и изнесе своје муке Господу.
“Боже мој”, рече, “дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свих ових година, нисам померио камен ни за милиметар. У чему грешим? Зашто не успевам?”
Господ му се сажали и одговори: “Сине мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да очекујем да ћеш га померити. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео, али да ли је заиста тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И због отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив је био да будеш послушан и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. А Ја ћу сада, сине мој, померити камен.”

*

Један краљ је био на самрти. Дође му у посету његова дворска луда, човек који је са собом увек носио један штап који је добио од краља.

Краљ му је једном рекао да тај штап преда ономе кога нађе да је луђи од њега, а како му се чинило да таквог нема штап је већ дуго носио са собом.

Краљу мој, како сте? – упита га дворска луда.

Ах, шта да ти кажем. Не осећам се добро. А како се осећате краљу?

Лоше. Идем ти у неку туђу земљу и, знаш, више се никада нећу вратити.

Дворска луда ће на то: “Јеси ли знао да ћеш путовати тамо?“

“Знао сам да ће доћи време за то путовање.“– одговори краљ. “Е па кад си знао онда си сигурно све учинио да и тамо себи саградиш неку кућу.“

“Видиш, лудо, нисам на то мислио.“ Одговори краљ.

Тада му дворска луда предаде штап говорећи:

“Краљу мој, мислим да овај штап припада теби. Човек који иде на пут са кога се никад неће вратити и који се не труди да сазна где иде и како да се припреми за ново обиталиште, већа је луда од мене, јер се ја бринем о овим стварима“.

*

Један веома имућан, размажени цар ходао је са својом свитом. Обилазио би најсиромашније делове краљевства да би са понижењем посматрао сиромашан свет који би сретао уз пут. Сав у злату и свили, сиромашан свет би у њега гледао као у Бога.

Једног дана, док је шетао са свитом, људи око њега су приметили неког младог калуђера који им је ишао у сусрет. Брзо су га позвали да се поклони цару.

Монах је то са смешком прихватио. Поклони се и рече:

– Помаже Бог, царе!

Цару је ова појава била чудна; никад није видео такву срећу ни на једном лицу. Његови поданици, који су му се клањали, или су били у страху за живот или изгладнели и несрећни. Толика срећа на монаховом лицу отопи ледено царево срце. Цар, затечен и изненађен, јер је то било нешто ново за њега, повика:

– Чудан си ти мали човечуљак… Реци: шта може цар учинити за тебе? Шта желиш да ти поклоним?

Монах се насмеја, начини поклон и рече:

– Хвала теби, добри царе, ја већ имам све што ми је потребно.

Царева свита се у глас поче смејати, и наставише даље. Док су ходали ка дворцу, цар паде у депресију – први пут у животу осетио се беспомоћно. Те ноћи ока није склопио. У зору је позвао своје слуге да иду и пронађу тог монаха и да га ипак натерају да узме од њега неки поклон. Рекао им је:

– Нека тражи све што је у мојој моћи, нећу жалити ни за чим!

Кад су царски војници пронашли његову келију нису могли поверовати да неко може да живи толико скромно и да буде срећан. Онда су почела убеђивања: нудили су му палате, имања, титуле, чак су и део царства ставили испред њега.

Када више није могао да слуша те њихове, за њега, сулуде понуде, монах скочи и рече:

– Реците цару ако хоће да ми дарује поклон мора да уради следеће:

Нека преплива језеро а да се не удави.

Нека прескочи ватру а да не изгори.

И нека се попне на планину а да се не умори.

Тек тада ће моћи да уради нешто за мене.

У чуду су се слуге вратиле да саопште цару захтев. Кад је цар чуо, прво је помислио да је монах полудео, а онда је ипак решио да га послуша. Већ у зору је са својом свитом пошао по даље инструкције за пут ка том чудесном месту о коме је монах причао. Кад су дошли, цар му рече:

– Дај ми мапу тог чудесног места и реци шта желиш да ти отуда донесем.

Монах се поче смејати:

– За то место не постоји мапа; на то место мораш да кренеш сам. Језеро је сво богатсво овога света, које вуче човека у његове дубине. Пламен су све страсти и жеље које горе у нама – њих мораш да прескочиш. А висока планина је тежак физички рад, који не сме душу да замори. Е кад будеш на то место стигао, царе, ти клекни и помоли се Богу за мене! То ће бити мој најлепши поклон.

Схвативши како не може да било шта уради по питању ове три ствари, цар крену назад ка дворцу. Само што је овог пута дворац изгледао другачије. Уместо луксузне палате, цар је видео свој златни кавез, који га је, без решетака и ланаца, везао за себе до краја живота.

*

Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави. Кад дјевојка одрасте, једно вече замоли оца да јој допусти да изађе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти. Али, тек што изађе пред двор, у један мах долети из неба змај, шчепа дјевојку између браће и однесе је у облаке. Браћа отрче брже—боље оцу и кажу му шта је било, и рекну му да би они ради своју сестру потражити. Оитац им допусти да иду и да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут и тако они оду.

По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши ондје, помисле да неће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати како би се у њ’ попели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске опуту да окроје, па притврдивши један крај од ње за стријелу да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли. Млађа два брата рекну старијем да он свога коња закоље, али он не хтједне, па ни средњи не хтједне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пењу уз опуту, опет најстарији и средњи не хтједну се пети, него се попне најмлађи.

Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру да сједи, а змај јој метнуо главу на крило па спава, а она га биште. Она кад види брата својега уплаши се па почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не хтједне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто гдје га је ударио, па рече дјевојци:

— Баш овдје ме нешто уједе.

Кад он то рекне, а царев син га још једном удари, а змај опет рече дјевојци:

— Опет ме нешто овдје уједе.

Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева кћи стури га с крила, па притрча брату своме те се с њиме пољуби, па онда, узевши га за руку, стане га водити кроз све собе.

Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслама привезан цијелијем такумом од чистог сребра. Потом га одведе у другу собу у којој је за јаслама стајао бијели коњ с такумом од сухог злата. Најпослије га одведе и у трећу собу гдје је за јаслама био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен. Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је дјевојка једна сједјела за златнијем ђерђефом и златном жицом везла. Из те собе одведе га у другу, у којој је друга дјевојка златне жице испредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа дјевојка бисер низала и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.

Све ово обишавши и видјевши, врати се натраг у ону собу гдје је змај мртав лежао, па га извуче напоље и баци на земљу, а браћа, кад га виде, умало их грозница не ухвати. Потом најмлађи брат спусти најприје сестру своју браћи, па онда све три дјевојке, сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући дјевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће бити, а кад пусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени. Браћа његова, завидећи му што је он био јунак те сестру нашао и избавио, пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца и преобуку га мјесто свога брата, оцу поведу, а сестри својој и дјевојкама запријете да никоме не казују шта су они учинили.

Послије неког времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем дјевојкама жене. Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили, долети међу њих, те свога брата младожењу удари мало буздованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак. Кад дозна да му се средњи брат жени, а он, у оно исто вријеме кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњег брата онако удари да се одмах с коња преметнуо, па онда између сватова опет одлети. Напосљетку, дознавши да се чобанче његовом дјевојком жени, узјаше на кулаша и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу удари у главу, да је на мјесту мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не хтједне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син, а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у коме је он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне дјевојке. Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и отјера их одмах од себе, а њега ожени дјевојком коју је себи изабрао и остави га након себе да царује

извор