Шта значи „трудити се неразумно“?

Сваки Хришћанин мора јасно да распозна своје стање – како физичко тако и духовно, и да пронађе за себе начин духовне борбе који је конкретно за њега најспасоноснији. Тешкоћа је у томе што је за избор правих и одговарајућих лекова за душу, којима се могу излечити управо њене болести, потребан искусан духовни лекар – духовник, који добро познаје своју духовничку вештину.
Међутим данас је врло мало таквих и зато многи људи по свом нахођењу узимају духовне лекове и примењује их без икаквог појма о њиховој намени и примени. Људи се тако прихватају поста, молитве, бдења и физичког рада, мислећи да ће брже постићи успех ако их више и интензивније примењују. Међутим, ова дела су добра само онда када се врше на прави начин и у правој мери, са правилном усмереношћу, и када онај ко их упражњава будно мотри на дејство које она имају на његово срце: да ли се оно смирује овим делима, постаје ли мекше и пријемчивије за духовни живот или се пак, насупрот томе, распламсава страсним жељама, опија самозадовољством, потхрањује своју таштину, горди пред људима, надима и постаје сурово због ових подвига. Спољашњи подвизи лако могу да одведу човека у самоузношење пред другима, јер су очигледни, приметни, јер ми сами не можемо да не примећујемо своје спољашње подвиге, и таштина нам пева „хвалу“ за такве наше „заслуге“. Неправилни подвизи, који нису у складу са циљем истинских подвига, то јест са смирењем срца, рађају заљубљеност у себе и егоизам.
Пре свега, човек треба да се труди да оно што чини други не виде; тако су на пример, египатски монаси поступали када би нека њихова врлина постала позната – они је више нису признавали за врлину, већ за грех .
Неки старац је говорио: „Многи су своје тело оптеретили подвизима, али пошто су то учинили без расуђивања, отишли су из овог живота без икаквог плода, без ичега. Наша уста заударају од поста; цело Свето Писмо знамо напамет, Давидове псалме смо толико усвојили да су они постали наше дело, али шта нам то вреди ако немамо оно што Бог од нас захтева – смирење“ (11, стр. 362-362). „Шта значи трудити се неразумно?“ пита Св. епископ Игнатије и одговара: „То значи трудити се са телесном ватреношћу, са таштином, хвалисавошћу, понижавањем друге браће који не могу да понесу такав труд. Такав труд, ма како велик био и дуго трајао, ма како био користан за обитељ у материјалном смислу, не само да је бескористан по душу, већ је и штетан, јер испуњава човека надменошћу уз коју у души нема места ни за какву врлину“ (9, т. 1, стр. 310-311).
Да би човек имао разумно делање, Свети Оци саветују да подвиге одмери према својој снази и да не подражава слепо подвижништву древних Отаца, већ да, усвајајући саму суштину њихових подвига, њихов циљ, њихов принцип, пронађе, по савету духовника, своју меру.
„Ако немоћно тело присилиш на дела која премашују његове снаге тиме у душу своју уносиш помраченост и доносиш јој узнемиреност, а не корист,“ рекао је преп. Исаак Сиријски (2, сл. 85).
Ава Евагрије је пренео изреку једног старца: „Сваки подвиг мора бити благовремен и по мери. Подвиг који је није предузет на време и по мери снага човекових може да се издржи само у току кратког времена, а свако делање које се обавља кратко, а затим оставља, више је штетно него корисно“ (11, стр. 98, ст. 6).
Описујући дивне подвиге Светих Отаца у једном општежићу Св. Јован Лествичник закључује:
„Похвална ствар је ако се човек диви труду ових Светих, спасоносно је ако има ревност за њих, а неразумно и немогуће је ако жели да одједном постане подражавалац њиховог живота“ (4, сл. 4, стр. 42).
„Наше врлине обавезно имају примесу нечистоте која потиче од наших немоћи. Човек од своје душе и од свог срца не сме да захтева више него што они могу да дају. Ако будете захтевали од њих преко мере, они ће банкротирати, а ако пред њих будете постављали умерене захтеве, они ће давати умерену камату до ваше смрти, и ако се задовољите тиме, чините тако до смрти и нећете умрети од глади,“ писао је Св. Игнатије (10, писмо 21).
Овде ћемо навести још једну веома важну поуку о спољашњем и унутрашњем подвигу Св. Игнатија, коју је он изложио у писму у којем се нарочито јасно излаже суштина овог питања:
„Неке људе је Творац саздао тако да они суровим постом и осталим подвизима морају да обуздавају своје јако тело и крв, да би тиме омогућили души да правилно делује. Има, пак, људи који нису способни за велике телесне подвиге: ….код њих се душа, сама по себи, без икакве припреме, налази у непрестаној активности. Она треба само да се лати духовног оруђа. Бог се човеку јавља у чистоти мисли, без обзира на то да ли ју је човек достигао телесним и душевним подвигом, или само душевним. Душевни подвиг може и сам, без телесног подвига, да достигне чистоту, а телесни је, ако не пређе у душевни, потпуно јалов и више је штетан него користан: он, задовољавајући човека, не даје човеку смирење, напротив, изазива у њему високо мишљење о себи, као о подвижнику који се разликује од других, немоћних људи. Уосталом, телесни подвиг који се чини са истинским духовним расуђивањем неопходан је за све оне који су обдарени здрављем и јаком телесном конституцијом, и опште монашко правило је да се почне од њега. Већина Христових трудбеника тек после дугог упражњавања и навикавања на телесни подвиг почиње да схвата умни подвиг, којим треба да се овенчају они који се телесно подвизавају, јер без тога телесни подвижник остаје као дрво без плодова, које на себи има само лишће“.
Врло је драгоцен савет да телесним подвизима морамо да припремамо у себи терен за насађивање умног и срдачног делања и, пре свега, да се трудимо да сачувамо умереност.
Пост, бдење и молитва, све треба да иде умерено, са мером, спокојно, без западања у било какву крајност. И управо то ствара предивне могућности за правилно унутрашње делање, за пажњу и трезвеност.
„Очигледно је да нашем времену нису дати изузетни и активни спољашњи подвизи. О томе говоре многи последњи Оци Цркве, а и код древних Отаца налазимо таква пророчанства о последњим Хришћанима: да ће они проводити веома слаб живот, да ће се, чак, и монаси слабо подвизавати, али ће се сви спасавати стрпљивим подношењем несреће и искушења. Наравно, и данас има много смелих људи који су кадри за високе подвиге, али хоће ли се наћи и такви који су кадри да из њих извуку духовну корист?! Спољашњи подвизи се све више и више замењују унутрашњим, ништа мање тешким, а унутрашњи подвизи се све више замењују тешким несрећама и искушењима која Хришћанина окружују са свих страна. Положај истинских Хришћана ће све више и више подсећати на положај јеврејских младића у пећи вавилонској, који су усред страшнога пламена чудом Божијим остали живи и потпуно неповређени ватром. Сачувати свој молитвени живот правилним, живети кротко и не роптати, сачувати срце од нечистоте бесомучног света, не издати никад Православље – ето то је велики подвиг Хришћана у наше време. Сада више није питање да ли ће човек бити „добар“ или „лош“ православни Хришћанин, сада се поставља питање: хоће ли Хришћанин уопште сачувати веру? Код многих се вера неће сачувати…“ писао је наш савременик јеромон. Серафим Роуз.
Други наш савременик, отац игуман Никон, говорио је: „Свети угодници нам објашњавају да они који траже Царство Божије неће имати никаквих личних подвига. Људи ће се спасавати само трпљењем несрећа и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што у људима неће бити смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, и чак могу да погубе човека, јер они и нехотице код подвижника изазивају високо мишљење о себи и рађају прелест. Неки подвизи могу бити допуштени, али само уз руководство врло искусних духовних људи, али њих данас готово да нема, да се не могу наћи. Духовни Руководитељ је Сам Господ и Свети Оци, за онога ко има њихове списе и ко може да их схвати. Како то Господ духовно руководи људима? Допушта трпљење прогона, увреда, болести, дуге и тешке старости. Без смирења, човек не може без штете по себе да задобије никакве дарове Божије. Управо због тога је предсказано да ће се људи у последња времена због велике гордости спасавати само трпљењем несреће и болести, а подвизи ће им бити одузети“ (16, сл. 116, 132-133).
Очигледно је да онај ко данас заиста тражи спасење душе и жели да се сачува од разних саблазни и прелести мора да води изузетно скроман живот, све да ради врло опрезно и умерено, да мрзи у себи таштину, ако је могуће да крије своје подвиге од људи. Поново се враћамо временима тајног, скривеног Хришћанства, морамо да кријемо своје врлине, али не због прогона од пагана, него због тога што нас нагоне страсти и лаж – како изван, тако и унутар нас.
После овога што је речено треба да упозоримо још на једно: многи од нас, који су у себи јасно препознали своје слабости, неспособност да правилно понесу изузетне и делотворне спољашње подвиге, када се у њима охлади првобитни лаж-духовни елан, који се заснива на гордости, могу да падну у другу крајност, да потпуно оставе спољашњи труд и упражњавање. И када год је потребан напор и борбу против огреховљеног себе, одсецање своје воље, самоодрицање, они беже од ове духовне борбе, изговарајући се својим немоћима, и говорећи: „Ми смо слаби, данас то више нису она времена, ако почнемо да присиљавамо себе на нешто велико, пашћемо у прелест“; или: „Од нас се данас не тражи много! Треба да пазимо да не падамо у тешке грехе, а све остало ће се некако већ средити!“ и томе слично. Лењ, тром и својевољан човек радосно може да се позове на горе наведене речи Светих Отаца да би оправдао своју лењост и да би се мирне савести препустио лажном спокојству и небризи, мислећи да му је за спасење довољан само овакав наводно „смирени“ поглед на себе. Али, у ствари овакво смирење је лажно. Због својих слабости се смирује само онај ко не жали себе, ко је строг према себи, ко стражи над собом и, притом, сазнаје своју немоћ и кроз њу своју палост. Управо су оваквима и упућени наведени савети да би у њима подржали њихову ревност у оној мери у којој је то за њих корисно.
Св. Игнатије (Брјанчанинов) вели: „Онај ко се подвизава мора да одржава здравље и телесне снаге у мери која телу омогућава да сачува способност да служи Богу. Прекомеран развој здравља и дебљине у телу води човека у тешко телесно стање, буди у њему животињске нагоне и склоности, тако да он више не може да их савлада, одузимајући му притом сваку способност за духовна осећања. Онај ко своје тело учини лаким путем умереног поста и бдења даће му веома крепко здравље и учиниће га способним да прима у себе духовна дејства, то јест, деловање Светог Духа“ (11, стр. 132-133).
„Својство људских жеља је такво да је потребно да човек научи да их побеђује у ситницама. Ако човек научи да побеђује ситне жеље обуздаће и велике. А онога кога побеђују ситне жеље сигурно ће победити и велике. Човек не може да савлада страст похоте нити страст гнева, ако претходно не научи да побеђује своје жеље, јер се једино тако исправља општа исквареност воље“ (11, стр. 449).
Св. Теофан Затворник саветује: „Ревносно Богоугађање је радосно корачање ка Богу, које бодри дух човеков… Све треба чинити у славу Божију упркос греху који у нама живи. Ако не чинимо тако онда ћемо све што чинимо чинити само из навике, или зато што то од нас захтева пристојност, или зато што се од давнина „тако радило“ и што тако раде други. Дакле, јасно је да је Хришћанин без ревности лош Хришћанин, тром, раслабљен, беживотан, ни врућ ни хладан, и да такав његов живот није хришћански живот. Знајући ово, потрудимо се да покажемо да смо истински ревнитељи добрих дела, да бисмо заиста угодили Богу.“
Дакле, свако од нас треба да нађе свој пут, своју меру, имајући у виду све што је речено.