Спасоносност Св.Тајне Покајања или исповедање грехова

Свима се нама десило, чак и млађима, да било када присуствујемо православном опелу, парастосу или бар малом помену. У тим светим чиновима поред тога што се молимо за упокојење душа наших милих и драгих "преждеотшедших" сродника исповедамо и једну веома важну хришћанску истину, истину да "нема човека да живи а да не греши" (јако њест чоловјек, иже жив будет, и не согрјешит). Шта значе те речи које свештеник тако често изговара у заупокојеним службама? Значе без сумње то, да сваки човек, па и православни хришћанин, и после светога крштења греши. Грешити пак значи мислити, говорити или делати нешто што је противно закону Божијем, вољи Божијој (која је изражена и показана у Светом Писму и учењу Цркве); или пак не мислити, не говорити и не делати оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је дакле, не само преступање заповести Божијих, него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла, него и не чињење добра. "Уклањај се од зла, и чини добро" (Пс. 36, 27) саветује свети Псалмопевац. А свети Апостол исто то захтева само другим речима: "Мрзећи на зло држите се добра" (Рим. 12,9). А грех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од вечног живота, и да нас рине у вечну смрт. "Плата за грех је смрт" (Рим. 6,23) поново опомиње Свети Апостол Павле. Тиме се грех показује као највећи, чак једини противник и непријатељ нашег спасења. Нас нико и ништа не може одвојити од Бога и лишити нас спасења сем греха. "Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? пита свети Павле, па додаје: "Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашему" (Рим. 8, 35. 38-39).

Ако дакле нема човека да живи а да не греши, ако нас дакле само грех лишава спасења и одваја од Бога, то значи да нема никога спасеног, да сви одлазе у вечну смрт? Да, тако би то било да човекољубиви Господ, знајући слабост људску, није оставио један врло ефикасан лек против греха, лек који уништава сваки грех учињен после крштења, и који тако омогућује људима спасење и живот вечни. Тај лек, тај свелек у Православној Цркви се назива Света Тајна Покајања или исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од оних грехова које је учинио после крштења, те се она често назива и друго крштење. У њој свештеник Цркве Божије силом Духа Светога отпушта и разрешава грехове које је хришћанин учинио после светог крштења, а за које се он искрено каје и исповеда их.

У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити доживотни покајник, значи имати стално пред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. "Покајте се и верујте Еванђеље" (Мк. 1,15) рекао је Господ у почетку своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је - покајање. Покајање је уствари буна човека против себе самога, каже владика Николај. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога. Јер сваки грех удаљује од Бога, а човек огрезао у гресима, одлутао је у "даљну земљу" где се лице Божије не види. Да би такав човек постао "нова твар", по апостолу Павлу, мора прво "доћи себи", попут блудног сина, и покајати се. Почетак томе је буђење из летаргичког сна гр ха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: "Ус ани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5,14). Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, згади се на њих и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада мо ће да осети у срцу своме право раскајање и да се смелошћу пред духовником исповеди своје грехе, да изврати душу св у пред њим и Господом својим, који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божју завапи: "Господе, погледај, сва се душа моја огубала и нигде здрава места на њој! Помози и опрости."

Право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: "Ако бисмо себе осуђивали, не би осуђени били" (1 Кор. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Оно траје колико и живот човеков. Зато што "много пута грешимо сваки дан", зато и морамо увек осећати себе грешним и кајати се. "Нема краја покајању, вели преподобни Марко Подвижник, до саме смрти, и за мале и за велике". А свети Јован Лествичник, који је сагоревао у небочежњивим подвизима саветује: "Ми нећемо бити окривљени, браћо, зато што нисмо чинили чуда, што нисмо благовестили, што нисмо достигли виђења, него зато што се нисмо кајали и плакали за грехе наше". О сталној потреби покајања говори и чувени руски подвижник, епископ Игнатије Брјанчанинов, следеће: "Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа - потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери - потребно је покајање; успевати у њој - потребно је покајање; наследити царство небеско - потребно је покајање".

Но право, истинско покајање може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да га на њега покрене и да га у њему укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4,13).

Свету Тајну Покајања је установио сам Господ Исус Христос, када је после славног свога Васкрсења јавио се ученицима кроз затворена врата дунуо на њих и рекао: "Примите Дух Свети. Којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се" (Јн. 20, 22 - 23). Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике - епископе и свештенике - у светој Тајни свештенства до дана данашњег, и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне покајања

Чиме су се требали Апостоли, а касније и њихови наследници, руководити приликом опраштања или неопраштања грехова из наведених речи Спаситељевих се конкретно не види . Но то су Апостоли знали из Христове науке коју су слушали д к је Он још са њима био. Наиме, када је Христос захтевао од на да опраштамо личне грехе један другоме, између осталога рекао је: "И ако ти (брат) сагреши седам пута на дан, и седам пута на дан дође теби и рече: кајем се! опрости му" (Лк. 17,14). Из овога јасно следи, да ако се кајање тражи као услов да би ми један другоме опраштали личне грехе и увреде, да се исти услов (кајање) тражи и пред Богом, да би од Бога преко духовника добили опроштај. наших грехова А да ће Господ примити сваког искреног покајника, најбоље сведоче Спаситељеве речи: "На небу бива већа радост за једнога грешника који се каје, него за двадесет и девет праведника којима не треба покајање" (Мк. 15,7). Да би пак то покајање било спасоносно, и да би кроз њега добили од Бога опроштај грехова оно мора бити искрено и потпуно, спојено са признањем - исповедањем - својих грехова пред свештеником, који у име Оца небескога затим дреши или веже. Ово друго, тј. исповест грехова, поред искреног унутарњег кајања, неопходно је, јер свештеник, не само да не може разрешити непознате (неисповеђене) грехове, него не може дати ни одговарајући лек за исцељење душевних рана које су нам греси нанели, будући да "нико не зна шта је у човеку, осим духа човјечијега" (1 кор. 2,11).

Отуда моменат тајне исповести несумњиво је најдирљивији моменат у животу сваког хришћанина. Покајник овде пред духовником излаже сву своју душу, као на длану. Јер, пре свега, грешник се овде показује сасвим супротним него у обичном животу, у свету. Ако се увек и свуда људи труде, каже архимандрит Кипријан, да покажу себе са боље стране и брижљиво се труде да сакрију своје недостатке, само да не би други о њима помислили рђавије него што су они у самој ствари, на исповести грешник открива све своје негативне стране, трудећи се да покаже себе са стране унижавајуће. То је први услов за правилну и душекорисну исповест.

Тајна исповести је, као што се види, најнеопходнија потреба у животу сваког православног хришћанина. Без ње је немогуће остварити наше спасење и достићи у царство небеско, јер ван ње нема и не постоји други начин да се човек ослободи личних грехова почињених после свете Тајне крштења. А док је год човек испуњен гресима и страстима, немогуће му је да оствари јединство са свеправедним Богом и да се назове Његовим сином.

Па ипак, поред свег непроцењивог њеног значаја за спасење света Тајна исповести је у нашем народу срозана на најнижи степен у православном свету, изгубила је скоро сваки практични значај. Има много наших крајева, нарочито по селима, где је реткост да се неко јави за исповест, чак и онда кад се причешћује. У појединим местима прве недеље свете Четрдесетнице причести се и до две хиљаде душа, а исповеди се, у најбољем случају, неколико честитих стараца И тако из године у годину. У другим пак местима света Тајна исповести, као и само причешћивање, схвата се као нешто "што је за жене", нешто што је за мушкарце "срамота", те је редак случај да се неко од људи исповеди и причести. Но чак и тамо где се ова света Тајна колико толико врши, углавном је изгубила сав свој дубински и духовни значај, и обавља се врло често без довољне озбиљности како са стране верника, тако и са стране духовника Нека ми се опрости на смелости, али из искуства знам да наши свршени богослови одлазе на парохије без скоро икаквих појмова о тој светој Тајни (сем онога што им је потребно да добију прелазну оцену из литургике), а често и са погрешним појмовима, које је углавном стекао преко "званичних" исповести у богословијама два пута у години.

Неопходно је, и крајњи је час, да се озбиљно поради и преко богословија и преко парохија да се света Тајна исповести оживи у нашем народу и да се уздигне на ону висину која јој у Цркви и припада да би могла да достојно одигра ону улогу у спасењу душа која је кроз векове вршила

У том циљу, а нарочито да наш народ добије јасну представу о овој светој Тајни, и појми како се за њу треба припремати и како јој приступати, наводимо овде у преводу из једног руског молитвеника ово.

извор