Смисао живота може бити само нешто што неће нестати, чак и ако живот престане

Исцели, научи и врати се

Свештеник Лев Аршакјан :

Сврха земаљског живота је исцељење од гордости, учење послушности и повратак у Рај. Христос је дошао на земљу због тога, и ми морамо научити да га волимо више од свега на свету, а кроз Њега и свe хришћанe. Он је рекао за себе: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6). То је прави пут живота — пронаћи вечни живот кроз исцељење, учење послушности и повратак у Небеску Отаџбину. Непослушност нас је протерала из ове Отаџбине. Заражени гордошћу од ђавола, људи су престали да слушају Бога и били су протерани из Раја.

 Стога је наш главни задатак да све надокнадимо: да се исцелимо од гордости, да се научимо послушности од Христа и да се вратимо у Рај, следећи Христа.

Ми хришћани треба да се осврнемо на Јеванђеље

Протојереј Владимир Вигиљански :

– Уверен сам да ће особа која одлучи да искрено одговори на питање шта је смисао живота неизбежно доћи до Бога.

Зашто? Зато што би без Бога одговор био раван, ако не и потпуно вулгаран. То је показано у разним збиркама афоризама многих познатих, па чак и прослављених хуманиста, за које смрт нема смисла.

Многе религије одговарају на ово питање веома једноставно: смисао живота је бесмртност. Ево, на пример, одговора краља Соломона:

„Тада постадох велик и богатији од свих који су били пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја остаде са мном. Шта год су очи моје пожелеле, нисам им одбио; нисам ускратио радост срцу своме; јер се срце моје радовало у свем труду мом; и то беше мој део од свега труда мог. Тада погледах на сва дела која су руке моје учиниле и на труд којим сам се трудио чинећи их; и гле, све је таштина и мука ветра, и нема користи под сунцем!“ (Проповедник 2:9-11).

Али ми хришћани треба да се осврнемо на Јеванђеље – оно садржи одговоре на сва питања. Најважнија од њих налазе се у овим Христовим речима:

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре, живеће; и ко год живи и верује у мене, никада неће умрети“ (Јован 11:25–26);

„Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6).

Од бројних беседа Светих Отаца на ову тему, сећам се изјаве Преподобног Јустина (Поповића; 1894–1979) – једног од светитеља најближих нама временом:

„Онај који ће победити смрт тела, који ће дати и осигурати бесмртност телу – то је толико жељени Бог и Спаситељ, то је смисао живота и света, то је радост и утеха човека и човечанства.“

Смисао живота може бити само нешто што неће нестати, чак и ако живот престане.

Свештеник Валериј Духањин :

„Смисао тражимо не толико својим умом колико својим срцем. И ово уопште није филозофско питање, већ потреба душе - да има нешто више, нешто што обасјава цео ваш живот, нешто што вам даје чисту сврху. Смисао живота је оно што вашем животу даје његову пуноћу.“

Може ли се смисао заиста пронаћи у нечему што је дато само привремено, нечему што се лако одузима, распада и завршава? Смисао се може пронаћи само у нечему што превазилази ваш крхки живот, нечему што постаје истински ослонац за све што радите на земљи.

За мене, смисао живота лежи само у Богу. Он је наш Небески Отац, Он нас је створио за вечност, а душа истински проналази срећу само са Господом. То је случај од самог тренутка мог крштења, када се нови свет изненада отворио срцу тринаестогодишњег дечака – свет духовног живота, богослужења, молитве и, поред свега тога, могућности заједништва са Господом. Заправо, од тог тренутка, питање смисла живота је некако било решено; све што је преостало је била потрага за истинитијим путевима, учење на тежи начин кроз духовне грешке и тражење правог духовног вођства.

Са Богом свака земаљска радост постаје још радоснија, а свака туга губи своју оштрину.

Али оно што могу са сигурношћу рећи јесте да са Богом свака земаљска радост постаје још радоснија, а свака туга се ублажава, губи своју оштрину и трагику. Без Бога ништа не доноси радост; постаје тупо, избледело и безначајно. Зато је толико важно увек чувати и чистити своје срце, бити са Господом.

Дозволите ми да поновим да смисао живота може бити само нешто што неће нестати, чак и ако се живот заврши. Смисао је оно што испуњава цело ваше биће нечим вишим, вечним и аутентичним. А само комуникација, заједница и јединство са Богом могу то да обезбеде.

Зашто идемо? Због спасења.

Свештеник Александар Дјаченко :

„Већ много, много година постављам ово 'једноставно' питање родитељима, младим и не тако младим, и кумовима истих година. И за све ове године, нико ми никада није дао сувисао одговор.“

Слушајте, неким људима је стало до „остварења свог професионалног потенцијала“, док је другима стало до „наставка породичне лозе“. Наравно, „родити сина, посадити дрво и изградити кућу“ је неопходна и корисна ствар. Али зашто постати врхунски специјалиста и градити кућу ако ћеш ионако умрети? Посадити дрво, а затим отићи? Да ли је то заиста све што је потребно? У том случају, веверица са својим заборављеним орасима је далеко кориснија од истог тог високотехнолошког специјалисте.

Ни наука, ни филозофија, нити било која друга област људског знања не могу пронаћи кохерентан одговор на ово очигледно кључно питање: шта радимо овде на овој земљи? Ко смо ми и куда идемо?

Сам Христос, кроз уста истог апостола Јована, изјављује: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6), што дефинише нашу сврху.

Христос је светионик за нас, који нам омогућава да не скренемо са пута.

Ми смо странци и ходочасници на овој земљи. И само тада је наше путовање овде смислено ако знамо пут којим идемо. Христос је наш светионик, који нас држи на правом путу. У супротном, лутање постаје пипање у мраку.

Зашто идемо? Ради спасења, да бисмо стекли Царство Небеско. Идемо кући, враћамо се из изгнанства. Учењем истине у Христу, стичемо вечни живот.

Човек се мора „кроз патње навикнути на Бога“

Свештеник Димитриј Шишкин :

Нећу бити оригиналан, једноставно зато што се моја осећања и схватање смисла људског живота потпуно поклапају са мишљењем Свете Православне Цркве. Свети Оци, користећи различите речи, говоре о истој ствари: сврха људског живота је „божанство“, „обожење“, „стицање Светог Духа Божијег“. И, чини ми се, сам Господ је ту сврху најједноставније, мада прикривено, дефинисао у причи. На црквенословенском језику, те речи су: „Уђи у радост Господа свога“ (Матеј 25:21).

То јест, наш циљ је да постигнемо радост живљења и вечну заједницу са Богом у Царству Небеском. Међутим, да би постигао ову радост, човек мора много да се труди у овом земаљском животу; кроз покајнички труд преображавања свог живота, мора се уподобити Христу или, речима Светог Игњатија (Брјанчанинова), „уподобити се Богу кроз патње“.