Својим позивом ка Небу, хришћанство човеку не одузима земљу, њене радости и њена добра

„Не треба мислити да хришћанство,  својим позивом ка Небу, човеку одузима земљу, њене радости и њена добра. Ништа слично! Оно позива на борбу против страсти: злобе, зависти, похлепе, неискрености итд. Али зар није јасно да сви људски поремећаји потичу управо из тих наших страсти, а пре свега из нашег егоизма и наше гордости? Хришћанство не само што позива човека на борбу с њима, него и нуди делотворна средства исцељења од њих. Оно нуди најздравији начин живота — живот по Јеванђељу, којим човек заиста стиче срећу.

Узмимо бар најболнији тренутак нашег постојања — жалости и страдања. Ко их нема? Сви ми пролазимо кроз много тога. А Православље каже о нашим жалостима: Бог се никоме не свети, никога не кажњава — Он је Љубав! И све што се с нама дешава, показује се као најбољи и најпотребнији лек који Он даје. Ако будемо прихватали сваку жалост као драгоцен лек, као неопходно средство исцељења, са захвалношћу — као што то чинимо према искусним лекарима — убрзо ћемо се уверити колико нам хришћанство већ у овом животу даје.

Може се, наравно, поступити и као неразумни болесник: „Нећу ја ваше лечење! Нека упала слепог црева, нећу на операцију, дајте нешто против болова.“ И… умире глупан. Зато је преподобни Тимотеј Валаамски говорио: „Ако нећеш да трпиш — бићеш жртва ђаволу.“ А ако претрпиш — бићеш с Богом, и мир ће бити у души твојој. Јер Бог је Љубав, Лекар, а не џелат.

Како је лако отићи код познатог лекара који нас добро познаје, за кога знамо да је искусан и поштен човек и да ће учинити за нас све што је могуће! Какво је то умирење и спокојство! Таква је и вера у Бога — Љубав, Који нам се не свети за наше грехе, него мудро лечи оне ране које ми безумно и без милости наносимо сами себи својим гресима. А од нас зависи како ћемо тај лек примити. Можемо га одбацити с гунђањем и хулом на Бога, умножавајући тим безумљем своја страдања.

А можемо га примити као заслужено, с благодарношћу Богу и с покајањем: „Господе, заиста примам достојно по делима својим, јер знам да моји греси рађају болести и жалости, а не  да ме Ти  кажњаваш. Господе, знам да ме као и пре  у гресима мојим и даље љубиш. Опрости ми и исцели ме од њих. Нека буде воља Твоја.“

Алексеј . И. Осипов (професор Московске Духовне Академије-Теолошки факултет РПЦ)

–––
Фрагмент из текста „Шта је срећа?“