Свети Јован кронштатски о Божанској литургији (1.део)

Шта је то Литургија? Божанска Вечера, Брак Јагњета, у коме се Јагње Божије сједињује са душама верних.

Шта је то престол? То је Синај Богојављења, на који је узашао истински Законодавац и Судија света. Свештеник као Мојсије стоји пред Господом, беседи са Њим као са Другом, савршава страшну Тајну измирења људи са Богом, приноси умилостивљујућу и очишћујућу, бескрвну жртву за своје грехе и за незнања народна. Шта је престол? То је Божанска Голгота, на којој је Јагње Божије распето и умрло за грехе света.

Ево пред вама је крст који стоји на престолу баш као на Голготи, пред очима вашим је Мајка Божија која стоји покрај крста Сина Свога и горко плаче, и Јован Богослов, љубљени ученик Исуса Христа који такође плаче. Пред вама је Голгота, истинска Голгота. Сећајте се живо онога што се на Голготи догодило ради вас - плачите због својих грехова и не распињите по други пут Сина Божијег, јер ако живите без покајања и грешите без страха, онда изнова распињете Јагње Божије. Шта је то престол? То је престол Цара над царевима и Господа над господарима, са кога Он издаје Своје заповести вернима, то је престол Судије Који ће судити васељени по правди, и народима по истини (Пс. 95,13), то је катедра Божанског Учитеља, Који објављује речи живота вечнога (Јн. 6,68).

Шта је то олтар? Олтар је небо, Царство Небеско, рај који је некада због греха био затворен за земљородне, да би на послетку био отворен крстом Сина Божијег.

Шта су Царске двери? То су врата Царства Небеског, врата неба, врата раја. Зашто се на њима сликају Благовести Пресветој Богородици? Зато што су Благовести почетак нашег спасења и узрок отварања врата Царства Небеског за нас. Пресвета Богородица се и сама назива Дверима кроз које улазимо у рај, и Вратарком, јер нам је Она отворила рај оваплоћењем Сина Божијег од Ње. На Царским дверима видимо Архангела Гаврила и Дјеву Марију: то значи да се кроз оваплоћење небо сјединило са земљом, да су се ангели сјединили са људима и да представљају једну Цркву. Јеванђелисти се на Царским дверима изображавају као весници нашег спасења, као васпитачи наши, који нас воде ка Богу својом благовешћу о оваплоћењу, учењу, чудесима, страдањима, смрти, васкрсењу и вазнесењу Сина Божијег, као источници наше вере у Христа, кроз коју сви без препрека улазимо у рај.

Шта је на земљи величанственије, дирљивије и животворније од служења Литургије? Сједињујући Бога са људима кроз оваплоћење, кроз Богопоучавање, кроз страдања, смрт, погребење и васкрсење, ту се изображава и савршава највећа тајна љубави Божије према људском роду - тајна обновљења и обожења људске природе, тајна сједињења људи са Богом посредством причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Ова тајна задивљује ум својом величанственошћу, и сваког разумног хришћанина води ка побожности, благодарењу и прослављању Бога. Дело Божије које се савршава на Литургији, својом узвишеношћу превазилази сва дела Божија савршена у свету, па и само стварање света.

Ово заиста небеско служење Божије на земљи, служење у коме је разумно и достојно учествовати, представља блаженство, мир и радост за душу. Оно храни ум, весели срце, изазива сузе умиљења, побожности и благодарности, покреће на самопожртвоване подвиге љубави, милосрђа и састрадавања према свим људима, сједињује све у један братски савез, сједињује небо и земљу - Ангеле и људе, и свима доноси радост надања у васкрсење и бесмртност.

Због чега људи тако често бивају хладни према Литургији? Због недостатка расуђивања, због маловерја или недостатка вере, или због свакодневних страсти. Зашто више воле позориште (оно што св. Јован Кронштатски говори о позоришту, данас се у пуној мери односи на телевизију - прим.) него цркву, а наклапања и шале глумаца више од Богослужења? У позоришту се представља уобичајен, сујетан људски живот, испуњен страстима, надом, задовољствима и разочарањима, са тугом и радошћу, са сиромаштвом, богатством и комфором, са његовим патриотизмом и издајством, са пороцима и врлинама, са његовом страсном, телесном љубављу или мржњом. Тако човек у позоришту види себе као у огледалу, забавља се сопственим проблемима, сопственим пороцима, аплаудира им, одобрава их, и дарежљиво награђује њихово уметничко представљање. А што се Литургије тиче, човек је у већини случајева неприпремљен и недостојан да би живео њеним животом, да би осетио њену узвишеност и спасоносност, да би је схватио, да би се одуховио и обожио: земља привлачи своје. Али постоје и људи за које је Литургија све на свету.

Нека никога не саблазни једноличност Литургије - то што је у њој увек једно исто, него нека сваки православни хришћанин ушима и срцем проникне у дубину садржаја Литургије, у висину, дубину, ширину и дужину љубави Божије, која се јавила грешном свету када је страдао у гресима; нека свако помишља на бесконачно велику жртву коју је Исус Христос принео Оцу небеском за грехе света; нека свако осети како је Бог заволео свет, да је дао Сина Свог Јединородног; нека се диви чуду оваплоћења Сина Божијег и нашем обожењу кроз Њега, нека буде вечно благодаран Господу и нека на љубав одговара пламеном љубављу, тврдом, као апостоли, јерарси, мученици и преподобни.

Литургија је противтежа и ослонац за верне пред сталним развраћивањем које господари у свету, освећење оних који су оскврњени падом у грех, исправљање оних који греше, подизање оних који падају, прогнање греховног смрада и осењивање миомирисом Духа Светога.

Ви, који сте рођени од земље и болесни од пропадљивости, приступите очишћених чула и мисли светој Литургији и поцрпите из ње непропадљивост; ви који сте од земље и који сте се прилепили уз земљу, приђите и насладите се небеским добрима у благодатном Царству Христа Бога.

Сви волимо живот, али за нас нема истинског живота без његовог Источника - Исуса Христа. Литургија је ризница, извор истинског живота: јер у њој Господ, Владика живота, предаје Самога Себе за храну и пиће онима који верују у Њега, и у изобиљу даје живот причасницима Својим, како и Сам каже: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни (Јн. 6,54). Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10,10).

Али ђаво, виновник греха и смрти, свим својим адским лукавствима труди се да одврати хришћане од Чаше живота, наводећи на њих маловерје, равнодушност и лењост према тој највећој Светој Тајни хришћанске вере, како би их држао у оковима греха и смрти.

У своме срцу треба постојано загревати веру у Исуса Христа, у Његову бесконачну љубав, треба чешће размишљати о дивним делима Његовог промисла, чешће читати свето Јеванђеље и удубљивати се у оно што се чита; треба проницати у себе, сагледавати своје духовно сиромаштво, своју грешност, своје слепило и голотињу, треба имати глад и жеђ за правдом, тј. за поправљањем и истином, без чега се не може искрено и са ватреном љубављу, плодотворно причешћивати Светим Тајнама; треба се одрећи склоности ка земаљским насладама, које веома сметају небеској љубави.

“Сваку сада животну бригу оставимо” - ове веома важне речи Херувимске песме за већину хришћана остају глас вапијућег у пустињи. Од животних брига и страсти ми смо постали тако сујетни, тако смо клонули духовно.

Неки чак пореде Литургију са сценом или са театром. Разлика између Литургије и театра је бесконачна, као између неба и земље. Литургија је у потпуности небеско служење на земљи, док је театар чисто земаљски производ, прожет свакојаким земаљским страстима: он је оличење и школа похоте телесне, и похоте очију и надмености живљења (1. Јн. 2,16), он је школа овог прељуботворног и грешног света, грешна забава гресима и страстима, у којој се као у огледалу или калеидоскопу види свет са његовим ћудима, обичајима, саблазнима, тежњама, непристојностима и трагедијама.

Када не размишља о духовним предметима, душа мало помало умире за Бога и за те предмете и постаје глува за њих.

Шта је важније, величанственије, чудотворније, светлије, божанственије и дирљивије од Литургије? Па ипак, многи хришћани су мртви и глуви за њу, и присуствују јој немарно, хладно, лутајући мислима и погледима. Зашто? Због недостатка вере у Свету Тајну, а нарочито због тога што не размишљају о њеној величини, светости и животворности, нити о њеним плодовима - о обнављању и вечном животу. Многи су глуви због привезаности својих срца за пролазно и пропадљиво богатство, за животна задовољства и разне телесне похоте. Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо (Јевр. 2,1).

Како смо увек ниски, приземни, страсни и недостојни да будемо на Литургији, тој наднебесној служби Божијој, испуњеној безграничном љубављу Божијом према људима! Ми и Литургији приступамо са својом расејаношћу, са својим страстима и приземним маштањима, са нечистотом, сујетом, са свакодневним обавезама и рачунима, уз које се привила наша душа.

Слушај, душо хришћанска, шта се пева на почетку Литургије: “Јединородни Сине и Речи Божија, бесмртан си, а изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непромењиво си постао човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас”. Чујеш ли? Бог се ради тебе оваплотио и постао човек... Цениш ли то, осећаш ли то? Оплемењује ли те то? Одваја ли те од земље? Гледај како нам снисходи Царство Божије, и како нам се страшно, дивно и ужасно приближава! “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”. Замисли! Царство Божије на земљи... О радости, о усхићења, о дивоте! Какво је то Царство Божије? То је Црква Исуса Христа.

Ви, који сте горди због светског знања, који исмевате свету веру, Цркву и Богослужење, ви који поседујете луду мудрост овога света, приђите, смирите се и схватите да сте грешни, бедни, убоги, слепи и наги; да сте болесни и мртви. Сажалио се небески Отац на вас свом Својом жалошћу, свом љубављу, и послао вам је ради измирења Сина Свог Јединородног, да вас Својим крстом, Својом смрћу и васкрсењем, оживи и спасе. То је тајна спасења, то је дело бескрајне доброте, премудрости и силе, дело безмерног човекољубља које се свакодневно савршава у нашим храмовима за време Литургије.

О, како је величанствена, света, спасоносна и жељена Литургија за хришћанина! Храм заиста постаје небо! Јер Бог у Тројици свакога дана силази на свети Животворни Престол и савршава велико чудо милосрђа Свога, претварајући хлеб и вино у Пречисто Тело и Пречисту Крв Сина Божијег и удостојавајући верне да се њима причесте.

Какве је само части Бог удостојио човека усељавајући се у њега кроз Свете Тајне и ходећи у њему и са њим, речју - учинивши га одуховљеним храмом Својим, како је Господ и рекао: њему ћемо доћи (тј. ономе ко извршава заповести Његове) и у Њему ћемо се настанити (Јн. 14,23)!

Међутим, људи који себе називају хришћанима највећим делом не осећају ово безмерно доброчинство Божије, него храм Божији - своје тело и своју душу - обешчашћују свакојаким гресима, свакојаким страстима и похотама. О неосећајности, безумља и грешности наше! Васељена, тако дивна и величанствена, не може да прими Творца и Господа свога и недостојна је да га прими, а људска душа га прима, постаје део Њега, постаје Његова невеста. О како висока част, о какво Божанствено достојанство!

У Литургији је наша снага за борбу против моћних непријатеља и победа над њима, који нас иначе често побеђују нашим страстима; у Литургији је очишћење наших нечистота, светлост наших душа, светиња, слава наша, наша нада и утврђење наше.

Како нам се Господ приближио кроз оваплоћење! Ми можемо да Га окусимо као храну и пиће, да дишемо Њиме, да се облачимо у Њега! О, какво чудесно одјејаније - дивно, непропадљиво, угодно, светло, топло, окрепљујуће за душу!

извор