Дужи период прекомерне туге срца за чулним, помрачује и узнемирава ум. Таква туга истерује из душе чисту молитву и благост, а уноси болну патњу срца. Њој последује неизмерна окамењеност и неосетљивост, те демони стога често бацају у очајање оне који се одлуче да воде духован живот.
Свети Симеон Нови Богослов
*
Куд год да се човекова душа окрене, осим према Теби, она бива прикована за жалости, макар да се задржи и на лепим стварима.
Блажени Августин
*
Жалост је добар знак. Зар ти није познато да се, када човек тражи молитве Отаца, или када од Бога тражи помоћ, жалости и искушења умножавају да би га проверила?
Свети Варсонуфије и Јован
*
Када је душа смућена, узнемирена гњевом или дубоким очајањем, ум, без обзира на труд, не може да одржи сећање на Бога. У потпуности помрачен насртајима страсти, човек губи сваки облик њему својствене перцепције. Стога и не може да се пројави непрекидно сећање на Бога, јер је та способност ума опхрвана страстима. С друге стране, када се душа ослободи ових страсти, онда чак иако је ум тренутно заборавио на објекат своје чежње, он се одмах враћа на првобитно добро дело сећања на Бога.
Свети Дијадох Фотички
*
Када примиш небески дар трпљења, стражи над собом, да би сачувао благодат Божију, како се грех не би неопажено ушуњао у твоју душу или тело. Ако немарно и непажљиво пустиш да грех продре у тебе, и то нарочито онај грех коме је твоје слабашно тело посебно склоно, а који поробљава тело и душу, благодат ће те онда напустити, остављајући те огољеним и усамљеним. Тада ће се жалост, дата ти на спасење и заштиту, тешко надвити над тобом, сломити те тугом, потиштеношћу и очајањем, попут онога ко чува дар Божији без благодарности. Зато хитај да истинским и одлучним покајањем, чистотом и даром трпељивости, очистиш своје срце, будући да дар Духа Светога обитава само у чистоме.
Свети Игњатије Брјанчанинов
*
Када западнемо у невољу, очајање или безнадежност, требало би да чинимо оно што је и Давид чинио: да изливамо своја срца Богу и да невољу своју пред Њим казујемо (Пс. 141, 3). Тако се исповедамо Богу, Који може премудро све да уреди: да нам олакша невољу, ако нам је то на корист, и сачува нас од разорне и погубне туге.
Свети Исахије, презвитер јерусалимски
*
И Бог ће отрити сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.
Свети Јован Богослов
*
Не желим да те саветујем да не прихваташ тугу, будући да то није у нашој моћи. Оно што мислим јесте да се трудиш да туга не обузме твоје срце и да га не узнемири. Важно је да је не примаш у срце, које треба да омекшаш и обуздаш, тако да ти туга не би помутила исправно расуђивање и правично делање.
Свети Никодим Агиорит
*
Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.
Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења.
Свети Нил Сорски
*
Бол срца је стање које омогућава духовно узрастање и пројаву Божије силе. Исцељења и слична чуда се дешавају очајним и болним срцима, која се још надају у помоћ Божију. Тако је то кад Бог дела.
Свети Серафим Роуз
*
Ако се човек стално сећа Бога, он ће се радовати. И псалмопојац Давид каже: сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). Јер, када се ум узвесели сећањем на Бога, он заборавља на муке овога света, полаже наду на Њега и више није ни забринут, нити узнемирен.
Свети Петар Дамаскин
*
Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености… У највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, лагања, пркоса, осуђивања или гордости.
Свети Теофан Затворник
*
Великом борбом и многим трудом, који су остали невидљиви другим људима. Али, и кроз грехе! Чак и када сам грешио, и то је било по Божијем допуштењу, из Његове љубави према мени, зар не? Све због мог вечног спасења, зар не? Чак и када сам знао да неко искушење превазилази моје снаге, чак и евентуални падови – све ми то беше на корист. Јер, греси ме доведоше до суза, а сузе до ревности. Сузе нас уводе у свету тајну покајања, те се човек постепено враћа својој некадашњој снази и ревности. Авај човеку, који нема вере! То је још страшније! Ако верник изгуби ревност, то и није тако страшно, као када се то деси човеку слабе или мале вере. Таквоме ће бити веома тешко да је поново задобије.
Старац Сампсон
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах