Свети Козма Етолски

вај ваистину Божји човек, учитељ и проповедник, Козма, родом од Етолије у Грчкој, из маленог села Мегадендрон, беше син благородних родитеља. Одгајен и васпитан од родитеља „у науци и у страху Господњем“ (Еф. 6, 4), он у двадесетој години оде у Свету Гору, где у Филотејском манастиру би пострижен за инока. Као инок он се свим срцем подвизаваше у трудовима монашког живота. А када се потом у обитељи указа потреба за свештеником, онда на снлно настојавање и молбу отаца Козма би рукоположен за јеромонаха.
Још као мирјанин блажени Козма је имао силну жељу да свим оним што је научио послужи на корист браћи својој хришћанима, и често је говорио: „Како велику потребу за речју Божјом имају браћа моја, хришћани! Зато учени људи треба да хитају не у господске куће, не у дворове велможа, нити да своју ученост расипају за новац и славу, него су дужни да зађу међу прост народ, који живи у великом незнању и грубијанству, да њега уче“. – Али при свој тој жељи и пламеној ревности да служи другима, он је био потпуно свестан тешкоћа такве апостолске делатности, и као смиреноуман и скроман човек он се није одлучивао на такав подухват пре но што сазна вољу Божју о томе. Стога, желећи да дозна је ли његова намера угодна Богу, он насумце отвори Свсто Писмо и његов поглед паде на апостолове речи: Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је ближњега (1 Кор. 10, 24).

Ослонивши се на то, он своју намеру откри духовним оцима. И пошто доби од њих дозволу, он отпутова у Цариград ради виђења са својим рођеним братом, учитељем Хрисантом. Код њега он стаде изучавати беседништво. У Цариграду он откри своју намеру богобојажљивим архијерејима и учитељима. И пошто га сви једнодушно подстицаху да приступи томе Божјем делу, он узе писмену дозволу од патријарха Серафима II. И блажени Козма стаде проповедати Еванђеље царства небеског најпре по црквама и насељима цариградским. Затим пропутова Навпакт, Врахори, Мисолинги, и друга места, па понова дође у Цариград. (Патријарх Серафим II патријарховао од 1757. до 1761. г.).

Након извесног времена блажени Козма замоли за савет тадашњег патријарха Софронија (1774-80) па добивши од њега дозволу и благослов, он стаде са још већом пламеношћу и ревношћу проповедати реч Еванђеља. Тада он обиће скоро све подунавске кнежевине, свуда учећи хришћане да приносе покајање и творе дела достојна покајања, па се године 1775. врати у Свету Гору. Посећујући тамошње манастире и скитове, он је говорио поуку оцима и провео неко време у читању божанствених књига светоотачких.

Али пошто пламена љубав да користи хришћанима сагореваше срце блаженом Козми, то он поново крену из Свете Горе и стаде проповедати по околним насељима. Затим продужи проповедати у Солуну, у Верији и готово у целој Македонији; прође области: Химару, Акарнанију, Етолију до саме Арте и Превезе; одатле отплови на острва: Свету Мавру и Кефалонију. И ма где пролазио блажени, свуда се стицало мноштво хришћана, који су с умилењем и побожношћу слушали његове благодатне и слатке речи, које су их побуђивале на исправљање себе. Учење његово, слично учењу светих рибара (апостола), било је веома просто, спокојно и кротко; а то је био доказ да је оно пуно благодати кротког и ћутљивог Духа Светог. Нарочито на острву Кефалонији овај свештени учитељ сејањем божанственог учења произведе обилан душекорисни плод. Бог с неба помагаше му и проповед његову потврђиваше знацима и чудесима, каквима некад потврђиваше и проповед светих апостола Својих. На том острву бејаше један сиромашан кројач, коме десна рука одавна беше сува и неупотребљива. Он притече к светитељу и мољаше га да му исцели руку. Блажени му даде овакав савет, да долази и побожно слуша његову проповед, па ће се Бог смиловати на њега. Сухоруки послуша овај савет, и чим саслуша прву проповед светитељеву, сутрадан се потпуно исцели. А други човек, такође узет, чувши за ово необично исцељење, нареди те га на одру ношаху онамо где је блажени проповедао, и кроз неколико дана он потпуно оздрави, славећи Бога и благодарећи светитеља. У тврђави пак Аси један човек страховито паћаше од ушију, од чега већ много година беше скоро сасвим глув. С побожношћу и вером дошавши онде где светитељ учаше, он брзо стаде јасно чути и престаде осећати болове.

У Кефалонији постоји село Куруни. Пролазећи лети кроз ово село, свети Козма осети путем жеђ и замоли да му из оближњег безводног бунара донесу воде; житељи му говораху да у бунару нема воде, али послушања ради одоше, захватише са дна бунара нешто блата и земље с водом, и донесоше. Светитељ метну мало воде у уста и попи, и од тог времена тај бунар стаде давати чисту воду, и беше свагда пун и зими и лети, па чак постаде целебан и исцељиваше од многих болести.

Због мноштва народа који није могао стати ни у једну цркву, блажени Козма је проповедао ван села у пољу. Стога је имао обичај да унапред објави где ће се задржати и говорити проповед: у том месту су спремали и постављали велики дрвени крст, а поред крста правили говорницу, са које је блажени проповедао. По завршетку проповеди он је говорницу узимао са собом и носио у друго место где се задржавао, а крст је остављао на месту као свагдашњу опомену на његову проповед. И где ти крстови беху постављени, тамо Бог касније јављаше многа чудеса. Тако се насред аргостолског трга, на острву Кефалонији, крај једног крста остављеног светим Козмом, отвори чудотворни извор који никада није оскудевао водом.

Са острва Кефалоније блажени Козма се превезе на острво Закинт, праћен са преко десет лађа, пуних побожних Кефалоњана. Али ту овај благословени проповедник не имађаше успеха, па зато се и не задржа дуго, него се поново врати на Кефалонију и крену на Корфу (Крф), где га с чешћу примише, особито тамошњи кнез. Но пошто се у град слеже силан свет и из околних села да чују проповед светитељеву, то градски главари, бојећи се немира, молише светитеља да се удаљи. Свети Козма пређе онда на копно у Албанију, у село звано „Четрдесет светих“, и тамо стаде поучавати хришћане. Нарочито је посећивао она места где је највише било незнања и непросвећености, где су хришћанска вера и хришћански живот били у опасности да се изгубе, где су се људи одавали убиствима, краћи и другим безакоњима, те својим пороцима постајали понекад гори од безаконика. У таква подивљала и огрубела срца хришћанска свештени Козма је сејао семе речи Божје и уз помоћ благодати Божје жео обилан род; свирепе је претварао у кротке, разбојнике у добре људе, бездушне и немилосрдне у милосрдне, непобожне у побожне, невјеже и непросвећене обучавао и побуђивао да посећују света богослужења; једном речју: огрезле у гресима приводио је искреном посајању и исправљању себе. Због тога сви стадоше говорити да се у њихово време јавио нови апостол.

Под руководством светога Козме почеше се по већим и по мањим местима оснивати школе, у којима се деца учаху свештеној писмености; а тиме се утврђиваху у вери и побожности и руковођаху у врлинском животу. На његов предлог и савет, боатији људи купише преко четири хиљаде великих бакарних крстионица за крштавање деце и раздадоше их црквама. Свети Козма је такође препоручивао имућнијима да купују светоотачке књиге, хришћанске поуке, бројанице, крстиће, повезаче, чешљеве. Књиге је блажени раздавао на поклон писменима, повезачс женама да повезују главе, чешљеве је давао људима који су обећавали да не брију косу на глави[7] и да живе врлински, по хришћански; бројаницама и крстићима, којих је било купљено преко педесет хиљада, обдаривао је прост народ, наређујући свакоме да се моли за приложнике.

Блаженог Козму пратили су четрдесет до педесет јереја. Када је прелазио из једне области у другу, тада је наређивао Хришћанима да се исповедају, да се посте, да врше бденије при мноштву упаљених свећа. Ради тога је он имао израђене дрвене свећњаке, од којих се на свакоме могло поставити до сто свећа; ти су се свећњаци расклапали, и он их је носио са собом из једног места у друго. Свеће је свима раздавао бесплатно; јереји су вршили свештање масла и помазивали све хришћане; на завршетку је блажени Козма говорио проповед. Пошто је за њим ишло по две и по три хиљаде људи, то је он наређивао унапред с вечера где је имао сутрадан доћи, да за народ спреме хлеба и куване пшенице.

Бог је и у Албанији, као у другим местима, чинио преко блаженог Козме многа чуда. Један турски чиновник, подстакнут или од Јевреја или од бесова, толико омрзну светог Козму, да једном уседе на коња и појури за њим с намером да му нанесе зло; но коњ у трку збаци Турчина на земљу, и овај при паду сломи десну ногу; а када се врати кући, затече свог сина мртвог; стога се раскаја, и посла светитељу писмо просећи од њега опроштај. Најугледнији аге кренуше да виде светитеља и чују његову проповед; пошто беше лето, они се зауставише и заноћише усред поља; и гле, око поноћи они видеше где небеска светлост, као облак, покрива оно место где се налажаше свети Козма, о чему они сами причаху хришћанима. Зато чим освану аге отидоше к светом Козми, и молише га, не само устима него свим срцем, да се помоли Богу за њих.

Један Турчин, чиновник, страховито паћаше од „камене болести“. Чувши за светог Козму он посла слугу свог да га позове да дође к њему и помоли се за њега, јер се надао да ће га Бог на светитељеву молитву исцелити. Светитељ не пристаде да иде, говорећи за себе да је грешан човек. Турчин по други пут посла слугу свог са судом воде наредивши слузи, да моли светитеља да благослови воду. Тада светитељ, видећи велику побожност Турчинову, даде му две заповести; да не пије ракију, и да десети део свога богатства разда беднима. Турчин обећа да ће то испунити; свети Козма онда благослови воду; болесни стаде пити од ње, и за четрдесет дана потпуно се исцели; а после тога чињаше велике милостиње.

На месту званом Лукуриси, према Фанари, налазио се крст који блажени Козма беше поставио тамо, по свом обичају, после одржане проповеди. Власник тога имања, неки Турчин, узе крст и понесе дома са намером да од њега направи ногаре за кревет у стражари свога винограда. Али путем Турчина спопаде неки страшни потрес: паде на земљу и бијаше се дуго време, бацајући пену и шкргућући зубима, као бесомучник. Најзад га подигоше два Турчина који туда наиђоше, и када овај дође к себи, одмах му постаде јасно да је настрадао од гњева Божија што се дрзнуо узети и понети часни крст. Стога се он врати, постави крст где је и раније стајао, и потом је сваки дан долазио да га са великом побожношћу целива. Доцније пак, када свештени учитељ Козма једном приликом пролажаше туда, Турчин приђе и поклони му се, и пред свима исприча чудо и смирено мољаше за опроштај.

Куда год ишао, свети Козма је свуда учио хришћане да недељом не раде и не пазаре, него да иду у цркву на свету службу и слушање речи Божје. Оне који нису слушали светитеља у томе, Бог је уразумљивао путем разних казни. Тако, у месташцу Халкиди, недалеко од Арте, један трговац се усуди трговати у недељу, и одмах му се одузе рука. Дошавши к светитељу и измоливши од њега опроштај за свој грех, он се кроз неколико дана исцели. На сличан начин један радник у Парги хтеде да у недељу прода своју рукотворину, и тог часа му се одузе рука. Али, пошто исповеди свој грех светитељу и доби поуку од њега, он уједно са опроштајем доби и исцељење руке.

У поукама својим блажени Козма је много пута говорио јавно, да је на еванђелску проповед призван самим Господом Христом и да ће из љубави према Господу пролити крв своју. Најзад се његово предсказање приближи остварењу. И то се догоди на следећи начин. Овај апостолски учитељ ни у Тесалији, ни у Касторији, ни у Јањини, нити у другим местима где бејаше Јевреја, никада није говорио против њих, него је само учио хришћане да се држе правде и да се покоравају оним влатима какве је дао Бог. Сами Албанци, долазећи онамо где је ветитељ учио на отвореним пољима, слушаху то из његових ста и проглашаваху га Божјим човеком. Стога и Куртпаша, када допре до њега тај добри глас, призва к себи блаженог Козму; и беседа светитељева толико се допаде паши, да он нареди да говорницу, коју је светитељ носио са собом и са ње учио народ, обложе сомотом. Но као што је и у ранијим вековима лукави род христомрзитеља Јевреја свагда испољавао своу крајњу злобу против хришћана, тако и садашњи богомрзитељи Јевреји у Јањини налагаше код паше како је свештени Козма тобож послан да турске поданике вара позивајући их у Руију. Но Божји Промисао овога пута сачува Козму од такве смртоносне клевете, само хришћанима због тога би одузето много имања.

Од тога времена свештени Козма стаде изобличавати лукавство и непомирљиву мржњу Јевреја према хришћанима. И пошто би јасно доказано да је све за што су Јевреји окривљавали светитеља пред пашом чиста измишљотина и очигледна клевета, то светитељ понова дође у Јањину. Ту он најпре усаветова хришћане да пазарни дан пренесу од недеље у суботу; а то Јеврејима причини велику штету. Друго, он објави да су Јевреји јавни непријатељи, готови да хришћанима чине свако зло у свако време. Треће, он забрани хришћанима да на главама својим носе дуге кићанке и све томе слично, што су они куповали од Јевреја, а уливао им је убеђење да богоубице оскврњују све што продају хришћанима, и зато не треба ништа куповати код Јевреја.

Раздражени тиме, Јевреји одоше Куртпаши, дадоше му много пара и молише да учитеља Козму лиши живота. Паша се посаветова са својим хоџом, и донесе одлуку да убије Козму уз гомоћ хоџину, што и би урађено на следећи начин. Свети Козма је имао обичај: чим дође негде, одмах је тражио дозволу од надлежног архијереја или његовог намесника; исто тако слао је по неког хришћанина, и од месних грађанских власти добијао дозволу; и после тога проповедао је насметано. Тако, када дође у албанско место Коликонтаси он узе дозволу од месног архијереја; од грађанских пак власти дознаде да је главни управник Куртпаша, и налази се у месту Берати, удаљеном дан хода, а да хоџа тог паше живи недалеко; стога он посла човека хоџи да од њега добије дозволу, а сам поче учити народ. Ипак, незадовољан тиме, он жељаше да лично сам види хоџу и испита његово расположење. Хришћани дуго одвраћаху блаженог Козму од тога, говорећи му: Ти никада раније ниси сам ишао к агарјанским старешинама да иштеш од њих дозволу. – Али га не могаху задржати. Он узе са собом четири монаха и једног јереја, који му је могао послужити као тумач, и упути се хоџи. Хоџа претворно рече да је добио од Куртпаше писмо, у коме му налаже да Козму пошаље к њему на разговор. Међутим, хоџа беше издао наређење својима да светог Козму држе под стражом док га не упути паши.

Тада блаженом Козми би јасно да имају намеру да га убију, и зато узнесе благодарност Господу Христу што му дарује могућност да течење апостолске проповеди своје овенча мучеништвом. Обраћајући се сапутницима својим монасима, он говораше речима псалма: Прођосмо кроз огањ и воду, али си нас извео на одмор (Пс. 65, 12). И сву ноћ проведе славећи Господа у псалмима, сав радостан идући на смрт као на весеље и славље. А кад свану, седам агарјана посадише светитеља на коња, под изговором да га воде Куртпаши. Међутим, када после два сата стигоше до големе реке, они саопштише светитељу да га је Куртнаша осудио на смрт. Светитељ с радошћу саслуша овакву пресуду, и преклонивши колена стаде се молити Богу, благодарећи Му и славећи Га што му дарује милост: да Му сада принесе на жртву живот свој, за чим је свагда чезнула душа његова. А кад заврши молитву, он устаде, благослови унакрст све четири стране света и помоли се за све хришћане. Затим га мучитељи поставише уз једно дрво и хтедоше да му вежу руке, али им светитељ не допусти, него сам прекрсти руке, као да су везане. Онда он наслони своју свештену главу на дрво: мучитељи му конопцем завезаше врат и удавише, и света душа његова одлете на небо. Тако се блажени Козма, тај дивни украс света, удостоји као равноапостол и као свештеномученик, примити од Господа двоструки венац, у шездесет петој години живота, четвртог августа 1779. године.

Свукавши чесно тело светитељево, агарјани му везаше велики камен о врат, па бацише у реку. Дознавши за то, хришћани убрзо дођоше да траже мошти светитељеве: бацаху мреже у реку, а употребљаваху и друга средства, али их не могоше пронаћи. Међутим, након три дана дође један богобојажљиви јереј, по имену Марко, из оближњег Ардевуског манастира Ваведења Пресвете Богородице, прекрсти се и на малом чамцу крену да тражи чесно тело светитељево, и убрзо угледа како свето тело плови поврх воде, и преподобни, као жив, стоји усправно. Марко се одмах прикучи к моштима, обгрли их и извуче из воде. Када подиже чесне мошти, из медоточних уста светитељевих истече много крви у реку. Покривши мошти својом мантијом, јереј Марко их пренесе у споменути манастир Богородичин и чесно их погребе иза светог олтара.

По убиству светитеља догоди се ово: Куртпаша се покаја дубоко што је, заведен клеветом и среброљубљем, убио невина и мирољубива човека, пусти монахе, пратиоце светитељеве, да иду у гореспоменути манастир Богородичин и тамо живе. Када монаси стигоше у манастир, чесно тело светитељево већ беше погребено. Заједно са неким јерејима и хришћанима они откопаше гроб и нађоше свето тело које, иако је три дана било у реци као Јона у китовом трбуху, беше без икаквог знака труљења и мирисаше, и светитељ је изгледао као да спава. Пошто побожно Целиваше ове свете мошти, монаси их поново погребоше.

У то време деси се ту једна бесомучна жена која, чим угледа отворен гроб светитељев, би силно стресена бесом, и убрзо се потом потпуно исцели, славећи Бога и Његовог светитеља. Један од оних агарјана који убише светитеља, беше узео светитељеву камилавку, и враћајући се хоџи надену је себи на главу, исмевајући светитеља. Но он тог часа полуде, збаци одело са себе, па стаде трчати и викати да је он убио подвижника. Дознавши о томе, паша нареди да га метну у ланце, и он у мукама умре.

У споменутом месту Коликонтаси, изговоривши последњу проповед, свети Козма, по обичају свом, остави тамо побијен у земљу крст. А после светитељеве кончине хришћани сваку ноћ виђаху небеску светлост која сијаше над овим крстом. Стога на Крстовдан јереј и народ дођоше тамо са литијом, и узевши тај крст поставише га иза олтара, близу светитељева гроба, да буде стални подсетник на чудо.

Молитвама светог Козме нека се и ми удостојимо небеског царства!