Протојереј Сергије Баранов - КРСТ ЉУБАВИ

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Када било која земаљска мајка тек понесе дете, она већ улази у болно страдање. 
Девет месеци она делимично страда, носи тежину, неудобност, жалост. 
И само рађање увек бива веома мучно. 
Свака жена може да посведочи: толико је болно да жена силним вриском прати долазак детета на свет. 
Али са рођењем не престаје бол, невоља жалост и страдање – тада тек све почиње. 
Ево, он се родио, лежи поред ње, и већ од тог тренутка почиње њена брига за читав живот. 
Он је тек рођен, а она већ слуша како дише, како му срце куца. Сваки приштић на кожи, сваки кашаљ, сваки уздах и сваки његов бол пролази кроз њено срце. 
И при том све више и више и више,... 
И чини се: ево, убрзо ће да пропузи, биће лакше; спустиће га с руку, па ће проходати и мало је ослободити. 
Жена живи том надом да ће бити лакше, а онда долази још више жалости, још више бриге. 
Док је дете у њеним рукама, она га чува, а када се одвоји и крене у овај страшни свет – опасност, узнемирење, бол, па чак и сама смрт постају све ближи.
И тада се јавља сасвим природно питање: свака жена зна тај закон, па зашто онда она рађа? 
Зашто иде у сусрет том бескрајном искушењу које ће се једном завршити смрћу? 
А можда ће то дете умрети и пре ње? 
Са тим схватањем и осећањем она живи читав живот. 
Зашто онда рађа? 
Нелогично, неприродно, против сваког рачуна! 
Зашто човек иде у неугодност, нарушава свој лични, себични мир и свесно ступа у жалост? 
Због наше БОГОЛОКОСТИ. 
Оне која још увек остаје у нама – можда не у свести, него дубоко у срцу – и ипак живи. 
А у чему је та боголикост? 
О каквој боголикости говорим? 
Бог је љубав. И ако је Бог љубав, онда је Он, хтели ми то или не, стварајући нас, у нас положио жудњу за љубављу.
Али савремени човек је веома опоганио то разумевање љубави. 
За савременог човека љубав је постала комфор, себичност, радост и уживање.
За савременог човека љубав као крст звучи готово несхватљиво, непријатно, неразумљиво. 
Савремени човек никако не уме да повеже љубав и крст. За њега је љубав сентименталност, удобност, топлина, уживање, бескрајни осмеси. 
Тако живе савремени људи који су изгубили Бога. 
Знате, више пута сам био у Европи и Америци, и закључио сам за себе, можда субјективно, у мени је било такво осећање, да ти хришћански народи живе у постхришћанској епохи. Хришћанство је негде остало у прошлости, а они сада живе овим новим схватањем. 
За њих је љубав постала синоним за насладу. И зато је љубав код њих почела да се изопачује, да запада у вулгарност и нискост. 
Бог је љубав, а они су одједном почели да љубављу називају сваку нечистоту, сваки смрад.
Први хришћани су врло добро разумели да су љубав и крст – синоними. Јер онај ко улази у закон љубави, нужно улази и у закон ношења крста за онога кога воли. Љубав је давање, а не примање.
Кардинално се променило усмерење смисла љубави: савремено схватање љубави је „себи, себи, ка себи“, а истински божански смисао љубави је „од себе, ка другоме“. 
И зато свака земаљска мајка, којом управља закон љубави – можда негде у подсвести, у интуицији – и не схвата зашто иде на свој лични крст ради детета. Њом управља закон љубави који делује од себе ка другоме.
Први хришћани су то чинили, и као што су философи у атинском Ареопагу рекли апостолу Павлу: „Безумствујеш, Павле!“ – исто су говорили и свим првим хришћанима.
А шта, углавном, земаљски човек очекује од Бога? 
И, нажалост, не први, него последњи хришћани, ми... Најчешће шта очекујемо од Бога? 
„Дај, дај... Дај још, дај још, дај, дај...“ 
Већ се човек гуши, прогутати не може, а ипак виче: „Дај још!“
Хришћанство је постало религија „Дај“, а престало да буде религија „Узми“. 
Узми део мог наследства, узми део мог времена, део моје снаге, а понекад чак узми и моју част, Господе, ако је тако потребно. 
Нека будем посрамљен, нека будем гоњен, прогнан – Господе, ако је тако потребно, узми. 
Узми моју децу, ако су Теби потребна. Узми мој комфор...
Тако су живели први хришћани. 
Тешко нам је да их разумемо, јер данас није тако, ми данас нисмо гоњени. 
Данас хришћанство није гоњено, није прогоњено. Ми смо изгубили то осећање да је хришћанство крст. 
У првим вековима хришћанства, као и код наших бака и дека у почетку XX века: ако си хришћанин – ево хлеба, ево смрти. Изабери. Скини крст – живећеш. Не,... изабери... 
Први хришћани су бирали религију крста.
Обично говорим: човек од Бога тражи здравље, благостање... 
Шта ми најчешће желимо једни другима на јубилејима? Здравље. 
„Без здравља ништа не бива.“ 
А бива. И верујте ми, понекад здравље не радује, ако срце није на месту. 
Здравље није на радост, ни новац није на радост, ни благостање није на радост – када срце није на месту, када није у миру, када си се посвађао са Богом. 
Први хришћани су управо изабрали религију која им није говорила о благостању, него о крсту: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
И то није била философија, него стварност: "Ево амфитеатра, ево гладних звери. Сада ће их пустити и они ће те растргнути."
У древним житијима светих наших мученика описан је случај у Риму, у Колосеуму: муче прве хришћане, кидају их, раздиру. Трчи жена с дететом. „Куда? Тамо уништавају хришћане!“ – „И ја сам хришћанка.“ – „Безумна! Сама идеш, а дете куда вучеш?“ – „У Царство небеско.“ 
Како је наша вера далеко од њихове! 
Покушајте да уђете у њихове мисли, у њихова осећања. 
Како смо ми далеко од њих, како смо се умањили, како су постале мале наше молбе, све оно што тражимо од Бога!
Једном је једна жена дошла баш у овај храм, деведесетих година: „Реците, којој икони да приђем? Треба да замолим за здравље, за унуку – учење, за кћер – стан.“ 
„Којој икони, ком светом да приђем?“ 
Стојим минут, па кажем: „Знам, хајдемо.“ 
Доведем је до овог распећа. 
Кажем: „Гледајте у руке, ноге Христа, у Његово ребро – и молите. А ја ћу се склонити.“ 
Како је тешко распетог Христа молити за благостање. 
И како је тешко одговорити на Његов позив: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
Како је тешко рећи: „Пристајем.“ 
Знате, ваздух потресати речима је лако. Али када је стварност пред тобом – ево смрти, ево живота, ево твог детета у реанимацији или у гробу – хоћеш ли тада моћи да кажеш: „Да буде воља Твоја“? 
Хришћани су могли. Они су били јединствени људи. Били су испуњени смислом љубави. А смисао љубави увек пролази кроз крст. 
Ако љубав није крст, она постаје вулгарност, потрошња. То више није љубав, то је изопаченост. 
Бог је љубав, и Бог је нераздвојив од крста ради нас. 
Данас је 15. март, годишњица упокојења старца Илије (Оптинског), нашег вољеног руског старца, који је у овај дан починуо. 
Многи не разумеју крст старчества.
Њима се чини да је то част. Сироти! 
Господе, кад би само пробали да понесу његов крст. 
Замислите: хиљаде људи те кидају на све стране, траже твоју пажњу. 
А не само пажњу – траже решење својих питања. Одмах, овде, у овом тренутку. 
"Ви морате решити моје проблеме. Ви морате да ме саслушате." Саслушати са учешћем. 
"Ја морам од вас да одем огрејана, утешена и са решењем свих својих питања..."
Ја сам понекад у Оптини гледао како га воде, како га чувају. Имао сам осећај: ако се ти чувари одмакну, "љубећи" хришћани ће га растргнути на комадиће, као светињу, и разнети кућама. 
Али то није главни крст старчества. 
Постоји још нешто што мало ко разуме. 
Обично старац носи крст пророштва. 
И опет, врло мало ко ће ме сада разумети. 
За неке бити пророк значи прославити се, задивити друге својом натприродношћу, прозорљивошћу. 
Али у стварности дар пророштва је неподношљив дар. Јер ти улазиш у ум Христов. Улазиш у ум Христа који види сву невољу, сво болно страдање овога света – одједном, у једном тренутку. 
Мајка, када заплаче њено чедо, одмах све оставља и трчи. Њено срце је одмах тамо. 
Замислите: Христос види нас све одједном, чује сваки уздах, сваку муку целог човечанства! Какав обим! 
То није појединачно дете, није појединачан човек. 
Он одмах носи у себи бол и муку целога света. Зато је Он непрестано на крсту. 
Духовни човек, када уђе у дар пророштва, он улази у ум Христов, у срце Христово. И тада он просто почиње да вапије, јер тај дар је веома тежак, неподношљив. Он пече, он је неподношљив, то је страшан крст!
А уз то човек носи и откривење о самом себи – да је велики грешник, који свакога дана својим гресима издаје Господа! 
У томе је недоумица многих спољашњих људи, који су говорили: „А зашто су свети плакали? Па они су већ били свети. Требало би да се радују непрестано са Христом.“ 
Али светима су се отварале духовне очи, и они су одједном завиривали у бездан свога срца, препуног греха. 
И зато су плакали – они су гледали Христом.
Сећам се старца Илије, како је у последње време ходао овако (погрбљено) – као да на њему лежи тежак крст. И тај човек иде полусавијен, глава му на страну, иде, иде, иде, иде, иде,… и стиже. 
И, вероватно, у таквом случају бива смрт не као проклетство, него смрт као избављење. 
Тако је умирао Григорије Палама, кога смо помињали прошле недеље, такође велики страдалник, који је говорио: „Горе, ка небесима - ка светлости – најзад сам стигао.“ Амин. 
Извините на дугој проповеди, опет сам вас уморио. 
Господу нашем слава свагда, сада и увек и у векове векова.

извор