Проблеми деце емоционално незрелих родитеља

Одрастање у породици у којој су родитељи емоционално незрели јесте заправо самотно искуство. Ти родитељи могу изгледати или се понашати сасвим нормално, бринући се за физичко здравље свог детета и обезбеђујући му оброке и сигурност. Међутим, ако не успоставе чрвсту емоционалну везу са својим дететом, код детета ће се појавити огромна празнина, тамо где је могла да буде истинска сигурност.

Усамљеност услед осећања да сте невидљиви другима је фундаментална бол, једнако као и физичка повреда, само што се споља не види. Емоционална усамљеност је нејасно и лично искуство, које није лако приметити или описати. Можемо то назвати осећањем празнине, као да сте сами на свету. Неки људи су ово осећање празнине описали као егзистенцијалну усамљеност, али нема ту ничег егзистенцијалног. Ако то осећате, значи да потиче из ваше породице.

Деца немају начин да идентификују недостатак емоционалне блискости у односу са родитељем. То просто није концепт којим располажу. Још је мање вероватно да могу да разумеју да су њихови родитељи емоционално незрели. Једино што имају јесте унутрашњи осећај празнине што је заправо начин на који дете доживљава усамљеност. Уз зрелог родитеља, дететов лек за усамљеност је да приђе родитељу и да осети нежност. Али уколико се ваш родитељ плашио дубоких осећања, можда сте остављени са нелагодним осећајем срама због потребе за утехом.

Када деца емоционално незрелих родитеља одрасту, базична празнина и даље постоји, иако воде наизглед нормалан живот одрасле особе. Њихова усамљеност може да се пренесе и у зрело доба, уколико несвесно бирају везе које им не могу понудити довољно емоционалне повезаности. Она ће можда редовно ићи у школу, на посао, венчати се, одгајати децу, али за све то време ће их прогонити тај суштински осећај емоционалне изолованости.

Док смо деца основа наше сигурности је емоционална веза са нашим старатељима. Родитељи који су емоционално ангажовани, пружају деци осећај да увек имају коме да се обрате. Ова врста сигурности захтева истинске емоционалне интеракције с родитељима. Емоционално зрели родитељи се скоро увек ангажују на овом нивоу емоционалне повезаности. Они су развили довољан степен самосвесности да могу бити комфорни са сопственим осећањима, као и са осећањима других људи.

Још важније, они су емоционално прилагођени својој деци, примећују њихова расположења, и дочекују њихова осећања са интересовањем. Дете се осећа безбедно повезујући се са таквим родитељем, било да тражи утеху или да дели свој ентузијазам. Зрели родитељи чине да њихова деца осете да уживају у интеракцији са њима и да је у реду разговарати о емоционалним проблемима. Овакви родитељи имају динамичан и уравнотежен емоционални живот и обично су доследни у пружању пажње и интересовања за своју децу. Они су емоционално поуздани.

Родитељи који су емоционално незрели, с друге стране, толико су заокупљени собом, да не примећују унутрашње доживљаје своје деце. Поред тога, они обезвређују осећања, плаше се емоционалне блискости. Неугодно им је када је реч о њиховим сопственим емоционалним потребама, те стога не знају како да пруже подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше. Такве реакције гасе дететову инстинктивну потребу да потражи подршку, затварајући врата емоционалном контакту.

Ако један или оба ваша родитеља нису били довољно зрели да вам пруже емоционалну подршку, као дете сте могли осетити ефекте те ускраћености, али не и нужно знати шта није у реду. Можда сте помишљали да је осећај празнине и усамљености ваше приватно и необично искуство, нешто што вас је чинило другачијим од других. Као дете нисте имали никакав начин да знате да је тај осећај празнине нормалан и универзалан одговор на недостатак адекватне људске подршке. “Емоционална усамљеност” је израз који већ сугерише решење, а то је да осетимо интересовање друге особе за оно што осећамо. Ова врста усамљености није чудно или бесмислено осећање; она је предвидљив резултат одрастања са недовољно доживљене емпатије од стране других.

Да бисмо заокружили овај опис емоционалне усамљености, погледајмо приче двоје људи који се јасно сећају овог осећања из детињства и добро га описују.

Ево како је мој клијент Дејвид одговорио кад сам прокоментарисала да ми је одрастање у његовој породици одисало усамљеношћу: “Био сам много усамљен, као да сам био потпуно изолован. То је била чињеница мог постојања. То се чинило нормалним. У мојој породици сви смо били одвојени једни од других, сви смо били емоционално изоловани. Живели смо паралелне животе без додирних тачака. У средњој школи ми се често у мислима јављала слика како плутам по океану, а око мене нема никога. Такав је осећај био код куће.”

Ронда се присетила да је осећала сличну усамљеност када је имала седам година, када је с родитељима и троје старије браће и сестара стајала поред камиона за селидбе испред њихове старе породичне куће. Мада је технички била са својом породицом, нико је није додирнуо, и она се осећала као да је потпуно сама: “Стајала сам тамо с породицом, али нико ми није објаснио шта би та селидба требало да значи. Осећала сам се сасвим сама, покушавајући да схватим шта се дешава. Била сам с породицом, али нисам имала осећај да сам с њима. Сећам се да сам била исцрпљена, да сам се питала како ћу се носити сама са тим. Нисам осећала да могу да постављам било каква питања. Били су ми потпуно недоступни. Била сам превише узнемирена да бих поделила ишта са њима. Осећала сам да је на мени одговорност да се изборим са свим тим.”

Ова врста емоционалног бола и усамљености представља заправо здраву поруку. Узнемиреност коју су осећали Дејвид и Ронда заправо је била порука да им је био преко потребан емоционални контакт. Али пошто њихови родитељи нису примећивали њихова осећања, све што су могли било је да своја осећања задрже у себи.

Емоционална усамљеност је толико узнемирујућа да ће дете које је доживљава урадити све што је потребно да успостави неку врсту везе са родитељем. Ова деца ће можда научити да туђе потребе стављају на прво место као накнаду за успостављање неког односа. Уместо да очекују да ће им други пружити подршку или показати интересовање за њих, она могу преузети улогу помагања другима, убеђујући све око себе да имају мало својих емоционалних потреба. Нажалост, ово тежи стварању још веће усамљености, с обзиром на то да прикривање најдубљих потреба спречава истинско повезивање са другима.

На срећу, кад једном почнете да слушате своје емоције уместо да их потискујете, оне ће вас водити ка стварној вези са другима. Познавање узрока своје емоционалне усамљености први је корак ка проналажењу односа који ће вас испуњавати.

~ из књиге "Одрасла деца емоционално незрелих родитеља"  Линдси Гибсон

https://www.facebook.com/beleskesapsihoterapije/?ref=py_c