Приказ књиге блаженопочившег Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета”

Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета”

Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД

Свештеник Драган Станишић

Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана  објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени  древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу.

Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је  Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) .

У књизи  је истакнута  древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма.  Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод  дословног тумачења,  а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су  праобраз Голготске жртве. Праобрази  Крштења и Евхаристије су: прелазак  преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др.

Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао  мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци  у смислу примјене  дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима  сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона  истинско богословље  се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање  на Литургији  подстиче на врлину  (стр. 64) .

У  истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа  кроз вјекове,  Митрополит је  представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит  је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том  времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана  тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову.

Касније, у деветнаестом вијеку,  долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског,  који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит  закључује поглављем о двадесетом вијеку,  гдје истиче улогу наших  теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи  примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма.

Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове  на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски.

Извор: Митрополија црногорско-приморска