Преподобни ЈОВ Почајевски - Заиста је све таштина!

Зашто ова велика мистерија од Бога и ова окрутна смрт за нас?
То је једини пут смрти за све, без раскрснице, са које не можемо скренути ни десно ни лево; заједничка горка чаша смрти, која се не може одбити, и суд Божји, који стиже све.

Јер то је мач Божји, који је непристрасан.
Јер смрт се не боји ни краља, нити има милости према старцу, нити се устручава од витеза, нити штеди милост, нити сажаљева лепоту, нити је дотичу сузе, нити штити младост, нити тугује за одојчетом, већ смрт стиже све подједнако.

Ходамо истим путем, са којег се богатство не може откупити. Данас сам жив, а сутра као да никада нисам ни постојао; данас у част пријатеља, а сутра у неславном гробу; данас се помазујемо тамјаном, а сутра смрдимо; Данас живимо у раскоши, а сутра нас сузама испраћају у гроб.

Дакле, све је таштина у људском животу: као цвет вене, и као варљив сан пролази.
Каква слава остаје непромењена на земљи?

У једном тренутку смрт све односи. Јао, каже се, какву тугу подноси душа, растајући се од тела?
И ка анђелу Божјем окреће руке и моли се да је ослободи од мрачног противника, и ка пријатељима својим пружа руке у молитви; већ је схватила свој крај.

И неће бити помоћи оцу сина, ни мајци ћерке, ни брату брата.
И гледа на све са љубазношћу и благошћу, већ знајући да је предодређено да се окрене земљи.
Јер овај људски живот је дим, нека врста паре и пепела и прашине.

Човек се појављује на кратко и ускоро пропада.
Где је сада слава која пролази?
Где је злато и сребро које нам не може користити?

Где је оружје и коњи у њиховој опреми?
Заиста, нема ништа лепо ни добро у овом животу; Јер на дан смрти све је презрено, презрено, све је трулежно, све нестаје; јер се то не може дати у замену за душу. Зато, када се душа одвоји од тела, то је страшна мистерија и застрашујућа за све који виде.

Тако душа одлази плачући, а тело је покривено и предато земљи.
Покојник лежи у гробу, мртав и поцрнео, труо, распада се, смрдљив и уопште смрдљив.

Зато, будимо уверени, браћо, да нам лепота тела и лепота лица нису од користи; јер се све то мења и постаје гнусно.
Слава свих земаљских ствари брзо пролази, и нада нестаје као дим; и лепота лица ће пропасти, и очи ће постати пригушене, и слух ће постати глув, усне ће се затворити, руке и ноге ће увенути – и ми смо предани гробу.

Заиста је све таштина!
Зато, видевши ово, браћо, трпимо са захвалношћу, јер све долази од Бога. Јер је смрт одмор праведнику ( Јов 3:23 ).

Не сматрајмо изгубљенима оне који иду к Богу.
Праведни Бог, видећи да чине праведност, даје им покој у праведности.

Сматрајмо изгубљенима оне који нису просветљени светим крштењем, и оне који су, у самообмани, неправедно чинећи безакоње, гомилајући себи грехе, још на земљи пропали.