Преподобна Макрина

Света Макрина се роди у Кападокији за царовања Константина Великог. Родитељи јој беху Василије и Емелија; она им беше прво дете, и најстарија сестра Василија Великог, Григорија Ниског и остале браће и сестара. Ови честити родитељи имађаху десеторо деце: четири сина и шест кћери. Овој првој кћери пре рођења би дато име Текла, по Божјем откровењу њеној матери у сну; јер баш пред само рођење њено мати њена заспа и виде себе како носи у рукама још нерођено дете; и приступи јој неки светао и честан човек, умиљато погледа на дете и трипут је назва Теклом, дајући тиме на знање да ће та девојчица бити подражатељка целомудреног живота свете првомученице Текле и добровољна мучевица без крви. Пробудивши се после тог виђења, Емелија одмах роди ову девојчицу и надену јој име Текла.

Али домаћи и сродници вишс вољаху да јој се да име Макрина, по имену њене бабе са очеве стране, свете Макрине, која у време цара Максимијана Галерија претрпе гоњење за Христа заједно са својим мужем и седам година скиташе се по пустињама, трпећи крајњу оскудицу, док не престаде гоњење. И тако, новорођеној девојчици беше име: Текла по откривењу, Макрина по назвању. И то не узалуд, јер она потом би наследница богоугодног живота обеју ових угодница Божјих, пошто као и оне имађаше она у срцу свом пламену љубав к Богу. Међутим код људи преовлада навика да је зову Макрином, те неки и не знађаху њено прво име, и сви је називаху другим именом. Верује се да је под оба ова имена записана на небу у књизи живота ова невеста Христова. Када детенце би одојено и порасте толико да се могло учити, мати је стаде васпитавати и учити књизи, почињући не са незнабожачким баснама (као што су то обично радиле друге мајке) и песничким стиховима, у којима је било много штошта недостојно чистог девојачког слуха, него она одабираше из књиге Премудрости Соломонове и из Псалама Давидових и из осталих књига Светога Писма погодне стихове, који садрже у себи или молитве или славословља Божја или добра наравоучења.

Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом. Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина.

А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна. Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност. Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству.

Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим.

Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен син Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!" Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру.

А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово: "Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове". Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.