Православни смисао праштања

Увређени може и мора да опрости своју увреду, и мора у срцу да угаси своју увређеност, али се његовим срцем и његовом личном штетом ограничава компетентност његовог праштања, све друго надилази његова права и његове задатке. Тешко да је потребно доказивати да човек нема ни могућности ни права да прашта увреду која је нанесена другом, или злочин који руши Божије и људске законе, ако он, наравно, није свештеник, и нема права да опрашта грехове оном ко се покајао, и није врховни судски орган који има власт да амнестира. У саставу сваке неправде, сваког насиља, сваког злочина, сем личне стране „увреде“ и „штете“, постоји још и надлична страна, која преступника доводи пред суд друштва, закона и Бога, и јасно је да лични опроштај појединца не може да замени ову судску надлежност и могуће казне. У суштини, ко ми је дао право да „праштам“ злочинцима који оскрнављују светињу, или да опростим злочиначкo сaблaжњавање малолетника, или пропаст отаџбине? Какав може бити смисао овог лажног праштања? Шта значи: „ја“ их не осуђујем и не кривим? Ко је мене поставио да будем тако милосрдан судија? Или – „ја“ се мирим са њиховим злоделима и обавезујем се да им не сметам? Откуда код мене то лажно право на издају, на издају светиње, отаџбине и беспомоћних? Значи ли то при- хватање да се ја уздржавам од било каквог суђења, перем руке и остављам да догађаји неизбежно теку својим током? Међутим, таква позиција равнодушности, безвољности и попустљивости нема ништа заједничко са хришћанским праштањем и не може се заснованим позивањем на Јеванђеља…

Онај ко се супротставља злу мора да прашта личне увреде; што је искреније и истинскије то праштање, тим пре је онај који прашта способан да води не личну, већ предметну борбу са злочинцем, тим пре је он позван да буде орган живог добра, који се не свети, већ присиљава и спречава. У души не сме бити места за наивне и сентименталне илузије попут ове: зло је побеђено оног тренутка када му ми лично опростимо. Праштање јесте први услов борбе са злом, или, ако хоћете, њен почетак, али није крај и није победа. Јер је за ту велику борбу са злом потребно имати „више од дванаест легиона ан- ђела“ (Матеј, XXVI, 53), и прави злочинац, док не види ове легионе, увек ће у „праштању“ видети директан подстицај, а можда и тајно саосећање. Тако и треба схватати речи Јеванђеља „не браните (се) од зла“ (Матеј, V, 39). Правило, садржано у њима, прецизније је одређено речима које следе – у смислу кротког подношења („Ако те ко удари под десном твом образу, Мт. 5,39; Лк, 6,28 – курзив мој И.И.) личних увреда, такође дарежљивог раздавања личне имовине („И кошуљу твоју да узме“, Мт. 5,40-42; Лк. 6,29-38; „Који иште у тебе подај; и који твоје узме“ Лк. 6,30), и личних услуга („И ако те потјера ко“ Мт. 5,41). Објаснити тај позив на кроткост и дарежљивост у личним стварима као позив на безвољно посматрање насиља и неправде, и на потчињавање злочинцима у питањима добра и духа, било би бесмислено и противприродно. Зар предавање слабог злочинцу значи испољавање кроткости? Или је човек вољан да нападачу окрене и туђ образ? Или је онај ко је протраћио друштвену имовину и дао свога брата у ропство такође испољио дарежљивост? Или, можда, оставити злочинцима слободу да се ругају храмовима, сеју безбожност и уништавају отаџбину значи бити кротак и дарежљив? Да ли је Христос позивао на такву кроткост и на такву дарежљивост која је једнака лицемерној праведности и саучесништву у злочинима? Учење апостола и црквених отаца истакло је, наравно, потпуно другачије схватање. „Божјим слугама“ је потребан мач и „узалуд не носи мача“ (I Римљанима, VIII, 4), јер су они претња злочинцима. И управо у духу тог схватања учио је Свети Теодосије Печeрски говорећи: „…живите у миру не само са пријатељима, него и са непријатељима; ипак, само са својим, а не и са Божијим непријатељима“.