Ветански манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице. У саставу је Нишке епархије и налази се у атару села Вета, у општини Бела Паланка, на северним падинама Суве планине и у подножју њеног врха Соколов камен. Од центра Вете је удаљен око 2.5 км, а од Црвене Реке око 10 км. Смештен је на приближно 640 м надморске висине.
Овај мало познати манастир сам први пут посетио 17. новембра 2013, заинтересован текстовима о њему у штампи и на интернету. Тада сам први пут био у овом делу белопаланачке општине. У центру села Црвена Река, на око 40 км од Пирота, скренуо сам лево са магистралног пута који води према Нишу. Обратите пажњу да се на овој раскрсници десно иде за плантажу лаванде изнад Црвене Реке, превој Плоче и Ниш. За Глоговац, Вету, Топоницу и Космовац треба ићи лево, у долину Црвене реке (по чијој је боји воде након киша име добило и село). У јесен 2013. овде су увелико били у јеку радови на изградњи ауто-пута према Нишу:
Ово је био мој први непосредни контакт са трасом ауто-пута јужно од Црвене Реке. После 3.5-4 км од скретања у Црвеној Реци, прошао сам кроз село Глоговац, у коме се тада налазила велика база путара:
На излазу из Глоговца је требало снаћи се и пронаћи прави пут за следеће белопаланачко село - Вету. На све стране су биле велике грађевинске машине и пролазио сам аутом буквално поред њих тражећи прави пут:
Овде, на саставу две долине, на око 2 км од центра Глоговца, ауто-пут прави заокрет на запад и полако почиње да се пење према тунелу код Банцарева. Ја сам ту оставио ауто и до Вете кренуо пешке. Пут је пратио долину Ветанске реке и није био асфалтиран. Због магле, нисам могао да видим стеновити гребен Суве планине:
Излаз из Глоговца према Вети је сада сигурно другачије и много боље регулисан. Након завршетка радова на ауто-путу и његовог отварања за саобраћај, пут за Вету пролази испод његових трака и продужава у правцу југозапада. Вета је од овог места удаљена 2-2.5 км.
Вета, село необичног имена, некада је било прилично велико. После Другог светског рата имало је близу хиљаду становника, а 2002. их је пописано 134. И данас се село протеже уз пут у дужини од преко једног километра. Вета је веће село од Глоговца, које је ближе Црвеној Реци и Белој Паланци. Некада је представљала седиште Ветанске парохије, коју су поред ње, сачињавала и следећа села: Топоница, Космовац и Тамњаница. Од Беле Паланке Вета је удаљена око 17 км.
Слично Космовцу, Вета је један од центара дрварења у белопаланачком крају. И овде се може видети велики број камиона и машина намењених тој делатности. Управо је на заравни испред напуштене сеоске школе, формиран својеврстан ,,центар’’ за утовар дрва, углавном ка Белој Паланци и Нишу.
Непосредно испод Ветанског манастира се налази један занимљиви извор са пијаћом водом.
Поред манастира се налази неколико кућа за потребе његовог братства. Познати планинарски дом на Бојаниним водама удаљен је од овог места ваздушном линијом око 2 км.
Мало је поузданих података о томе када је овај манастир подигнут. Први писани подаци о њему потичу из XVII века, тачније 1686. године, када је обновљен пред разорни Аустријско-турски рат. Највероватније потиче из византијског периода када је у његовој близини пролазио римски пут Виа Милитарис. Према неким подацима, манастирска црква је саграђена (обновљена) у XV веку и била је сасвим различита од садашње - каже се да је била неупоредиво већа и лепша.
Удаљен од главних путева и већих насеља, заклоњен највишим врховима Суве планине, Ветански манастир је под Турцима имао и национално-ослободилачку улогу. Због тога је његов значај за коначно ослобођење читавог краја од турског ропства изузетно велики.
Предање каже да су овај манастир порушили Черкези у једном од својих рушилачких похода против српског народа и његових светиња. То се поклапа са чињеницом да су Турци средином XIX века, у непосредној близини манастира, населили прилично бројну черкеско-татарску колонију. Такву тактику Турци су примењивали дуж целе тадашње границе са Кнежевином Србијом, сматрајући да ће на тај начин, макар и делимично, зауставити ширење српске ослободилачке идеје. Истовремено са националним радом, манастир је представљао и снажан духовни и просветни центар целог краја испод Суве планине.
Током Првог светског рата, манастир је опустошила бугарска окупаторска војска, а Други светски рат му је донео нова страдања. Оно што су некада радили Черкези, сада су то чинили православни Бугари. Наиме, пошто се у непосредној близини налазило седиште првобитне Равногорске организације за Ниш и околину, бугарска војска је манастир у потпуности опљачкала и спалила. Коначно, оно што није успела ни бугарска окупаторска војска, урадили су партизани, јула 1942. године. Поменуту Равногорску организацију напали су и уништили Озренски и Сврљишки партизански одред.
Домаћински настројени и у националном духу потпуно изграђени, мештани некадашње Ветанске парохије обновили су манастир убрзо после Другог светског рата. Међутим, због отпора који је пружен партизанима и националне идеје која је на овом простору преживела рат, манастир и цео крај третирани су од нових власти изразито непријатељски. Дуго је био потпуно пуст. Све што је вредело од имовине покрадено је и уништено. Повремено би се у њему задржао по који монах, али је брзо одустајао и одлазио даље.
У таквом стању Ветански манастир је остао све до 2003. године, када је тежак посао обнове преузео дечански монах Георгије Жунић. Уз помоћ пријатеља манастира обновљен је духовни живот и сада се поново чују звона подно Суве планине. Старо је правило да са обнављањем светиње почиње и духовна обнова народа који живи око ње. Правило је потврђено чињеницом да је школа у Вети, која годинама није радила, поново отворила врата неколицини ђака. Због тога је овај манастир и прави симбол виталности и снаге православља које вековима одолева непријатељима на средокраћи Истока и Запада. (http://pravoslavlje.spc.rs/broj/933/tekst/manastir-uspenija-presvete-bogorodice-u-veti/print/lat; 27.06.2013, аутор Владимир Вучковић) Ветански манастир је проглашен спомеником културе од великог значаја. Садашња манастирска црква личи на обичну зграду, не припада ниједном грађевинском стилу и нема нарочите архитектонске вредности. Изузев путира (чаше, прим. аут.), који су поклонили руски војници за покој душа својих другова изгинулих у рату 1854. године, црква је без посебних верских и историјских вредности. Манастир нема струју, нити је прикључен на водоводну мрежу. Водом се снабдева са оближњег кладенца, а ноћу осветљава свећама и кандилом. (https://sr.wikipedia.org/sr/Manastir_Uspenije_Presvete_Bogorodice_u_Veti)
https://pirotskikraj.com/arhiva-predloga/437
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах