Покајање је увек лична ствар

„Опрости ми!“ – „Бог ће опростити, и ја опраштам!“ – колико ће се само пута овај дијалог чути у Недељу праштања, последњу недељу пред почетак Великог поста. То је одјек веома древне традиције, када су монаси, желећи да Велики пост проведу у посебном молитвеном подвигу, напуштали манастир и одлазили у пустињу. Пошто нису знали да ли ће се поново срести, међусобно су се мирили и тражили једни од других опроштај.

Данас готово нико од хришћана не одлази у пустињу ради молитвених подвига, али се уочи почетка Великог поста сви поздрављају речима: „Опрости ми.“

У великој мери то је, нажалост, постало формалност – због форме изгубио се садржај.

Међутим, обичај да се тражи и дарује опроштај има још „старије“ корене:

„Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.“ (Мт. 6, 14–15)

Управо се овај јеванђелски одломак чита на Литургији у Сиропусну недељу.

Ако смо увређени на некога, не треба чекати неки посебан дан да бисмо се ослободили те увреде. Потребно је одмах опростити и затражити опроштај. Као што каже Свето писмо:

„Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, па иди најпре и помири се са братом својим...“ (Мт. 5, 23–24)

У Јеванђељу нигде није речено да треба чекати неки посебан свети дан. А ми, савремени људи, управо чекамо такав дан како бисмо одједном решили све проблеме. То је, у ствари, веома утилитаран приступ.

Одатле потиче и пракса масовног слања молби за опроштај путем СМС порука и месинџера. То личи на слање електронских честитки за Дан заљубљених, које људи размењују готово без икаквог стварног смисла.

Опроштај, као и покајање, подразумева унутрашњу промену.

Постоје две сличне речи које наизглед значе исто: „опрости“ и „извини“. На први поглед су сличне, али се суштински разликују.

Када кажемо „извини“, као да говоримо: „Ослободи ме кривице, учини да више не будем крив пред тобом.“ Другим речима: „Хајде да се правимо да нисам крив.“

Зато реченица: „Па добро, онда извините“ често није признање кривице, већ само прихватање непријатне ситуације коју треба некако изгладити – као да се десило нешто што треба једноставно заборавити.

Реч „опрости“, међутим, носи другачији смисао. Она у себи садржи елемент покајања.

То значи:

„Да, признајем своју кривицу. Крив сам. Прими ме таквог какав јесам, а ја ћу се потрудити да се поправим.“

Зато од Господа молимо опроштај, а не извињење.

Управо због тога се у древном прокимену који се пева на Литургији Пређеосвећених дарова, која се служи само током Великог поста, наводе речи 140. псалма:

„Не дај да се срце моје приклони злим речима, да измишљам изговоре за своја грешна дела заједно са онима који чине безакоње...“

Ипак, није случајно што се последња недеља пред Велики пост у црквеној традицији назива Недеља праштања.

Ако говоримо о парохији у којој се верници међусобно познају, онда је добра пракса да уочи Великог поста човек затражи опроштај од својих ближњих – у породици и у парохијској заједници. Можда неко није ни приметио да је другога увредио, а увреда ипак постоји. Тада је важно затражити опроштај.

Исто важи и за породицу. Међу најближима неизбежно настају неспоразуми и увреде. Зато, када у Сиропусну недељу чланови породице искрено једни од других траже опроштај, они тиме уносе духовни мир у свој дом, што често помаже да се разреши оно што је дуго оптерећивало породичне односе. Тога дана лакше је и затражити и даровати опроштај.

Масовно слање порука на друштвеним мрежама не доноси ништа добро.

Ако вас тог дана неко позове телефоном и замоли за опроштај, то је већ лично општење. Позвала вас је, на пример, школска другарица или комшиница – треба прихватити њену молбу и опростити.

А ако вас затрпавају порукама у месинџеру, не треба на њих реаговати. Као ни на јавна „покајања“ на Фејсбуку.

Ако сте у расправи с неким прешли границу и грубо одговорили, много је боље да тој особи лично напишете поруку и замолите је за опроштај. Покајање је увек лични чин.

Ако је опроштај лична ствар, зашто онда у храмовима, у Сиропусну недељу, постоји чин праштања, када свештеници најпре моле једни друге за опроштај, а затим размењују опроштај са верницима?

Због чега?

Према заповести која нам је дата, позвани смо да волимо сваког човека. А уместо тога, с многима једва да и разговарамо, јер нас они једноставно не занимају.

Од људи тражимо опроштај зато што их не волимо истински. Највише нас занимају сопствена личност и они људи који су нам у датом тренутку потребни.

Другим речима, ми смо често окренути против других људи, и зато је корисно да у Недељу праштања то осетимо и препознамо.

Важно је да се потрудимо да увидимо тај недостатак љубави у себи и да га прихватимо као знак сопствене несавршености.

Можда је смело, али бих желео да у име свих свештеника замолим за опроштај. Понекад због тога што смо и ми – деца истог овог друштва, истих школа и истих дворишта – на себе преузели неизмерно тежак терет свештеничке службе, која превазилази људску природу. То је служба у којој човек никада не може бити потпуно достојан.

А понекад једноставно зато што не испуњавамо очекивања друштва које нас непрестано посматра као пред судом.

Опростите нама, вашим свештеницима – свако своме духовнику: скромном монаху из манастира и седом протојереју из малог сеоског храма, угледном архимандриту и тек свршеном богослову са белим крстом на свиленом расу.

Сви ми приносимо пред Свети престо Бескрвну жртву за себе и за сав свет који се нада.

Анђелска служба не чини људску природу анђелском. И ми се умарамо и раздражујемо, и ми можемо бити похлепни и сурови. Фелон нас не штити од страсти и искушења.

Али, када паднемо, трудимо се да што пре устанемо како бисмо, у првим зрацима излазећег сунца, узнели молитву свих нас Сунцу Правде:

„Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све.“

Немамо ништа веће ни узвишеније што бисмо могли дати свету. А управо је то оно што је свету најпотребније.