О кривици – правој и лажној

Замислите следећу ситуацију. Двоје људи касни на посао јер се аутобус просто покварио. Један помисли: „Ето, какав је саобраћај данас, стварно нисам могао ништа да урадим.“ Други, у истој ситуацији, помисли: „Наравно да је тако испало, ја увек нешто закомпликујем, увек нешто покварим.“
Иста ситуација, исти узрок, а потпуно различит унутрашњи одговор. Шта мислите, зашто?

Друга особа не носи у себи разумну, здраву кривицу која реагује на конкретан поступак, него нешто потпуно друго – научено осећање кривице које реагује на постојање самог човека. Ово је тема о којој сам данас желео да пишем, јер ми се чини да је изузетно распрострањена веђу верујућим људима, а врло ретко се о њој говори нешто конкретно.

Дакле, постоји здрава кривица. Како она функционише? ‘Нешто сам погрешио, могу то да поправим, могу да затражим опроштај, могу следећи пут другачије.’ Таква кривица нас покреће ка промени, ка помирењу, ка духовном расту. Апостол Павле управо пише Коринћанима о овом важном питању између осталог: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт (2. Кор. 7:10). Обратите пажњу, постоји жалост која гради живот и постоји жалост која гради смрт. Прва нас води Богу и промени. Друга само притиска, парализује нашу вољу, блокира нас да размишљамо и доносимо разумне закључке.

Управо ову другу, отровну кривицу игуман Нектарије Морозов назива „наученим осећањем“. И описује је тачно: особа тада у свему тражи и, наравно, налази – чак и када је објективно нема – своју кривицу. То није смирење, није трезвено испитивање: „да ли постоји мало моје кривице овде и могу ли ја нешто на томе да поправим?“ У питању је болно, стресно и бесплодно проживљавање које се понавља изнова и изнова, без обзира на околности.

Одакле нама ова нездрава кривица? Скоро увек, порекло је у детињству. Најједноставнији начин да се у детету однегује кривица јесте да му се стално говори да је криво, или да му се то показује кажњавањем, хладноћом, подсмехом, понижавајућом критиком. Неко дете постаје послушно и брзо усваја улогу „увек кривог“. Друго се супротставља, брани се, а из тога после израста гнев и агресија. Различите реакције, али иста подлога – „програм кривице“ који су одрасли уградили у дете, врло често несвесно, без намере да наштете, јер су и они сами тако научени.

Постоји и посебно тешка варијанта – „нејасна кривица“, кривица „за све“. Она се ствара када се дете критикује за потпуно супротне ствари: једном јер је „негде лутало уместо да учи“, следећи пут јер је „седело код куће уместо да се дружи као нормална деца“. Дете тада учи најтежу лекцију коју може да научи – шта год да уради, погрешно је. Кад то дете одрасте, носи у себи стално, разливено, нејасно осећање да нешто није у реду с њим, а да не зна ни шта би требало да поправи. Ту је стид, али је ту и кривица.

Ово је веома важна тема за нас верујуће људе, јер многи од нас у Цркву долазе носећи баш ову научену, нејасну кривицу. И нажалост, врло је лако помешамо са покајањем. Мислимо да је духован онај човек који себе стално оптужује, који на сваку помисао о себи додаје „грешан сам, недостојан сам, јадан сам“ – не зато што је то истинита трезвена процена конкретног поступка, него зато што му је то једино позната „мелодија коју зна да пева“.

Свети оци никада нису учили томе. Авва Доротеј говори о самоукоревању, али оно код њега увек има циљ и меру – да човека ослободи гнева и осуде према другима, да га доведе миру, а не да га заглави у бескрајном осећају личне ништавности. Када наш покушај самоукоревања постане нешто што нас вуче на доле, што нам живот испуњава тугом, очајањем, кад из њега не произилази мир него још јача тескоба – то није више духовни живот, то је стара, добро позната рана коју треба да лечимо, а не да хранимо побожним речником.

Како да мењамо ово? Прво, треба да научимо да разликујемо ова два стања. Да поставимо себи питање: да ли ово осећање указује на конкретан поступак који могу да поправим, или је то стари, познати глас који ме оптужује без обзира на чињенице? Друго, треба да памтимо да Бог, за разлику од наших родитеља, никада не мења тон, никада не ускраћује топлину као казну, никада не говори „опет исто!“ Никакве, дакле, сад осуде нема онима који су у Христу Исусу (Рим. 8:1). И треће, што је можда најважније: чињеница да је овакав програм у нама уграђен не значи да мора заувек да нам влада. Како смо је стекли, можемо и да се растанемо са њом. Уосталом, као и са скоро свим што нас омета, а заправо није наше.

Следећи пут кад осетите ту познату, тешку сенку кривице која се спушта преко свега, без обзира на конкретан повод, зауставите се и пробајте да препознате о чему се ради. Када искрено погледамо у непријатно осећање, када не бежимо од њега или се правимо да га нема, већ ће нам бити прилично лакше.

Станоје Станковић

извор