Оче, зар ово није грех?

Пре свега, људи настоје да поделе своје проблеме и очекују да ће свештеник који им одговара можда моћи да им помогне у њиховом решавању. Таква питања често стижу из удаљених провинцијских крајева. Очигледно је да у тим местима пастирска брига није увек лако доступна. То такође може сведочити о томе да још увек постоји прилично велико поверење у Цркву као установу у целини, а посебно у свештенике, чак и када људи лично не познају оне којима се обраћају.

Већина питања, било да су веома важна и озбиљна, било да се тичу сасвим споредних ствари, заправо почиње једном речју: „Како?“

На пример:

како је најбоље поступити у овој или оној животној ситуацији (замена станова, спорови око наследства, злоупотребе од стране претпостављених, па и свештених лица);
како опростити онима који су нас увредили;
како поступати са сродницима који пију и како им помоћи да превазиђу зависност;
како се борити против страхова и учврстити своју веру;
како правилно учинити ово, оно или нешто треће.

Дописивање на даљину у великој мери ограничава могућност да се на многа питања пружи потпун одговор, поготово ако питање поставља човек о коме не знаш апсолутно ништа, осим онога што је у том тренутку сам написао о себи. Али они који пишу сајту то, по правилу, не разумеју увек довољно добро и, из неискуства, спремни су да одговор свештеника доживе или као неку врсту „чаробног решења“, или као коначну вољу Божију. Такав утисак се, барем, стиче из тона многих писама.

И ту је, наравно, потребно много стрпљења и тактичности. На многа често постављана питања човек понекад већ одговара готово аутоматски, али сваки онај ко пита своје питање доживљава као стварни и озбиљан проблем, који са стране може изгледати сасвим безначајно.

И они који постављају питања и они који на њих одговарају требало би да имају на уму једну важну ствар: на веома многа питања не постоје јасни и једнозначни одговори (иако многима изгледа да они постоје или да би морали постојати; у стварности, такви одговори често постоје само у главама појединих људи). Такви одговори постоје само за прилично ограничен круг питања која се пре свега тичу вероучења, основних догмата или тумачења појединих библијских текстова – и ни ту не за сва питања без изузетка. У многим другим областима различита гледишта су неизбежна, и то је сасвим природно.

Зато је понекад сасвим умесно да свештеник који одговара напомене да о постављеном питању постоје различита мишљења, али да он лично сматра овако или да му је блиско следеће становиште… А међу различитим гледиштима човек може, па понекад и треба, да изабере оно које му је ближе и разумљивије.

Ова врста питања често се преплиће или понавља са другом, веома сличном групом питања:

„Да ли је то грех?“ (шта уопште сматрати грехом);
„Како Црква гледа на…?“ или „Какав је став Цркве према…?“

Ове две последње врсте питања често се преклапају и постављају се са неизмењеном редовношћу.

На пример:

да ли је грех бријати или шишати браду?
да ли је грех желети да се путује?
да ли су физиогномика и графологија грех?
да ли је православном хришћанину грех да сакупља нецке фигуре?
да ли је мој посао грешан (или моје бављење овоземаљским наукама)?
како Црква гледа на лов?
какав је однос религије према бодибилдингу? Да ли је он грешан?
да ли је грех волети риболов?
да ли је грех што сам у кафу, уместо обичне воде, сипала свету воду?
да ли је грех играти шах?

Понекад се иде чак дотле да неко пита:

Да ли је истина да је рађање детета грех?

Нажалост, оваквим питањима допринеле су разне брошуре сумњивог квалитета, намењене, тобоже, као помоћ онима који се кају, у којима су набрајане стотине, па чак и хиљаде различитих „назива“ грехова.

Зато се сваки пут мора поновити да у Цркви не постоје, нити могу постојати, готови одговори и оцене за све животне ситуације – о сваком новом филму, свакој објављеној књизи или свакој популарној рок групи. Човек би могао помислити да постоји нека стална група стручњака која се бави искључиво праћењем свих појава у друштвеном и културном животу и доношењем званичних оцена о њима (једном сам, на пример, добио питање какав је став Цркве према групи Depeche Mode).

Не, таква експертска група не постоји – и хвала Богу што је тако! Црква је током историје доносила одлуке само о најважнијим питањима вере, а ради њиховог доношења сазивани су Сабори. О свим осталим темама може бити онолико укуса и мишљења колико има људи, и о томе је бескорисно расправљати.

На крају крајева, ми смо позвани на слободу и имамо право избора. Појам греха је у многим случајевима релативан, ако није реч о кршењу неке од Десет Божјих заповести. Он је често условљен сугестијом, васпитањем и многим другим спољашњим чиниоцима који нису суштински повезани са вером.

Нажалост, тај страх од греха често подстиче и сама црквена средина, у којој се човек навикне на читав низ правила, дозвола и забрана, често врло условних и неутемељених, уместо да схвати оно што је најважније у хришћанском животу и да тежи љубави и свему што је добро. Као што је говорио блажени Августин: „Љуби – и чини шта хоћеш.“

Која питања нису тако честа у поређењу са претходнима? Пре свега, питања о томе како треба разумети поједине мисли Светог писма. Понекад стижу веома занимљива, па чак и дубока питања, о којима ни сам раније нисам размишљао. Међутим, ако се гледа њихов удео у укупном броју питања, таква чине тек мали проценат. Ипак, питања о Старом завету и његовој строгости, па чак и суровости, стижу прилично редовно (на пример: какав је то „зли Бог“ у Старом завету који заповеда да се убија).

Наравно, веома често стижу и питања која се тичу сујеверја, секти или породичних односа. Али за те теме обично су више упућени други свештеници, који на њих могу дати боље одговоре него ја.

Посебно радује то што се међу онима који постављају питања све више појављују сасвим млади људи – узраста од 12 до 16 година.

Постоји, међутим, и одређена група људи међу којима има полемичара, расправљача, оних који желе да покажу своју ученост или да испровоцирају свештеника на расправу. Од таквих људи често не добијате само питање, већ читаве трактате од неколико страница текста! Тада их треба подсетити да овај део сајта није намењен расправама (за то постоји форум). Било би добро и да администрација размисли о томе да се дужина питања ограничи на разумну меру (на пример, до 3.000 знакова).

А када је потребно подробно описати сложену животну ситуацију како би се добио неки савет или смерница – ако је то уопште могуће – онда је много боље ступити у лични контакт са свештеником путем електронске поште.

Што се тиче Светог писма, у њему постоје две кратке одреднице о греху: „Грех је безакоње“ (1 Јн. 3,4) и „Блажен је онај који не осуђује себе у ономе што сматра исправним“ (Рим. 14,22), јер „све што није од вере – грех је“ (Рим. 14,23). Али пошто вера није код свих иста, ни свест о греху није једнака. Она може бити мање или више искривљена – било у правцу неосетљивости за грех, било у правцу пренаглашавања неважних појединости, а неретко и једног и другог истовремено: „цеђења комарца, а гутања камиле“ (Мт. 23,24).

Понекад се може приметити да неки верници, који са задивљујућом педантношћу и ситничавошћу исповедају и најмање преступе црквених правила или недостатак побожног односа према светињама, истовремено са истом упорношћу остају прилично груби и немирољубиви у односу према људима око себе. И то није увек последица свесног лицемерја, већ често њихове ограничене и субјективне мере у разумевању шта је за хришћанина грех, а шта врлина.

Међутим, није довољно видети само оно што је у нама лоше, а усредсредити се искључиво на то представља велику грешку. Важно је не само да човек препозна себе као грешника који је склон злу, него је још важније да тежи добру, ономе што је племенито, светло и позитивно, настојећи да своје страсти потискује њима супротним врлинама. Зато апостол Павле каже:

„Уосталом, браћо, што год је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, ако има какве врлине и ако има шта похвално – о томе мислите… И Бог мира биће с вама.“ (Флп. 4,8–9)

Важно је разумети да смо грешници не само зато што чинимо зло, већ и зато што у нама има премало добра – далеко мање него што би требало.

Али управо је грешницима дошао Исус, а не праведницима, да их позове и спасе! И ако искрено осећам да је Исус ради мене дошао на овај свет и пострадао, и ако се уздам у Његову љубав, зар ће онда неки ситан грех – било по мом мишљењу или по мишљењу неког другог – моћи да ме удаљи од љубави Божије и да ме одвоји од ње?..

Свештеник Филип Парфенов

извор