Опрости болесној особи!

Ко је, на крају крајева, други? Жан-Пол Сартр каже да је „пакао други“. За нас православне, други може постати наш пакао само ако то дозволимо — себи и њему.

Други је наш корак ка небу. Он је наш брат, наша породица и члан Тела Христовог. Стога, када му наносимо штету, било речју или делом, ми заправо повређујемо себе. То је као када узмемо нож и повредимо неки део свог тела. Дужни смо да у свакој особи видимо лик Христа Женика. Не рађамо се као људи, али такви постајемо. И у овом процесу постоји много параметара, али главни је наша лична људска слобода.

У простору царства Божијег — богочовечанске заједнице, која се назива Црква и у којој доминира „ум Христов“ — други је наш брат и слика Божија. „Видео си човека, па си видео свог Бога“, кажу свети оци. То значи видети у другом Самог Бога, јер је он Његова слика. А оно што ће одредити наш однос са њим, нека то буде љубав аналогна оној која је карактеристична за однос човека са Богом (Павлос Мутарудис).

Други није мој пакао, али може бити ако променим своје унутрашње расположење према њему и искључим га из простора свог срца. Само један корак ме дели од могућности да окрутност свог брата видим као болест и као духовно средство за своје лично освећење, како би моја молитва могла постати основа за његово покајање. Иако видимо да је други пун трња, када имамо љубав, из тог трња ће никнути цветови. Синаксар је пун прича о паклу које су завршиле као приче о рају.

Други да постане мој рај. Цвет у пустињи. Дијамант у блату. Бело наспрам црног. Излазак сунца у пустој ноћи.

Друга особа није лоша, она је болесна. Човек се не рађа лош, већ постаје такав и ја сам крив за то... Сви смо криви...

Злоба је болест и захтева лечење. Злоба се рађа тамо где љубави нема или ју је неко убио. Злоба је злоупотреба слободе и рађа се из болесног унутрашњег покрета, из инфекције. И то је тужно...

„Али он ми је учинио нешто неправедно! Повредио ме је! Шта да радим?“ Опрости му! Да би ти се отворило небо и да би му се надао. Опрости болеснику, и овај твој опроштај биће његово исцељење.

„Како могу ово да урадим! Тешко је! Ко је икада то урадио?“ Свети Дионисије Егински је то урадио, не зато што је био светац, већ зато што је постао светац када је опростио убици свог брата. А шта је убица постао? Из дубина пакла отишао је у небеске сфере. Зашто? Зато што је опроштај Светог Дионисија постао лек за њега, корак ка рају, исцељење и преображај његовог бића. Опраштам, не да бих се претварао да сам неко и да се хвалим... Опраштам да би моје срце постало лек за другог, а мој загрљај његово спасоносно пристаниште.

Реци једну ствар: „Опраштам ти!“ Ово је глас који отвара небо. Ово је звук трубе који анђели слушају. Немојмо се заваравати да можемо опростити људском снагом. Тек када осетимо да нам Господ опрашта, схватићемо да немамо другог избора него да учинимо исто. Како можемо тражити од Бога небо када Га одбацујемо због ближњег?

Ко је, на крају крајева, други? Он је члан Тела Христовог и често је повређен... Шта ћемо онда да урадимо? Хоћемо ли га пустити да крвари?

Запамти, брате, да није Светлост крива што је у соби тама... Неко је угасио светло и тама је наступила, иначе не би могла постојати. А шта ти одлучујеш? Шта ћеш учинити за друге? Хоћеш ли им раширити руке? Или ћеш остати у паклу одбацивања?

Закључимо речима нашег Господа: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 14-15).

о. Спиридон Скутис

(приредила Ј.Г.- Поуке.орг)

извор