...нека буде воља Твоја. (Мт. 6, 10)

Воља није самостални елемент душе и појам воље је неодвојив од појма срца. Воља је “сила која уравнотежава” стремљења и жеље срца. Наша воља због тога има одлучујући значај у доживљају свега што нас окружује и његовом оцењивању. Као што пише о.Александар Јељчанинов, “ми свет видимо онаквим каквим га чини наша уобразиља, наша воља. И свако га види другачије, на свој начин, често стављајући у центар свог света ништавне ствари и не дајући нимало места ономе што је једино важно.”

Човек је створен по образу и подобију Божијем – са слободном вољом. “Наша слобода је неодвојиви део образа Божијег,” каже св.прав.Јован Кронштатски.

Архиепископ Јован пише: “Кад се људска воља чисти од зла све постаје дар, који потиче одозго.” Тада све постаје испуњење жеља самог човека. Управо то је “Царство Божије, које је дошло у сили.” Апостол каже: “...Ништа немамо, а све поседујемо” (в. 2 Кор. 6, 10).

Уједно, слобода човекове воље ни из далека није апсолутна.

Схиархимандрит Софроније нас упозорава: “Да сам у свему одреди своје битисање – јесте слобода Бога, човек нема овакву слободу.”

Људску слободу везују: а) закони природе; б) телесне потребе; в) људи који га окружују и околности у којима се налази; г) Богом установљени унутрашњи закони, који му бивају саопштени кроз глас савести; д) утицај тамне силе на душу када човека напусти Божија благодат.

Епископ Игњатије Брјанчанинов тврди да је људска воља слободна готово само у избору добра и зла; у другим односима она је са свих страна ограничена.

Има људи јаке и људи слабе воље. Код јаких, код људи снажне воље “остатак слободе” је јаче изражен и они се упорно труде да у живот спроведу своја стремљења.

Постојање јаке воље код човека сједињено с упорношћу приликом остваривања одређених циљева јесте велики дар, многи таланти које је Бог даровао човеку. Мали број људи их поседује у довољној мери. Уколико притом човеков животни циљ представљају угађање Богу и стицање Светог Духа Божијег човек може да достигне висок ступањ светости. Један од таквих јарких примера јесте апостол Павле. И обрнуто, уколико је човеково срце сурово, гордо и ташто, а он поседује велику снагу воље постојање оваквог човека јесте свенародна несрећа. На пример, такви су Наполеон и Хитлер. Овакав ће бити и будући антихрист – посебна личност на крају света.

Епископ Михаил Таврички наша стремљења дели на пет сфера:

1. – чулно-материјалног живота;

2. – умног живота;

3. – уметности (свет слика и маштања);

4. – људских симпатија и састрадавања, у којој живе људи који имају добро срце;

5. – сфера живота духа, слободне вере, сфера молитве и богоопштења, сједињења душе с Богом.

После пада у грех огромна већина људских душа у својим стремљењима живи превасходно у најнижој сфери егоизма и чулности.

Човек који је мистички обдарен, који живи духовно, живи узвишеније и достојанственије него онај коме припада научни живот.

Духовни човек је заузет Богом и мало се бави световним пословима.

Сфера састрадавања јесте остатак Божјих дарова који су људском срцу дати у рају. Ова врлина се развија с препородом вере у човеку и његовог заједничарења у петој – највишој сфери.

Свт. Варсануфије Велики пише: “Свако добро дело које се не врши само из љубави према Богу, у којем примесу има и властита воља није чисто и Богу није пријатно.”

Старац Никодим Светогорац: “У овоме се састоји сва суштина наше невидљиве борбе.”

Човек добровољно може да се одрекне своје воље. На пример, монаси се потчињавају игуману, а ХРИШЋАНИ – ДУХОВНОМ ОЦУ.

Ово је добро умртвљење сопствене, грехом покварене воље; у човеку се оно одвија кроз старца, а у старцу – кроз усељење Светог Духа почиње да влада воља Самог Бога која је увек блага и савршена, ОНА ДУШУ ВОДИ ПРЕМА МИРУ И ПРЕМА САВРШЕНОЈ РАДОСТИ.

Свети старци једнодушно сматрају да је одрицање од сопствене воље апсолутно неопходан услов за спасење сопствене душе.

БЕЗНАДЕЖНА ЈЕ СУДБИНА НАДМЕНОГ ЧОВЕКА – који се узда у себе и не труди се да у свему тражи вољу Божију.

У човеку који се не уздржава, који је духовно мртав, воља је везана и покорена ђаволу-сатани. Воља не може да га се одлободи одмах, већ само у дуготрајном процесу покајања и усавршавања; за то су потребне многе године. Међутим, због усрдне побожности Господ може да скрати ово време.

УСТРЕМЉЕНОСТ НАШИХ ДУША (НАША ВОЉА) ЈЕСТЕ ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМ ПОДОБНОСТИ ДУША ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО. Уколико су чак и узвишена стремљења душе била угушена на земљи и душа није могла да их оствари она ће се открити и показати на оном свету, где их неће ометати земаљске околности.

За победу над грехом уопште није довољно да човек просто не греши. Треба да престане да буде грешник.

Има седам најважнијих импулса који утичу на душу:

1. Телесне потребе.

2. Душевне склоности.

3. Разум или ум.

4. Утицај друштва.

5. Утицај ауторитета и ликова из књижевности.

6. Подстицај и утицај тамних сила.

7. Највиши разум и побуде потичу од Бога кроз Анђела Чувара (савест и благодат).

Схиигуман Сава (у свету Николај Михајлович Остапенко)

(Пут према савршеној радости)