Недеља Преподобне Марије Египћанке

У пету недељу Великог поста Света црква прославља успомену на Преподобну Марију Египћанку, свету подвижницу, која је слика дубоког, искреног покајања.

Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу, "глуво доба" – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови.

У служби ове недеље, верни се позивају да своје подвиге удвоструче како би препловили велику пучину поста која стоји пред њима, истовремено их тешећи и храбрећи чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми "који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу." Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост:

"Завапи Христу Богу који је распет за тебе", каже Црква, "и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме."

Химне служби ове недеље написали су: Софроније Јерусалимски, Андреј Критски, Јосиф и Теодор Студит. "Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у недељу, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа.

У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поје цео Велики канон Св. Андрије Критског и житије Свете Марије Египћанке.

У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки. Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију.

“Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.”

“Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.”

извор