Митрополит Солуна Филотеј: Када се срце смири и спусти

Јеванђелски одломак о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10–14), којим почиње Триод, не представља само поучну причу; он дјелује као огледало пред које смо позвани да станемо, не да бисмо посматрали друге, него да бисмо сагледали себе.

У средишту приче стоји реченица Фарисеја: „Хвала ти што нисам као остали људи“ (Лк. 18, 11).
Ријечи изречене прије толико вјекова, које, међутим, и данас звуче изузетно познато, често прерушене у своју савремену верзију: „срећом, нисам као он“.

Фарисеј не говори неистину. Пости, држи се закона, живи религиозно уредно, и по свему судећи дјелује „исправно“. Али његов проблем није у ономе што чини, већ у начину на који сагледава.

Он се не обраћа Богу да би се покајао, него да би се упоредио. Не тражи милост, него потврду. А да би се осјетио „оправданим“, потребно му је да некога постави ниже од себе. Тако се цариник претвара у степеницу самоправдања.

Такав начин размишљања, међутим, не одликује само фарисеја из приче, него често и нас у свакодневном животу: када се осјећамо морално надмоћнима, када журимо да осуђујемо, када људе дијелимо на „добре“ и „лоше“, када помислимо — макар и ћутке — „ја то никада не бих учинио“, подижући тако невидљиве зидове који нас удаљавају од других.

Цариник, напротив, не улази у поређења. Не оправдава се, нити анализира. Стоји подаље, погнуте главе, и шапуће: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18, 13). Не истиче дјела, нити се позива на врлине. Приноси само своју скрушеност. И његово смирење постаје пут ка оправдању.

Прича нас подсјећа да је највеће искушење за вјерника самодовољност: привид да је „са мном све у реду“, да „ми није потребно покајање, преумљење“, да „се разликујем од других“. Духовни живот, међутим, није борба за надмоћ нити такмичење у моралу; он се гради на живом и искреном односу са Богом и са ближњим.

Црква није клуб морално беспрекорних људи, нити простор искључивања. Она је заједница праведних и грешних, који се сви — без изузетка — налазе на путу покајања.

То је тијело оних који признају да им је Христос потребан, не као награда, него као спасење. Када се у средиште постави Христос, а не наш егоизам, тада престајемо да се раздвајамо од других и учимо да заједно ходимо, у смирењу, истини и љубави.

Превео са грчког језика: п. Никола Ј. Гачевић

извор