Лек за токсични стид

„Ја нисам такав какав треба да будем.“

Колико пута сте, макар у себи, изговорили ову реченицу? „Нисам довољно добар отац, довољно присутна мајка, довољно пожртвован хришћанин, довољно вредан пажње и љубави“. И као по правилу, након што смо себи то рекли, креће да нас вуче наниже: осећамо (токсични) стид, кријемо се, повлачимо се, а често такву врсту стита (потпуно некорисног и штетног) облачимо у духовно рухо врлине  и називамо га „свешћу о свом грешном стању“.

Волео бих да застанемо овде, јер се управо ту дешава једна суптилна, али нимало наивна замена. Замена стида са покајањем.

Стид говори: „ја сам грешка“. Кривица, здрава кривица, говори: „урадио сам нешто погрешно, али то могу да поправим“. Разлика је огромна, јер прва реченица напада само наше биће, наш идентитет, а друга се односи на конкретан поступак који може да се исправи. Проблем настаје када у цркви, у васпитању, у нашем сопственом унутрашњем гласу, ове две ствари помешамо и почнемо да свако „погрешио сам“ преводимо у „ја сам грешка, ја не ваљам ништа, ја не вредим“, итд.
А управо тако функционише токсични стид кога смо усвојили, најчешће још у детињству. Игуман Нектарије Морозов пише да у разговору са људима стално чује исту реченицу: „ја нисам онакав какав треба да будем…“ Не онакав каквим су родитељи желели да будем, не такав какав желим да будем ја сам, не таквим каквим, како нам се чини, тражи да нас види Бог. И управо из овог осећања  немоћи да одговоримо очекивањима – ствара се дубоки унутрашњи сукоб, а из њега даље тескоба, немир, незадовољство собом и животом уопште.

Овде долазимо до нечега што нам је време да схватимо: стид, токсични стид никада никога није учинио бољим. Тескоба и немир нису добри помоћници у промени на боље, баш супротно, они постају главна препрека, управо зато што одузимају снагу и наду да се уопште нешто може променити. И тако настаје зачаран круг: човек пати јер „није такав какав треба да буде“, а управо та патња му и не дозвољава да постане другачији.

Многи међу нама, нажалост, у храму уче управо баш ово. Уче да треба да се „изгрдимо“, да константно понављамо колико смо недостојни, несавршени, лоши, јер то, ето, ваљда некога чини смиренијим. Mеђутим, то није смирење, то је дубок анавика токсичног стида који смо, још пре него што смо упознали Христа, понели из детињства и донели га у веру.

Шта каже Јеванђеље? Сетите се жене ухваћене у прељуби (Јн. 8: 3-11). Довели су је пред Господа управо да је осрамоте, да је јавно понизе, јер то је оно што стид ради – излаже нас, обележава нас, изопштава. А шта каже Христос? „Ни ја те не осуђујем; иди и више не греши.“ Не каже: ‘не вредиш, ниси достојна, срам те било, бежи ми са очију.’ Прво је ослобађа осуде и тек онда је позива на промену. Пут ка промени иде кроз прихватање себе, не кроз стид.

Апостол Павле је јасан: „Никакве, дакле, сад нема осуде онима који су у Христу Исусу“ (Рим. 8:1). Ако је тако, ако је Сам Бог Који нас је створио, Који нас познаје боље него ми себе саме, престао да нас осуђује – одакле нам право да ми себе осуђујемо на онај начин на који то (токсични) стид ради?

Готово увек, стид се учи. Дете коме се стално, различитим средствима, шаље порука „ниси добар какав јеси“ – казнама, хладноћом, поређењем са другом децом, разочараним изразом лица родитеља. на крају усваја уверење да оно само по себи, у својој суштини, нешто вреди само ако је „онакво какво треба да буде“, то јест, онако како други очекују. И то уверење после носи целог живота, преноси га чак и на однос са Богом, замишљајући Га као још једног строгог и никада до краја задовољног родитеља.

Шта да радимо сада? Прво треба да схватимо, а онда и да поверујемо, да смо овакви какви јесмо, већ сада важни и драгоцени. Не зато што смо испунили нечија очекивања, него зато што нас је Господ створио по једино Њему знаном плану и замислу. Ми не морамо да будемо онакви какве нас жели неко други – захтеви људи, чак и оних који нас искрено воле, нису увек разумни и праведни.

Потребне су нам, у ствари, само две ствари. Прва: да упознамо себе онаквим какви заиста јесмо, без улепшавања и без самоосуде. Друга: да се запитамо каквим нас жели Он и да у том смеру усмеримо свој труд.

Господ је веома стрпљив. Не тера нас, не тражи све одједном. Не смеје се нашим грешкама. Не осуђује због неуспеха. Не окреће се од нас због неуспешности. Помаже, из тренутка у тренутак, ономе ко искрено жели једно – да оствари Његов план, а не туђа очекивања.

Када то схватимо, круг се коначно раскида. Тескоба, немир, незадовољство нас постепено напуштају. А на њихово место долази нешто сасвим друго – осећај да живимо стваран, истинит живот. Управо онакав какав треба. Размислите о овоме, кад вам следећи пут дође мисао: „нисам такав какав треба да будем.“

Запитајте се одмах: ко је то рекао да треба да будем неко други? Да ли је то заиста Бог?

Станоје Станковић

извор