Корен нашег егоизма заправо је у поистовећењу нас самих са мислима које нам долазе и спремност да лакомислено и дрско (без страха Божијег) доносимо суд о свему око нас. Како Лествичник каже, треба нам "сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања". Покајање (преумљење) је зато скок у амбис неизвесности јер најтеже се одрећи наше спремности да све око себе стављамо у одређене категорије и живот претварамо у систем који почива на нашем ограниченом искуству. Такав живот нема везе са стварношћу, већ је плод нашег самољубља и духовног слепила и зато је често бесмислен и многи људи прођу кроз живот не живећи га већ стално јурећи за пролазним вредностима и уживањима мислећи да ће их то заситити, али остају гладни, јер човек без Бога не може да се насити и задобије истинску радост. Благодарење Богу на свему, па чак (ако имамо снаге) и на ономе што је најтеже, као и љубав и састрадалност према ближњима свему даје смисао у животу. Тада и најмање и готово безначајне ствари постају велике и смислене јер им придајемо пажњу у Богу и све што радимо може да буде израз заједничарења са Богом. Присуство Божије треба да опитујемо трудећи се да стално живимо пред лицем Божијим у сваком тренутку у дубокој свести о својој ограничености вапијући у молитви са Давидом "грех мој је стално преда мном".
Нажалост, ми непрестано тражимо неко недефинисано савршенство као нешто што је изван нас не будући свесни да је Бог стално уз нас, заправо у нашем срцу, које смо затворили преневши сву пажњу на лутање ума који се отргао контроли. Зато тако често не примећујемо наше ближње, оне који страдају, живимо као да смо по себи физички бесмртни и никада нећемо умрети, не доживаљвамо радост у неким обичним догађајима јер смо духовно одсутни и бавимо се уместо тога тумачењем свега, декодирамо стварност око нас и претварамо је у виртуелни свет нашег ума. Без пажње - трезвоумља - нема ни благодарности ни љубави и саосећања према ближњем. Све информације које долазе до наших чула гурамо у жрвањ ума који гради сопствени доживљај Бога, нас самих и света око нас који је толико далеко од онога што нам Бог даје сваког часа и на сваком месту. Заправо живимо, а као да не живимо и многи нажалост то схвате тек пред крај живота или суочавајући се са великим страдањем.
Зато сваког часа треба да смиравамо ум молитвом, сећањем на Бога и да свуда и свугде будемо присутни и свесни да је Бог не само уз нас него у нашем срцу. Свети оци то зову непрестаном молитвом или умносрдачном молитвом. Као и све што се задобија од Бога, потребан је труд, као израз нашег слободног избора, а Бог све што је несавршено употпуњује и све нам даје на дар, али онда и како Он хоће. Нема ту инстант методе. Господ сам каже "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима". (Мт. 11.25)
Архимандрит Сава Јањић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.