Како нас мали греси убијају, а да ви то не приметите

Слагали сте некога, заборавили да се поздравите са неким, нисте се захвалили на помоћи, прекорили или осудили некога, нисте пружили лепу реч подршке, употребили ружан језик у разговору са неким или се негде препустили похотним мислима. То су мали греси због којих се мало људи покаје, али управо они одређују много тога у нашим животима.

Замислите ово: нечије лажи и неискреност довеле су до тога да некоме порасте крвни притисак и одведу га у болницу. Нечије одбијање да их поздрави погоршало је њихово већ депресивно расположење. Старија жена је била приморана да позове водоинсталатера и издвоји део своје оскудне пензије за рад јер је њена комшиница била превише лења да сврати после посла да јој поправи славину.

Неки би могли помислити да нема потребе толико драматизовати ситуацију због ситних грехова. Али ако узмемо у обзир да постоји много људи који се у сваком тренутку препуштају таквој непажњи (вероватно свако од нас), онда се акумулира велика критична маса грехова, тихо почињући да нас све духовно и физички уништава. Зар управо ти мали греси презира и хладног става према другима нису узрок свих наших животних невоља?

Када показујемо равнодушност и тражимо изговоре за мање грехе, постајемо неспособни да се одупремо великим гресима. Злоупотреба моћи, крађа, прељуба, пијанство, пљачка, силовање, убиство и, коначно, ратовање су резултат малих грехова, за које се већина људи никада није покајала и нема намеру да се покаје. Не каже без разлога Господ: „Веран у најмањем и у многом је веран, а неверан у најмањем и у многом је неверан“ (Лука 16:10).

Иако се старе цркве активно обнављају и граде многе нове, не могу сви да пронађу свој пут овде. Неки цркве виде једноставно као прелепе архитектонске споменике, места окупљања оних са несрећним личним животом или старијих бака. Многи верују да треба веровати „у себи“ и не нужно учествовати у црквеном животу. Међутим, управо у цркви, кроз молитву и покајање, можемо црпити благодатну снагу која ће нам омогућити да ређе падамо у мање грехе и тиме се заштитимо од великих грехова.

Само тамо где постоји стална, невидљива духовна борба против духова зла на небесима, као и против сопствених грехова, великих и малих, успоставља се истински мир и враћа се спокој души. Није случајно што управо у црквама, а посебно у манастирима, свака особа доживљава личну благодат, своје срце испуњава радошћу која далеко превазилази удобност свих земаљских задовољстава и забава.