Какву штету туга наноси нашој души?

Када туга обузме човекову душу, она му не дозвољава да се моли са истом радошћу, нити да прибегне проучавању Светог Писма, како би у њему пронашао лек и био исцељен.

Туга нас такође спречава да будемо мирни и љубазни према нашој браћи. Чини нас нестрпљивима и грубима, отежава нам живот и делује као инхибитор у нашим напорима да испунимо своје духовне дужности и обавезе.

Како излечити болест туге и апатије

Стога, ако желимо да водимо духовну борбу, како нас апостол учи, то јест, „по правилима игре“ (2. Тим. 2:5), морамо се побринути да ову болест лечимо са истом пажњом и марљивошћу коју примењујемо на савладавање других страсти. Заиста, „као што мољци једу одећу, а мољци дрво, тако туга човеку једе срце;“ (Посл. 25:20а). Овом речју Свети Дух јасно и са великом прецизношћу изражава силу ове веома опасне страсти.

Са чиме можемо упоредити душу која је жртва напада туге?

Одећа коју су мољци појели изгубила је вредност и више није корисна за достојанствено облачење. Исто тако, дрво које су мољци појели није погодно ни за украшавање једноставне грађевине, нити је више погодно за било какву другу употребу, осим да постане огревно дрво. Тако је и са душом коју је појео мољац туге. Биће потпуно бескорисно правити ову првосвештеничку одећу, која, како каже Пророк, прима смирну Светог Духа која силази с неба и излива се прво на Аронову браду, а затим допире до руба његове одеће: „као смирна на глави која је силазила на браду, Аронову браду, која је силазила до руба његове одеће;“ (Пс. 132,2).

Ова душа неће моћи да учествује у изградњи и украшавању овог духовног храма, чије је темеље, попут мудрог архитекте, поставио апостол Павле; „ Ви сте храм Божији“, каже он, „и Дух Свети обитава у вама“ (1. Кор. 3:16).

У Песми над песмама, „Невеста“ такође описује врсте дрвета од којих је овај храм изграђен: „Греде наше куће“, каже она, „су од кедровог дрвета, а њени оквири су од чемпреса“ (Песма над песмама 1:16). Стога, за Божји храм бирамо врсте дрвета које су мирисне и веома издржљиве, да се временом не кваре, нити су у опасности да их поједу мољци.

Одакле долази туга и како се она појављује у нашој души?

Туга често произилази из беса који човек осећа због губитка неког задовољства или неке наде у добитак. Међутим, понекад не постоји очигледан разлог који може оправдати овај пад.

У тим случајевима, искључиво је одговорна злоба непријатеља, која нас изненада оптерећује таквим теретом. Много пута, заправо, дођемо до тачке где не можемо да се дружимо са нашом уобичајеном љубазношћу чак ни са нашим вољенима или нашим пријатељима и сарадницима. Тада, без обзира колико разговор са њима може бити пријатан и природан, сматрамо га теретним и непотребним и на њега одговарамо непристојношћу или незахвалношћу. А то је зато што је тежина туге преплавила сваки аспект нашег срца.

Наша туга није због грешака других, већ због наших сопствених страсти.

Ово јасно показује да се наше страсти не јављају увек као реакција на мане других, већ чешће због наше сопствене кривице. Јер у себи кријемо узрок и семе страсти, које, чим нас погоди олуја искушења, одмах ничу и доносе плодове. Не стижемо у тугу након изненадног пада, већ је наша пропаст узрокована манама које су, због наше непажње, постале хроничне у нама.

Стога, нико није приморан да греши када је изазван грешком свог ближњег, осим ако и сам нема корен греха у свом срцу. Не би требало, дакле, да верујемо да је неко изненада залутао и пао у понор похоте због погледа на лепу особу супротног пола. Радије би требало да знамо да је тај призор био прилика да на површину изађе болест која је у њему већ неко време тајно тињала.

Не би требало да престанемо да се дружимо са својом браћом, мислећи да ћемо на тај начин постати савршени, већ би требало да негујемо врлину стрпљења.

Из тог разлога, Бог, Творац свих ствари, знајући боље од било кога како да исцели своје створење и да се узроци и корени наших патњи не налазе у другима, већ у нама самима, није нам рекао да се не дружимо са својом браћом, нити нам је заповедио да избегавамо оне за које мислимо да нас провоцирају или да постајемо узрок њихове пропасти. Он жели да се трудимо да превазиђемо сваку тешкоћу.

Морамо добро знати да се чистота срца не стиче толико дистанцирањем од људи колико врлином стрпљења. Као што, када имамо стрпљења, можемо остати мирни, чак и са онима који мрзе мир, тако и када нам недостаје стрпљења, налазимо се у сталном неслагању и сукобу, чак и са онима који су постигли врлину и много су бољи од нас. Јер, прилике за немир и разлози који нас подстичу да се дистанцирамо од људи са којима се дружимо никада нису одсутни из наших живота. Дакле, мењајући места, не бежимо истовремено од узрока туге, која нас води до одвајања од наше браће.

Ако побољшамо свој карактер, можемо без потешкоћа комуницирати са свима.

Побринимо се, дакле, да искоренимо своје страсти и исправимо своје размишљање. И ако то постигнемо, онда ћемо лакше живети, не само са људима, већ, како каже Свето Писмо, и са дивљим зверима: „Јер ће дивље звери бити у миру с тобом. Ти ћеш имати мир“, каже се, „чак и са дивљим зверима“ (Јов 5:23). Заиста, „велики мир имају они који љубе закон твој, и нема им спотицања. Велики мир влада у души оних који те љубе, Господе, и неће се спотакнути у замку“ (Пс. 118:165).

Друга врста туге која нас води до очаја 

Постоји и друга, гнуснија врста туге. Она не тера кривца да промени свој начин размишљања и живота или да исправи своје грешке, већ га гура ка смртоносном очају. Овај очај је спречио Каина, након убиства свог брата, да се покаје (Пост. 4:9-16). Такође је навео Јуду, након издаје, уместо да исправи своју грешку покајањем, да оконча свој живот (Мат. 27:5).

Наша туга нам користи само у једном случају.

Не би требало да сматрамо тугу дозвољеном и корисном, осим у једном случају: наиме, када смо тужни због својих грехова, јер они ометају наш напредак ка духовном савршенству и будућој срећи. О томе Апостол каже: „Јер туга по Богу доноси покајање за спасење без жаљења; а туга земаљска доноси смрт. Туга по Богу доноси покајање за спасење, због којег се нико неће покајати; а туга земаљска доноси смрт“ (2. Кор. 7:10).

Како можемо разликовати „божанску“ тугу од туге коју изазива ђаво и која нас води у смрт?

„Божанска“ туга чини човека послушним, племенитим, смиреним, практичним, пуним слаткоће и стрпљења. Јер се ова туга рађа из човекове љубави према Богу и изражава се без напора - због жеље коју човек има за својим духовним усавршавањем - скрушеношћу духа. Особа која има ову тугу је весела и лакоумна. И пошто се нада свом духовном усавршавању и постизању будућих добара, она увек одржава своју доброту и дуготрпљење, учествујући тако у свим плодовима Светог Духа, као што је набројао Апостол који каже: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милост, верност, кротост, уздржање;“ (Гал. 5:22-23).

Напротив, онај кога савладава „светска“ туга, раздражљив је, нестрпљив, неубеђен, пун негодовања, бесплодног туговања и болног очаја. Туга паралише енергију онога кога је она обузела и одвраћа га од спасоносног бола који покајање рађа. Јер ова туга чини човека неразумним. Она уништава не само плодове молитве, већ човека лишава свих плодова Светог Духа, које „божанска“ туга богато дарује.

Морамо из себе протерати, осим корисне туге, сваку другу штетну тугу. Штетна туга има три узрока.

Дакле, ако искључимо ову тугу, која се рађа из спасоносног покајања и тражења савршенства или жеље за стицањем будућих добара, свака друга врста туге мора се сматрати штетном и против ње се мора борити. Јер је то туга која долази из овог пролазног живота и рађа смрт. Зато је морамо истерати из својих срца, и то са онолико бриге и пажње колико улажемо да бисмо се одупрли и убили дух блуда, среброљубља или гнева.

Како искоренити тугу из наших срца

Заслужићемо да се ослободимо ове погубне страсти сталним духовним учењем, уздизањем и држањем свог ума усредсређеног на наду и очекивање будућих добара и на теорију блаженства које нас чека. На тај начин ћемо сигурно моћи да превазиђемо сваку врсту туге, било да долази од гнева, или од губитка неке добити, или од неке повреде или од увреде коју смо претрпели.

Морамо превазићи ово емоционално стање и када осетимо да нас оптерећује неоправданим осећањима кривице или када нас вуче у смртоносни очај. Нада у вечна добра ће нас стално држати у радости и остаћемо постојани у својим искуствима, не очајавајући због невоља које нас сналазе, али и не почивајући у благостању. Морамо сматрати и благостање и туге привременим ситуацијама, које ће ускоро проћи.

свети Касијан Римљанин

(Ј.Г. - Поуке.орг)

извор