Искуство сусрета са Богом у Евхаристији

За неке људе, Причешће је незамислив подвиг. Па шта ја то говорим? Не за неке. За многе. Можда за већину. И себе убрајам у ову већину.
Евхаристија је толико света ствар коју осећаш умом, својом кожом разумеш да додирујеш нешто заиста свето. Ти, човек од крви и меса, својим ситним мислима, сујетом и стрепњом, не дотичеш се само Тела Божијег, него се излива Његова света Крв у твоје вене. Крв Божија пере твоје срце, мења те, враћа те себи.
Ово је невероватно. Али тако је. Како се ово дешава? Како је ово уопште постало могуће? Како сам после тога остао жив? Можемо много причати о овоме. Ако сте то искусили, више ћете волети тишину.
Ово је истина Евхаристије – свето узбуђење додира истинске светиње, готово сагоревајући ужас светог. А поред тога – нешто сасвим друго – детиња, мирна радост, „тишина неизрецива“, радост постојања, дисања, молитве, трчања, радовања, јер си заувек жив и заувек окружен живим.
Свештеник стоји на престолу и као из дубине очаја изговара: „Боже, очисти ме грешног!“ Симбол мирне радости је дете које жваће нафору. Деца заиста воле нафору. Да ли сте и ви приметили?
Тако је забавно гледати како неко мало дете, држећи „свету лепињу“ са две „шапе“, с највећом озбиљношћу преноси „Божји хлеб“.
И заиста, има нечег бескрајно мирног у самој појави светог хлеба и вина. Како ти душа буде мирна и тиха кад погледаш у нафору.
Суптилан и нежан тренутак литургије. Свештеник стоји у олтару. Ускоро ће се иговарати "Верујем". Свештеник узима у руке поклопац који прекрива Путир и почиње да „дува“ преко светиње читајући Символ вере. И увек радо узимам овај покривач у руке, јер се кроз њега пробија суптилни мирис вина и хлеба, и у души ми је тако добро, тако мирно и радосно.
Како литургија спаја ова два невероватна стања: детињу мирну радост и свето страхопоштовање? Све је врло једноставно. Не срећемо се са безличним светилиштем, не са страшним космичким елементима у Евхаристији. Живи Бог, наш прави и истински Отац, пун љубави и нежности, долази нам у сусрет. Он нас дотиче, Његова Крв обнавља наше душе, Његов Дух оживљава наша тела. Страшно. И радосно.
Права икона Евхаристије је јеванђелска прича о умножавању хлебова. Налази се у сваком од четири јеванђеља. Стара, веома стара прича. Христос је по цео дан проповедао на пустом месту, људи су били уморни, далеко од становања, нису имали чиме да се нахране – апостоли су нашли само пет хлебова и две рибе, али можете ли овим да нахраните толико људи?
А Господ се просто помолио, благословио и нахранио све.
Обично чудо – о томе ми хришћани уморно размишљамо, не примећујући да чудо не може бити обично.
Уосталом, чудимо се овоме некако тупо, без ентузијазма: да, Бог је направио чудо, нахранио пет хиљада људи, али да ли је заиста толико вредно да Бог направи чудо? Он је Бог, свемогући Творац и Провидитељ.Требало би да му је лако да исцељује, васкрсава и умножава хлебове.
Али joш у давна времена схватили су: прича о хлебу је посебна. Јеванђелист Јован, који се није одликовао склоношћу да у свом јеванђељу понови оно што су други јеванђелисти већ говорили пре њега, ипак се сетио чуда умножавања хлебова у свом тајанственом јеванђељу, и поменуо га баш у тој шестој глави, у којој се детаљно приповеда о Хлебу Небеском, односно о Евхаристији. Чудо умножавања хлебова је била илустрација за разјашњавање теологије Евхаристије. То није био само чудесан догађај, већ, пре свега, знамење, жива икона Вечне Литургије.
Шта је Евхаристија? Тешко је то укратко објаснити, поготово нецрквеној особи. Речи се бирају тешко, опиру се, захтевају дозу резерве и појашњења. Чак ни за теолога ово није лак задатак.
Овај дар, доступан свима – и научнику, и незналици, и богослову, и простаку – не можете умом да схватите: погледајте само икону Евхаристије, чудо умножења хлебова, и не гордите се, него понизно приступите и започните ову тајну општења са Богом, пустите Христа у живот свој, у крв своју, у тело, у саму дубину своје душе и замолите Га да њена унутрашња спремишта, мрачна и пространа, буду обасјана светлошћу Његове љубави, да би вас Христос оживео, нахранио правим животом, јер је управо то смисао Евхаристије - да оживимо мртве, да заситимо наше душе и тела истинским, Божанским животом.
И ово је прави, веома лични и присни сусрет са Богом Живим. Не са идејом, не са доктрином или филозофским системом, не са мистериозном нествореном енергијом. Он сам, Творац света, сусреће ме лично у самој дубини мене, у таквим понорима мог бића о којима ни сам нисам ни размишљао.
Мој мудри пријатељ са тужним осмехом и непоправљиво љубазним очима једном ми је испричао како је постао верник, доживевши ово искуство сусрета са Богом у Евхаристији. Одрастао је у обичној совјетској породици, не знајући ни за Бога, ни за Цркву. Живео је као трава - пионирско детињство, школске невоље, страст за боксом - разумљив живот, без мистичних тајни и метафизичких стрепњи.
Одједном су цркве почеле да се отварају. А у нашем граду Гомељу, Петропавловска катедрала је враћена верницима. Било је тако необично.
Испоставило се да постоји неки други свет, веома древни и традиционалан, и тамо су људи који имају свој пуноправни и пунокрвни живот! Почео је да улази у храм. Ништа није разумео, никога није познавао, само је гледао. Било је занимљиво и необично. Упознао је монахињу, а онда су почели разговори.
-Да ли сте се икада причестили?
- Не. Како то изгледа?
- Рећи ћу вам.
Причала му је о Причешћу и како да се припреми. На ужас својих родитеља, совјетски школарац је храбро постио недељу дана. Стрпљиво је читао „Молитвеник“, ни не надајући се да ће разумети древни дијалект. Уочи причешћа, по обичају, гледао је ТВ са неким глупим филмом и дошао на литургију, потпуно не схватајући шта ради, зашто је дошао и шта да очекује. Требало би да се причестим - причестићу се. Да ли сам верник? Схватићу то тамо.
Након обављене исповести, пришао је причешћу. Руке склопљене на грудима. Гласно је изговорио своје име. Свештеник му је принео парче хлеба са вином на кашичици. Необичан укус. То је све. Нема више шта да се каже. Тако се све догодило. Тако је постао верник. Ту, код Чаше, срео је Христа. Није било никаквих визија. Није било гласова, пророчанстава или необјашњивих чуда. Земља се није мицала испод ногу. Урагани нису откинули малтер са зидова. То је био додир нечег искреног и светог. Као дечак никада није помислио да би му се ово могло догодити. Није знао шта је Евхаристија, није читао Свето писмо, није проучавао историју цркве и житије светих. Чуо је нешто, прочитао, али уопште није мислио да ће бити овако. Упознао је Бога и остао.
После причешћа сео је на црквени трем. Свуда наоколо свеже цвеће, клупе. И – изванредна тишина. У цркви се још моле и певају. Неки људи шетају около, спортисти трче дуж стазе.
Помислио је: тако је једноставно уверити се да постоји Бог на свету: само приђи чаши и причести се. Потребно је да само одете у храм, и Бог ће вам доћи у сусрет. То је тако једноставно.
Прво је искуство, па разумевање, а после Сретења долази вера, коју нико не очекује, која се не може ни планирати ни наручити. Али само тако постајемо верници – лично сусрећући Бога, изненађени Њиме.
И зато је тако радосно ићи на Причешће – на састанак са Богом, схватајући Кога ћеш видети, Кога ћеш примити у себе, Ко ће остати са тобом заувек.