"Или живот, или смрт, или садашње, или будуће, (све је ваше)..., а ви сте Христови... (1. Кор. 3:21-23).

Црква, наравно, верује да без Христа смрт остаје до краја вечна и "страшна тајна", која мучи човека и која се окреће против његовог живота. Једино се смрћу Христовом усмрћује смрт, укида бесмртност смрти и прославља њено коначно умртвљење. Средиште није више смрт, него нови живот у Христу, тако да се наш живот од сада "са Христом крије у Богу" (1. Кор. 15:53). Он се сеје кроз Крштење, као пшенично семе, које остаје до времена својих васкрсних плодова (Јн. 12:24). Средиште је Васкрсење Христово са којим је "дошло Царство живота и са којим је разрушена држава смрти. И би друго рођење, други живот, друга врста живота, пресаздање ове наше природе" (Св. Григорије Ниски). Дајући нам Себе, Христос нам је дао све. Он је све испунио Својим животом и даровао нам могућност стварног обожења, откривајући нам благодатни карактер и саме смрти: "Или живот, или смрт, или садашње, или будуће, (све је ваше)..., а ви сте Христови... (1. Кор. 3:21-23). Крстом и Васкрсењем Христовим укинуто је безнађе и безизлаз смрти. Смрт није више страшна за човека, него је човек страшан за смрт. Смрт постаје немоћна зато што је уништен њен центар - грех као одвајање од Бога. Човековој природи, која наставља да се суочава са чињеницом смрти, од сада је дата сила Васкрсења (1. Кор. 15:13,16:20). Смрт се преображава у рођење ("дан рођења човековог"), постаје првина новог живота, дело поновног успостављања живота, добија карактер сна у значењу ишчекивања васкрсног живота, постаје пут ка животу Васкрсења (Св. Јован Златоусти). "Као што је у личности Адама смрт постала осуда људске природе, која је у почетаку примила насладу, коју је сама породила, тако и смрт у Христу постаје осуда греха и поново наслада у Христу, која остварује чисто рођење природе. Као што је сладострасни живот Адама постао мајка смрти и трулежности, тако и смрт Господа нашег за Адама, ослобођена од насладе Адамове, постаје почетак вечног и бесмртног живота..." (Св. Максим Исповедник). Само код неверујућих господари жалост и страх од смрти зато што се само код њих "нада ограничава на садашњи живот. И зато је смрт за њих једнака катастрофи" (Св. Григорије Ниски)... Свети Оци уче да "је осуда смрти престала. Али, иако трулежност престаје и поништава се у благодати Васкрсења, умиремо у времену и смртно тело се рашчињава (како је Бог свакоме одредио), како бисмо узмогли постићи боље Васкрсење. Јер, као семење које пада у земљу, тако се и ми са распадањем (тела) не губимо, него се сејемо да бисмо васкрсли, пошто је смрт укинута благодаћу Спаситеља"... Васкрсење и прослављење тела, које ће значити коначну слободу човека (будући да је само вечни живот отаџбина истинске слободе), није независно и одвојено од ослобођења и коначног спасења тварног света. "Сав овај свет не иде ка потпуном ништавилу. Као што ће се наша тела променити, тако ће и свет, пошто претрпи промену, силом Духа Светог, бити поново саздан тако да буде ближи божанској (замисли). Тако ће са светом бити исто што и са нама" (Св. Григорије Палама). Ради се о промени или преображају, о поновном рођењу или поновном стварању творевине, о чему говори Библија (Рим. 8:19-22; 2. Кор. 5:17). Све ходи ка Васкрсењу које је тајна истинске промене целог света, тварног и материјалног космоса. "Као што се зарђала бакарна посуда баца у ватру и обнавља, тако ће, у Васкрсењу (чија тајна дејствује већ сада), и твар (која је остарела и упрљана грехом човековим) проћи кроз огањ Божији, претопити се и обновити, те постати неупоредиво светлија од оне која се сада види" (Св. Симеон Нови Богослов). Преображај и обновљење тварне и материјалне стварности претходиће Васкрсењу и обавиће се пре њега и пре него што тела постану нетрулежна, како би Црква Божија била саборна. "Људска тела остају да буду трулежна, имајући знаке трулежности и нетрулежности до заједничког Васкрсења, када ће се коначно и у потпуности преобразити кроз освештање и нетрулежност у Христу васкрслом. Јер, људска тела не треба да васкрсну и да постану нетрулежна пре обновљења целокупне твари. Као што је прво ова твар саздана нетрулежном и после ње - човек, тако опет треба најпре твар да постане нетрулежна а тада ће се са њом обновити и постати нетрулежна сада трулежна тела људи, како би човек опет био духован и бесмртан и обитавао у нетрулежном и вечном и духовном обиталишту" (Св. Симеон Нови Богослов).