У поуци отац Нектарије (Морозов) говори о грешкама које израњају из брзоплетости и објашњава зашто је једна духовна навика кључна за сваки будући избор.
Понекад је довољан само један тренутак непажње да нас удаљи од пута којим желимо да идемо. Управо на тој танкој линији између намере и стварности игуман Нектарије (Морозов) препознаје најскривенији узрок човекових падова, не велику драму зле воље, већ ситан, готово невидљив прелом: делање без размишљања. Старешина Архијерејског комплекса – цркве Светих апостола Петра и Павла у Саратову, игуман Нектарије примећује да се човек често брани мишљу да грех није увек чин лоше намере, већ „грешка“. Како каже:
- Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо… Али околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо…
Његове речи отварају питање које нас тихо прати кроз живот: зашто, упркос доброј вољи, понављамо исто?
Како се рађа грешка која изгледа случајно
Он набраја читав сплет унутрашњих слабости — навике које се лако лепе за човека, вољу која посустане у тренутку када је најпотребнија, као и маловерје које пресече пут Божијој помоћи. Али, како додаје:
– Постоји још један разлог који се помало издваја и који је "најодговорнији" за грех као за грешку… Разлог је одсуство навике: прво треба размислити, па тек онда делати.
Та реченица постаје осовина његове поуке: грех врло често почиње бржим кораком од мисли.
Корак који је начињен много пре одлуке
У једној исповести коју је скоро чуо, човек му је описао како је другарица умало пропала кроз лед. У том тренутку помешало се све - жеља да помогне, страх да заједно потону. Када га је чуо, игуман Нектарије му је узвратио питањем које задире у корен сваке такозване "случајности":
- Зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим - поставља реторичко питање игуман Нектарије, преноси портал православие.ру.
Тим једноставним питањем помера фокус: грешка често почиње много пре одлуке коју видимо.
Затим наставља да наводи свакодневне примере: човек који скаче у воду где не зна шта је испод површине; други који се упушта у падобранство иако године то не праштају; трећи који у брзини аутомобила заборави да живот не трпи надметање.
Сви они касније, како сам каже, понављају исту реченицу: "Зашто сам то учинио? Да сам само размислио!"
Ни једноставније, свакодневне ситуације нису другачије.
- Видиш да је неко ван себе од беса, али ипак улазиш у разговор који води у сукоб…
Исход је очекиван: речи које су могле бити прећутане претворе се у увреду коју је тешко повући. А затим дође оно што звучи као рефрен нашег живота: "Кад бих…"
Навика која мења ток сваког наредног избора
Иста логика важи и за намерне грехове. Када срце већ крене да пристаје на нешто што не ваља, Нектарије саветује макар један тренутак застанка:
- Сети се како си се мучио раније, колико си се дуго враћао себи, колико је било тешко тражити мир од Бога и људи. Да ли је вредело? Одговор је увек исти, али га се ретко сетимо пре него што погрешимо.
У завршници своје поуке, игуман Нектарије јасно каже да је правило једноставно, али не и лако:
- Не чини, а да ниси размислио.
И додаје упозорење које звучи као духовни аларм:
- Ниси размислио, сигурно си згрешио. Не размишљати већ само по себи јесте грех.
Према његовим речима, постоји само један излаз: стицање навике која делује једноставно, готово банално - али управо зато и најређа. Навике да се човек заустави пре дела и промисли.
Поука игумана Нектарија враћа нас основи хришћанског подвига: човек не пада зато што је осуђен на пад, већ зато што пречесто жури испред властите савести. Православље нас учи да је промишљеност духовна будност, а будност једини начин да срце остане слободно. У времену брзине, његов позив да застанемо остаје путоказ који не губи светлост.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах