Зашто је победа над егоизмом темељ хришћанског живота?

Данас ћемо завирити у тајанствене дубине људског постојања. Целокупна трагедија нашег палог света има свој корен у једном извору — у нашем „ја“, у које од детињства навикавамо да затварамо све око себе, претварајући своју душу у непробојну тврђаву.

Наш унутрашњи свет бива обасјан невидљивом вером, али се та вера споља проверава у непрестаној етичкој борби. Живот пред нас поставља бескомпромисно питање: да ли тражимо своје или смо спремни да свету принесемо жртвени живот ради добра ближњег?

Угађање ближњем или угађање свету

Данашње апостолско усмерење потпуно је јасно: „Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка“ (Рим. 15, 2). Међутим, на овом путу крије се веома суптилно духовно искушење. Шта заправо значи „угађати“?

Хришћанство није ропски конформизам. Угађање је само по себи неутрално — оно може постати или уздизање ка врлини или пад у грех. Постоји огромна разлика између метафизичке слободе у Христу и психолошког ропства пред мишљењем овога света. Апостол нас строго упозорава: „Кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10).

Граница између љубави и човекоугађања

Где се налази граница између ових појмова? Када тражимо похвалу и прилагођавамо се туђим слабостима ради сопствене удобности, падамо у ропство човекоугађања. Али када жртвујемо сопствени комфор ради вечног спасења свога брата, тада служимо љубави.

Ако нас свет увлачи у компромис са злом, приморавајући нас на лаж или попуштање страстима, Црква одговара без оклевања: „Не пристајте на бесплодна дела таме, него их још разобличавајте“ (Еф. 5, 11).

Сам апостол Павле даје нам пример таквог служења када каже: „Као што и ја у свему угађам свима, не тражећи своју корист, него корист многих, да се спасу“ (1. Кор. 10, 33).

Истина без љубави и опасност лажне ревности

Свако наше дело треба да буде на поуку и духовну изградњу у најдубљем смислу те речи. Овде морамо имати на уму опасност лажне ревности. Чак и апсолутна истина, ако је лишена саосећања и љубави, може постати средство духовног уништења.

Када човек који поседује догматску или моралну исправност сурово и гордо њоме притиска свога слабог брата, он не изграђује Цркву, већ уноси смутњу. Истина без љубави је ужарени пламен који спаљује, а не светлост која просвећује.

Ако је наша критика вођена искреним болом за спасење ближњег, она лечи. Али ако се иза ње крије прикривена жеља да себе уздигнемо изнад другога и понизимо га, онда је то духовни преступ.

Лажна самилост и погубна попустљивост

Постоји и супротна крајност — лажна самилост и детињаста попустљивост према слабостима. „Помоћ“ која човека ослобађа личне одговорности и труда претвара духовно узрастање у његову супротност.

Када изградњу куће претворимо у њено рушење, кваримо душу ближњега, дозвољавајући му да постане паразит на туђој доброти. Истинска љубав не подстиче немар, већ човека охрабрује да понесе свој крст и одговорност за сопствени живот.

По плодовима ћете их познати

Како да се не изгубимо у овим лавиринтима људских односа? Христос нам је оставио универзално мерило: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 16).

Позвани смо да одбацимо механичко испуњавање заповести. Свако наше дело мора бити проверено својим плодовима: да ли душа нашег ближњег постаје снажнија, чистија и ближа Богу или га наша „помоћ“ чини слабијим и води га ка тами?

Позив на жртвену љубав

Хришћански позив је једноставан у својој пуноћи — одговорити на стварну, егзистенцијалну потребу човека: нахранити гладног, оденути нагог, утешити ожалошћеног и упутити онога који тражи истину.

Нека наше служење једних другима буде слободно од човекоугађања, испуњено трезвеношћу и жртвеном љубављу, усмерено искључиво на изградњу тајанственог Тела Христовог.

Извор: ortochristian.com