Зашто пристајемо да будемо лоши хришћани?

Једна моја познаница – верујућа, активна чланица Цркве и нимало глупа особа – на прекор да каква је то хришћанка када поступа овако или онако, ведро је одговорила: „Лоша!“ И наставила да се понаша исто. Чинило јој се да је са њом све у реду: хришћанка јесте, а то што је лоша – па шта је ту необично, ко је уопште добар?

Зашто пристајемо да будемо лоши хришћани – то је веома болно питање. Упућујем га пре свега себи, али не могу да га не поставим и другима. Понекад се човек просто запита: шта то радимо? Сви смо верујући људи, неки чак свештеници или монаси...

У томе и јесте ствар – сви верујемо. Наравно, не могу да видим шта је у срцу сваког човека, али за године проведене у Цркви стекла сам утисак да нико од људи које сам упознала није глумио веру. Ма колико ми се некад нису допадала њихова дела или ставови, сви су искрено веровали. У једном тренутку свог живота – као и ја – свесно су изабрали Христа и Његову Цркву.

Па зашто се онда понашају тако нехришћански? А зашто се тако понашам и ја?

 **Расцепљени смо. Искрено верујемо, а истовремено живимо као људи који Христа не познају и никада нису отворили Јеванђеље.**

Неко ће рећи: „Па то је одавно познато. Црква није за праведнике него за грешнике. Ми смо пали људи, рањени грехом, зато нам је заповеђено покајање.“

Али то заправо није одговор на болно питање: **зашто?**

Црква заиста јесте за грешнике. Али – за грешнике који се кају.

Христу су под‌једнако страни и суровост судије („Син Човечији није дошао да погуби душе људске, него да их спасе“ – Лк. 9,56) и оправдавање греха.

Жени коју је спасао каменовања (Јн. 8,3–11) није рекао: „Иди и живи како желиш.“ Рекао јој је: **„Иди и од сада више не греши.“**

Ни Његове речи првосвештеницима да ће „цариници и блуднице пре њих ући у Царство Божије“ (Мт. 21,31) не значе да ће сви грешници аутоматски бити спасени. У Царство улазе они који су се искрено покајали и променили свој живот.

Усудила бих се да претпоставим: када бисмо се сви кајали као ти цариници и блуднице, а не као првосвештеници, живот Цркве на земљи изгледао би другачије.

Када бисмо се кајали истом снагом којом грешимо, било би много мање рањених људи у Цркви, мање световног духа у међуљудским односима, мање понижавајућег страха од претпостављених, мање компромиса са светом. Обичан верник не би имао осећај усамљености, да га нико не чује и да никоме није потребан. Спољашње не би потискивало унутрашње.

Свако од нас ће на питање:

– „Да ли си хришћанин?“

одговорити:

– „Јесам.“

И то је тачно.

На питање:

– „Да ли си добар хришћанин?“

исправно је одговорити:

– „Нажалост, нисам.“

Али суштина је у трећем питању:

– „Да ли пристајеш да такав и останеш?“

Како одговарамо на то питање?

Неодређено и неодлучно:

– „Па... не баш, али...“

---

 „Али како да победим своју грешност? Тако сам слаб...“

Многима се чини да је признавање сопствене немоћи, духовне слабости и неспособности да се промене – исто што и смирење.

Али хришћанско смирење нема никакве везе са безвољношћу.

Молитва јеванђелског цариника била је смирена, али није била безвољна. Напротив – била је избор снажног и храброг човека. Као и свако истинско покајање.

Навикли смо да цариника замишљамо као сломљеног човека који плаче, па заборављамо управо ову његову унутрашњу снагу.

Да, рађамо се са палом природом рањеном грехом.

Али то не значи да смо јадна и беспомоћна бића.

Ако човек услед несреће остане без ногу, његов живот постаје много тежи, али га то само по себи не чини слабим. Слаб може постати само ако сам изабере да буде.

Грехопад је човека учинио духовним инвалидом, али му није одузео могућност да буде снажан.

Читаво Свето Писмо, у суштини, јесте историја изузетно снажних личности.

Христос је и своје апостоле и све који ће поверовати њиховој проповеди – дакле и нас – видео као снажне људе:

>„Не изабрасте ви Мене, него Ја изабрах вас и поставих вас да идете и род доносите.“ (Јн. 15,16)

Колико енергије и снаге има у тим речима: „поставио вас да идете и доносите род.“

---

Сергеј Јосифович Фудељ у књизи **„Пут отаца“** пише:

> „Када се од нас – болесних, слабих и заузетих својим пословима – затражи љубав према Богу, нас обузима страх. Наслућујемо да је то много теже од простог испуњавања моралних правила и обреда. То пред нама отвара сасвим други, божански свет. Зато узмичемо и говоримо: 'To није за нас, то је изнад наших снага.'

> Ако будемо искрени, рећи ћемо: 'Ми се тога бојимо и не желимо.'

> Наша духовна немоћ често је само изговор за наше нерадовање. Нешто ипак можемо – али нам се једноставно неће.“

Не желимо, јер би нас сећање на Бога и на смрт лишило могућности за компромис: да будемо, с једне стране, хришћани, а с друге – лоши хришћани.

Нама тај компромис одговара.

И чини нам се да би требало да одговара и Богу.

Али није тако.

Богу компромиси нису потребни.

Њему је потребан сваки од нас – у целости.

Он нас је откупио без погађања (1. Кор. 7,23) и неће прихватити ценкање са наше стране.

---

Сви се молимо и тражимо заступништво својих омиљених светитеља.

Али нека нам Бог подари да притом памтимо речи светог праведног Јована Кронштатског:

> „Да би човек тражио помоћ од светитеља, мора бити истога духа са њим.“

Шта значи бити истога духа?

Она иста безвољност, коју погрешно називамо смирењем, наводи нас да мислимо како између нас и светих постоји непремостив понор.

Тешко прихватамо истину да је **сваки хришћанин позван на светост**:

> „Будите дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески.“ (Мт. 5,48)

Сви светитељи – почевши од Пресвете Богородице, Јована Крститеља и апостола – били су људи као и ми, са истом палом људском природом.

Бити истога духа са светитељем значи усмерити своју вољу у истом правцу.

То значи желети оно што је желео светитељ.

Делити његову љубав према Христу онолико колико данас можемо – и трудити се да та љубав расте.

Тада светитељ за нас неће бити само помоћник у животним невољама, већ **чист прозор кроз који гледамо Бога.**

> **Бити истога духа са светитељем значи желети оно што је желео светитељ и делити његову љубав према Христу онолико колико нам је данас могуће.**

---

Сећате ли се изреке која се приписује преподобном Серафиму Саровском?

> „Разлика између грешника који пропада и праведника који се спасава само је у једном – у одлучности.“

Сви смо верници.

Сви искрено верујемо.

Па зашто се никако не одлучимо?

Зашто се ја не одлучим?

Чини ми се да се не треба одлучивати за цео преостали живот, већ за **овај тренутак**.

За оно што се догађа управо сада.

За следећи корак.

То нам је могуће.

То је наш природни ритам.

Обећавати себи: „Од сада заувек!“ – често значи заваравати самога себе.

Наша пала природа не допушта нам да ка Царству Божијем идемо џиновским корацима.

Наш корак је мали, попут мрављег.

Али то није важно.

Важно је само да не станемо.

Јер тада нам сам Господ неће дозволити да закаснимо код Њега.

Марина Бирјукова

Поуке.орг

извор