Зашто Бог допушта патњу праведника?

Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја.

Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противријечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али неколико хиљада година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ...

Јов је живио у земљи Узу. Био је богат, добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се од зла (Јов 1, 1). Имао је десеторо дјеце: седам синова и три кћерке. Имао је стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу.

Једном је Сатана дошао к Богу и почео да тврди да се Јов боји Бога, јер му је Бог дао благостање. Али да ли ће Јов и даље вољети Бога ако му се све ово одузме? „Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дјела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати?“

Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21).

Тада је Сатана послао зли пришт од пете до тјемена на Јова. Јов је избачен из града, био је присиљен да сједи у прашини поред пута и са свог тијела цријепом струга ране, и да сједи у пепелу. Видјевши муку свог мужа, Јовова супруга предложила му је да хули на Бога и да одмах умре. Али Јов је остао упоран те јој рече: „говориш као луда жена; добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?“ (Јов 2, 10).

А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из својега мјеста, Елифас Теманац и Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин, договорише се да дођу да га пожале и потјеше. Седам дана сједели су ћутке крај њега јер „виђаху да је бол врло велик“ и оплакивали су његову патњу. Тјешили су га, покушавали да му помогну: на крају крајева, Бог није могао да узалуд казни Јова, па Јов треба да се сјети шта је грешио пред Богом. Али Јов је са сигурношћу знао да је пред Богом чист: невин је страдао.

Јов се молитвом обратио Богу. Тугујући, замолио је самог Бога да свједочи о његовој невиности. А Господ му одговори. Био је то, како би сада рекли, асиметричан одговор. Показао му је љепоту створеног свијета, а ово је сама појава Господња, Његове ријечи – су постале одговор за Јова.

Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости. Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању.

Припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру