Закхејев синдром: Како се издвојити из гомиле

Навикли смо да Закхеја видимо као обичног грешника, али ово је портрет модерног, успешног човека који гради свој рај на сузама других. Ради се о томе како разбити матрицу смрти и зашто Бог долази непозван.
Закхеј је главни порески службеник. Преведено на савремене термине, он је издајник, дегенерик, неко ко је изградио лични рај на сузама својих сународника. Али иза ове фасаде моћи и новца крије се онтолошки ужас. Он је фигура утопљена у сопственој ситности и безначајности.
Генерално, чини ми се да савремено друштво намерно гаји Закхеја, попут поврћа узгајаног у пластенику. Свет као да је обавијен филмом који скрива Рај од човечанства.
Људи верују да су слободни. Али у стварности, они само понављају оно што су чули, следе оно што им је речено и доносе одлуке које су други направили уместо њих.
Људи живе у хедонистичком систему вредности. Све до чега им је стало, све око чега брину, све према чему гаје страст и све чему теже налази се у чисто хоризонталној равни постојања.
Диктатура руље
Изгубљени смо у гомили алгоритама, туђих мишљења и бескрајне информативне буке. Људи се осећају инфериорно ако се не прилагођавају трендовима које им намеће такозвано јавно мњење. Гомила која нас окружује и спречава нас да видимо Христа је бука мисли, рој мисли, страсти и менталних ставова који испуњавају нашу свест.
Интелигентно око душе је прекривено филмом земаљских брига и не може да види даље од нивоа материјалних жеља.
Потрошачка похлепа је покушај да се празнина у себи попуни спољним стицањима и друштвено значајним статусом.
Сви наши актуелни послови, бриге, вести су попут узбуркане, бучне гомиле у Јерихону. Одвојите се од ове гомиле. Осетите да нисте део ње. Ви сте онај кога Бог зове по имену. Али ми не можемо чути овај позив док смо заробљени унутар „гомиле“ наших реакција. Да бисмо то урадили, морамо се ослободити филма аутоматског размишљања.
Скок вере
Закхеј одбацује свој понос, статус и достојанство и прави „скок вере“ (Кјеркегор). Он пристаје да постане смешан, апсурдан и ван свог друштвеног статуса, макар само накратко угледао Светлост. Закхеј тражи Христа, уздижући се изнад гомиле како би се ослободио „диктатуре просечности“ и сусрео са Истином.
Смоква је дрво живота, које расте усред пустиње његове душе. За Закхеја, оно постаје оса универзума, место где се земаљско и небеско спајају. За њега, то је портал у други - духовни - свет.
Пењање на ово дрво није лако. То је пут умирања старог човека и поновног рађања у ново. Мора се откинути ум, залепљен и стопљен са хоризонталном равни овог света, и морају се прекинути ланци везаности који спречавају да се човек уздигне у висине.
Живот је лакши у гомили. Гомила ствара илузију сигурности. У гомили сам „као и сви остали“, исти сам као и сви остали. Невидљив сам. Само сам сићушна кап у општој прљавој мочвари. Кад сви вичу „Ура!“ — и ја вичем. Кад сви вичу „Распни!“ — захтевам исто. Сви скачу — и ја скачем. Сви су приморани да клекну — и ја клечим. Сви су вођени на погубљење — и ја се не опирем. Ово је пут смрти.
Пут живота је другачији. Мораш се попети на дрво и одвојити од гомиле. То је страшно болно и смртно опасно, јер ће смртоносно камење летети на тебе одоздо. Мислиш другачије, живиш другачије, имаш другачије мишљење — постао си деструктивни елемент у универзалној матрици смрти. Али нема другог начина.
Терапија именом
Христ зове Закхеја по имену. У библијској метафизици, име је суштина. Бог познаје Закхеја у његовој првобитној намери - пре него што је постао „грешник“ и „цариник“. Када вам се Бог обрати по имену, то није ништа мање него чин обнављања личности из безличне масе греха.
Закхејево име, које је изговорио Бог, оживљава његову истинску личност, закопану под грехом.
Поглед Божији је изливање Божанских енергија, како је учио Григорије Палама. У овом тренутку, Закхеј не само да „види“ Човека, већ бива обасјан Светлошћу, која преображава његову природу. Исто се дешава када Бога називамо именом које се не може користити узалуд. У исихазму, име Божије („Господе, Исусе Христе...“) поседује огромну стваралачку моћ.
Замрзни кадар
Након што се Закхеј попео на дрво, дешава се један дирљив тренутак јеванђељске приче. Исус се зауставља испод дрвета и окреће поглед ка Закхеју.
Застанимо овде. Ослушкујмо ову тишину. Христос још ништа није рекао; Он ћутке гледа у Закхејево лице. Све је мирно. Богочовек види рањену лепоту закључану у овом главном царинику. Бог такође види у сваком од нас оно што смо ми сами одавно закопали.
Тада се Спаситељ обраћа Закхеју по имену. Овим га отима из канџи смрти и заборава. Ти више ниси „цариник“, ти си Закхеј (што значи „чист“, „невин“).
„Сиђи брзо! Морам остати у твојој кући“, каже Спаситељ. То није молба, већ нужност. Не може бити приговора. Закхеј није био спреман за ово; његова кућа је била у нереду, неуредна, а његова породица неприпремљена. Али Закхеј не каже Христу: „Само чекај, ја ћу припремити, па ћу те онда позвати.“ Он Га одмах прима.
Инвазија Хаоса
Навикли смо да кријемо оно што је дубоко у нашим душама иза лепих фасада. Не показујемо ништа чега бисмо се могли стидети, да људи не помисле нешто лоше о нама. Али Христос буквално упада у Закхејеву кућу — потпуно неочекивано, како за власника, тако и за оне који деле његов дом.
Бог не презире нашу прљавштину. Он улази у њу да би је осветлио изнутра.
И овде се дешава чудо. У Закхејевој кући се дешава мистично преображавање простора. Ваздух унутра постаје другачији. Зидови, који су видели похлепу и страх, сада упијају светост. То је тренутак када се Бог и човек стапају у јединственом простору заједништва. Такав је долазак благодати. У њему сви спорови нестају. Шум гомиле испред прозора се стишава. Тишина свеприсутности се спушта. То је стање дубоког мира. Молитва се трансформише: више се не изговара, већ се чује изнутра. Сама благодат почиње да ствара молитву. Таква молитва се назива самопокретном.
Транспарентност душе
Закхејево обећање да ће поделити своју имовину није друштвена реформа; то је последица обожења. Када се Светлост распламса у човеку, материја губи своју густину и моћ. Закхеј даје свој новац не зато што „мора“, већ зато што је постао „провидан“. Више ништа не задржава за себе, јер је постао сасуд Божији.
Овде долази до преласка са логике поседовања на логику давања.
Закхеј схвата да пуноћа постојања чини материјално гомилање бесмисленим. Његов гест није само милосрђе; то је чин духовног ослобођења.
Спасење „овде и сада“
„Данас је дошло спасење у овај дом“ — ове Христове речи звуче као тријумфална химна. Спасење није нешто што ће се догодити после смрти. То је нешто што продире кроз стварност управо сада. Закхеј поново постаје „син Аврамов“. Он се враћа у колевку духовне историје. Више није сироче у хладном космосу; он је вољено дете, пронађено у мрачној шуми и доведено до огњишта.
„Син Човечији дође да тражи и спасе изгубљено.“ Ове речи садрже сву Божју нежност.
Сви смо ми на неки начин „изгубљени“. Сви смо изгубљени у лавиринтима својих амбиција, страхова и грешака.
Читава јеванђељска прича нас учи да нема дубине пада коју Христов поглед не би продро, и нема особе на коју Он не би могао да гледа са љубављу.
Прича о Закхеју је прича о томе како се Творац и творевина сусрећу у загрљају и како се ново, блиставо људско биће рађа из пепела старог, похлепног живота. То је химна другој шанси која је дата сваком од нас, не некад касније, већ овде и сада.