Њена мајка је заједно са оцем радила на железничкој прузи и поред тога је радила као шнајдерка.Тако јој је једном дошла нека старица која је дошла да наручи да јој са- шије јорган.Погледавши на живахну и чилу једногодишњу Теодосију она јој је са ди- вљењем рекла :“О како мало дете,а већ хода“ ,и потом је помиловала по глави и по ле- ђима.Тада се девојчици скврчише колена и она паде.“Што ти не устајеш“- упитала ју је мајка пришавши ћерки која је лежала на поду.“Како да устанем када не могу да ис- правим колена“.Од тада су је заболеле ноге,она је падала на под и више није могла да устане.
Несрећни родитељи су водили дете многим лекарим.али лечење није давало ника- квог резултата,и болесна девојчица је све веше и више била обузета болешћу и постала је велики терет за породицу у којој је живело двадесет људи.Њени укућани су не једном девојчици казали:“Када би те Господ узео“.За време обеда за њу није било места, и гла- дна девојчица је пузала под столом и била би срећна ако би тамо нашла корицу хлеба, која би некоме испала.Породица Артемових је живела у невеликом службеном стану,и када су распремали да спавају,постељу би делили на пола,а место болесне севојчице би било под креветом.Тамо она сада није само спавала,негоје проводила већи део дана.Са- мо ако би испузала испод кревета,девојчица би је вређале,а то би одрасли ,а и њена ма- јка би јој рекла:“Склони се са пута“.Она је почела да се моли веома рано.Њој није било ни две године када је она седећи под креветом певала:“Заштитнице,вију,вију,вију(тј. свију).Мати јој је пришла и питала је:“О,шта ти рашчупана моја певаш само „Зашти- тнице усрдна..“.“Мамице,ја се молим још:Господе,Господе,буди самном“рекла јој је Теодосија!.
Са две навршене године јавио јој се преподобни Тихон Калушки.А једном када је девојчици било три године бездетна млада Софија која је више од свију волела несре- ћну девојчицу,једном је однела у цркву.После завршене литургије приметило се да ј е Теодосија нестала.Софија је претражила све у храму али девојчице није било.Ништа не остављајући случају она се обратила свештенику са молбом да је потражи у олтару.Та- мо је он пронашао како спава под светим престолом,на коме неведљиво присуствује Господ, и кога могу дотицати само свештеници.
У осмој години Теодосијиног живот десио се догађај који је изменио целу њену даљњу судбину.Једном,тако обично она је заспала,и следећег јутра,када су они устали, она се није пробудила.Мисливши да је она умрла,отац је одвезао у болницу.Посебним старањем Божијим Теодосију нису одмах сахранили,нити су радили обдукцију,него су јој тело положили у мртвачницу.
Али девојка није умрла,него је утонула у летаргични сан.У тим данима,када је њено тело,хладно и рекло би се,беживотно лежало у реду са покојницима,њена душа је била у рају.Она је причала,како јој је не једном тамо долазила Царица Небеска,и Теодо- сија је веома плакала и молила Је да јој исцели болне ножице или да је оставиви у рају.Владиччица је на то одговорила да Теодосија треба да још послужи на земљи.И кроз четрнааест дана она се преобудила.
О унутарњем животу Теодосијином је мало ко знао.Њој је још у детињству откри- вено до чега су велики хришћански подвижници долазили после дуге и упорне борбе. Са осам година од Царице Небеске она је добила благослов да прима и исцељује народ.И до једанаест и по године јављали су јој се у сну небожитељи и учили је.Сама пак Царица Небеска почела је да се јавља болеснима из околних села и да им говори да иду код Теодосије.
Када је почео Велики Отаџбински рат (Други светски рат) оца и браћу су послали на фронт,жене са децом су отишле по очевим домовима,њена мајка је такође отишла код брата у Калугу,а болесну девојчицу су оставили да умре у опустелој кући.Убрзо су је истерали и из куће,и две године без једнога месеца она је живела тамо где се нађе и где оде.
„Ја сам била толико мала,залегнем у рупу или се закопам у сено“,сећала се Мату- шка,“Мучила сам се,пузала сам на мразу сама,често никога није било.Седела сам и у води и на хладном.У снегу ископам јаму грудвицом,шћућурим се,ставим руку под лице и тако сам спавала.На мени је све било поцепано,тело је огрубело.Пила сам бљутаву воду,јела снег:чистога снега узмем у руку и у уста.Неко да хлеба а он је смрзнут ,не можеш да га једеш.А лети траву и цвеће сам јела“.
1943.г.Теодосија се налазила у селу Ларинки,када јој се јавила Царица Небеска и рекла:“Иди на пут,тебе требанеко да узме у кућу.“ „Ко ће мене узети? Упитала је девојчица.-ДАнас ће доћи за тебе.И стрварно тога дана случајно ј нашла нека старија жена и узела је Теодосију код себе.
Седамдесетдвогодишња монахиња ,мати Наталија управљала је црквеним хором у суседном селу ,и тoг дана је отишла тој жени коде које се налазила Теодосија.У своје време Наталија је живела у Вјаземском Аркадијевском женском манастиру.Потом су њега затворили и монахиње су послали у затвор.Тамо се матери Наталији јавила Царица Небеска и рекла:“Све монахиње биће погубљене,а тебе ћу пустити,и ти ћеш се старати за једну болесницу у своме дому“.Те речи је она запамтила за цео живот и у Теодосији је видела ту саму болесницу за коју јој је било јављено много година уназад.
Узела је и одвела у свој мали кућерак који је био на крају села Темкино.окупала је деовојчицу,сашила јој је кошуљу и ставила кравату.Убрзо у дому старе монахиње,ма- лтене сви послови по кући пали су на Теододијина плаћа.Пузећи на коленима она је прала под,обилазила стоку,хранила кокошке.А у слободно време од тих послова још је и плела шалове.
Када је девојка напунила двадесет година,jеромонах Василије који ју је крстио одслуживши саборно литургију са двојицом свештеника,исповедио је и причестио девојку,постригао ју је у послушницу са именом Тихона ,у част преподобногТихона Мединског,Калужског,небеског заштитника њеховога краја.
Мати Наталија је умрла у 97.-ој години старости.Неко време после сахране дошао је Тихон,предсдник месне канцеларије и рекао да је мати Наталија потписала кућу своме рођаку,али и да њен сусед не да јој да мирно живи,прети да ће је заклати,јер хоће да прошири имање.У дом инвалида нису хтели да је узму:“Ти ћеш се молити Богу и заводићеш људе“.И дошло је време девојки-подвижници да некако скупи новац да купи незавршену кућу која је била на другом крају села,у коме ће она прожевети веше од двадесет година.Из суседних села дошле су јој две жене и договориле се да живе наизмеично код ње и да воде домаћинство.
Ако је раније народ долазио само понекад младој подвижници,то сада они који искаху исцељење и њену молитвену помоћ,непрекидно је долазио од јутра до вечери. Све чешће посећиваху је тешки болесници,опседнути злим дусима,људи којима су врачаре и гатаре учиниле зло.И за све њих је Тихона налазила време и духовне снаге.
18.октобра 1976.године послушница Тихона је била келејно пострижена у монашки чин са тим именом.А после петнаест месеци са благословом Царице Небеске,мати Тихона је примила највиши степен монаштва – велику схиму.Овог пута постригао ју је игуман Донат,Добила је име Макарија,у част преподобног пустиножитеља из четвртог века,Макарија Великог (Египатског).
После извесног времена од примања схиме,четрдесет осмогодишњој схимонахињи Маакарији поново се јавилаЦарица Небеска и рекла да ју је изабрала на духовни подвиг.Од тада матушка је имала да узме на себе страдања и болести свих људи и који су јој долазили у њен дом са молбом за помоћ и да у своје срце прими бол и јаде читаве Русије и да смирено носи тај ни са чим мерљиви терет на својим слабим плећима.
Будући физички савршено немоћна.она се безмало непрестано молила и за нашу многостарадалну Русију:“Овога часа у то време немојмо да спавамо јер незнамо шта се ради у нашој Русји“,говорила је тако она окадивши својим духовним погледом са горњих висина целу нашу земљу,видевши намере које произлазе на нашу земљу, говорила је жалосно:“Русија-она је добра земља,а у њој су толико људи постали лоши. А ја све сажаљевам,Спаситеља и Мајку Божију за све молим:Господе,смилуј се,не дај нам да пропаднемо!“
Могу ли се избројити све те топле молитве које је узнела схимонахиња Макарија Господу и Царици Небеској за нашу домовину,зајусију.Када је настало тешко време, претња самој целовитости земљи,она се молила посебно усрдно.Причала је,како је питала Владичицу са духовним страхом:“А Русија- шта ће бити са њом?Да ли ће опстати Русија“?“Русија је многоправославна“,чула је она одговор.“Русија неће пропасти“!
18.јуна 1993.године у пола дванаест ноћу,схимонахиња Макарија је умрла.Отишла је мирно,светла разума и јасним непомућеном савешћу отишла је Господу.Последње њене речи су биле упућене свима нама:“Постите,постите,молите се...,у томе је спасење“
Сахрањена је на сеоском гробљу села Темкино Смоленске области,где је проживела педесет година.
___________________________________________________________________________
Oво је скраћена верзија њенога житија.Видети њено житије:Схимонахинја Мака рија,“Руски Паломник“,Вааламское обшчество Америки,8.1993.г. у преводу Ксеније Кончаревић,у књизи:“Сила се Божија у немоћи показује,Манастир Хиландар,2003.г. стр.133-174.
Житие и акафист схимонахини Макарии
Мушки манастир Благовести Пресвете Богородице,
град Бортничи, Кијев,2002.г
са руског и црквено-словенског језика превео
протонамесник Животије Милојевић
фотографије преузете са сајта:
http://floxasia.ru/p...naxini-makarii/
Recommended Comments
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.